DŽEPNA KNJIGA
BELETRISTIKA
Urednik VLADIMIR STOJŠIN
Korice NIKOLA MASNIKOVIC
DANILOKlS
GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA
SEDÁM POGLAVLJA JEDNE ZAJEDNICKE POVESTI
BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKl ZAVOĎ
NOŽ SA DRŠKOM OD RUŽINOG DRVETA
Mirku Kovaču
Priča koja sledi, priča koja se rada u sumnji i nedoumici, íma jedinú nesreču (neki to zovu sre-čom) áto je istinita: ona je zapísaná rukom časnih Ijudi i pouzdanib. svedoka. Ali da bi bila istinita na náčin o kojem njen autor sanja, morala bi biti ispričana na rumunskom, madarskom, ukrajinskom ili jidišu; ili, ponajpre, na mešavini švih. tih jezika. Tada bi, po logici slučaja i mutnih, dubokih. i ne-svesnih zbivanja, blesnula u svésti pripovedačevoj i po koja ruská reč, čas nežna kao teljatlna, čas tvrdá kao kindžal. Kada bi, dakle, pripovedač mogao da dosegne nedostižní i stravični čas vavilonske po-metnje, cule bi se ponizne molbe i užasna prekli-njanja Hane Kšiževske, izgovorena na rumunskom, na poljskom, na ukrajinskom, naizmence (kao da je pitanje njene smrti samo posledica nekog velikog i kobnog nesporazuma), da bi se u predsmrtnom grču i smirenju njeno buncanje pretvorilo u mo-litvu za mrtvé, izgovorenu na hebrejskom, jeziku postanja i umiranja.
Pozitivan junák
Mikša (zovimo ga zásad tako) zašivao je dugme za manje od deset sekundi. Upalite šibicu i držite je medu prstima. Od trenutka kada ste je ukresali
7
do onog čaša kada vas oprlji po prstima, Mikša je vec prišio dugme na oficirskom mundiru. Reb Mendel, kod koga je Mikša radio kao kalfa, ne môže da poveruje svojim oČíma. Pričvrščuje naočari, uzi-ma šibicu, i káže, na jidišu: »Dede, još jednom, her Miksat.« Mikša ponovo udeva iglu, reb Mendel se smeši zagledan u kalfu, zatim naglo bača šibicu kroz prozor i pljuje u prste. Mikša, kóji je več prišio dugme na mundir her Antoneskua, trijumfalno káže: »Reb Mendel, dovoljna je jedna jediná šibica da spali celokupna naftonosna polja Ploeštija.« Dok ovaj gleda u daleku budučnost osvetljenu ogrora-nim požarom, reb Mendel sa ona dva još vlažná prsta naglo poteže dugme na mundiru i zakovrče ga kao da zavrée vrat piletu. »Her Miksat«, káže, »kad ne biste mislili tako glupo, mogli biste postáti odličan majstor... Znáte li da se petrolej ski izvori u Ploeštiju procenjuju na několiko milióna galona sirové nafte?« — »To ce biti divan plamen, reb Mendel«, káže Mikša zagonetno.
Nadtnudrivanje
Mikša nije postao majstor. Zašivao je dugmad još dve godine kod reb Mendela, slušajuci njegova talmudijska mudrovanja, a onda je morao da ode, pracen prokletstvom. Jednoga dana, bilo je to s pro-leča značajne 1925. godine, reb Mendel se požalio da mu je nestala košinšinska kokoška. »Reb Mendel«, odgovorio mu je Mikša, »potražite lopova medu Židovima.« Reb Mendel je shvatio težinu uvrede i jedno vreme nije više pominjao svoju košinšinsku kokošku. Mikša je takode čutao; čekao je da reb Mendel savlada svoj ponos. Starac se borio sam sa
8
sobom, stavljajuci na oltár svoje talmudijske oho-Iosti svaki dan po jednu kokošku. Bdeo je sa šta-pom u ruci u kokošamiku, do zore, plašeči tvora lajanjem nalik na psece. Predzoru bi zaspao, i iz kokošarnika bi nestala još jedna kokoška. »Neka me kázni veliki pravednik kóji je rekao da su svi živi stvorovi jednako vredni njegove pažnje i milosti«, káže reb Mendel devetog dana. »Zar môže jedna košinšinska kokoška koja vredi najmanje pet červonaca da bude ravna jednom tvora kóji uni-štava siromahe i još smrdi nadaleko?« — »Ne môže, reb Mendel«, káže Mikša, »ne môže se ravnati kokoška koja vredi pet červonaca sa smrdljivim tvorom.« Ništa više ne káže. Čeka da tvor uništi što uništiti môže i da dokáže reb Mendelu da njegove talmudijske brbljarije o jednakosti švih božjih stvo-renja ne vrede ništa sve dok se pravda ne ostvari na zemlji, sredstvima zemaljskim. Jedanaestog dana, reb Mendel, umoran od uzaludnih bdenja, pod-naduo i crvenih očiju, s kosom punom perja, staje pred Mikšu i počinje da se udara u grudi: »Her Miksat, pomozite!« — »U redu, reb Mendel«, káže Mikša. »Iščetkajte kaftan i povadite perje iz kose. Stvar prepustite meni.«
Klopka
Klopká koju je Mikša sklepao bila je daleka kopija onih kakve je nekada pravio njegov deda u Bukovini: mútna i nostalgična uspomena. Izvan ovog značenja, to je bio jedan običan sanduk od tvrdih bukovih dasaka, sa poklopcem kóji se otvára spolja ali ne i iznutra. Kao mamac, stavio je jedno jaje za koje je nedvosmisleno utvrdio da u njemu
9
veó trůne, kao u kovčegu, košinšinsko pile. Ujutro, čim je stupio u dvořiště, Mikša je znao da se živo-tinja uhvatila: smrad je dopirao sve do kapije. Reb Mendel se medutim nije pomaljao iz kuče. Skrhan dugim bdenjima, prepustio se snu i sudbini. Mikša pomilova svojom teškom seljačkom rukom još jedinú preostalu reb Mendelovu kokošku, koja se beše skamenila od straha, i pusti je u dvořiště. Ondá podiže poklopac sa zupcima od krivih eksera i, u trenutku kada se pomoli kroz napuklinu vlažná životinjska njuška, vrati ga snažnim udarcem šake. Ne manje spretno proturi zardalu žicu kroz nozdrve tvora, veza mu šape i obesi životinju o dovratak. Smrad užasan. Prvo napraví jedan rez oko grla, kao grimizna ogrlica, zatím još dva druga u samom kořenu šapa. Zagulivši kožu oko vrata, zaseče za prste još dva proreza, nalik na rupice za dugmad.
Probuden stravičnom cikom životinje ili koš-marnim snom, odjednom se stvori tu reb Mendel. Pritiskuje nos skutom zgužvanog kaftana i zakrvav-ljenim i užasnutím očima gleda u živo i krvavo klupko koje se, okačeno o žicu, grči na dovratku. Obrisavši nož o trávu, Mikša se uspravlja i káže: »Reb Mendel, oslobodio sam vas tvorova jednom zauvek.« Kada je najzad uspeo da progovori, glas reb Mendela zazvučao je promuklo i strašno, kao glas proroka: »Operíte krv sa ruku i lica. I budite prokleti, her Miksat.«
Posledice
Mikša je uskoro shvatio na svojoj koži šta znáči reb Mendelovo prokletstvo: u celo j antonovskoj oblasti majstori su tražili preporuke za kalfe ni-otkog drugog do od reb Mendela. A na pomen Mik-
10
šina imena, Jevrejin bi počinjao da bulazni na ji-dišu i hebrejskom, naizmence, udarajuči se u grudi i čupajuči kosu kao da je reč o samom Dibuku. Nije hteo da ga primi na posao ni reb Jusef, najgori od švih majstora, ne samo medu krojačima. Doznavši za reb Mendelovo prokletstvo, otpustio je Mikšu posle svega dva dana. Mikša je zauzvrat sve-čano obečao da če se jednog dana osvětiti za uvredu koju su mu naneli talmudisti.
Ajmike
Iste godine Mikša upoznaje nekog Ajmikea, E. V. Ajmike, kóji se predstavljao kao student pravá. Taj je Ajmike do skorá radio kod firme Digtarjev u svojstvu nadzornika stovarišta, ali je bio ot-pušten, bar tako je tvrdio, zbog ilegálne delatnosti. Mikša i Ajmike, zbliženi istom mržnjom, pokuša-vaju da zarade nešto za život učestvujuči u hajkama koje grof Bagrjan organizuje u okolini i gde anto-novski lumpen-proletarijat služi samo kao zámena za pse u kružnim lovovima bukovičke i zakarpatské gospode. Sedeči u teškom hladu brestovih šumá, dok u daljini odjekuju lovački rogovi i čuje se ner-vozno lajanje kerova, Ajmike govori Mikši o budúcnosti bez kerova, gospode i lovačkih rogova. Kada odjekne hajali, Mikša jedva uspeva da dotrči do mesta gde se proliva krv divljeg vepra i gde go-spoda, uz pakleno štektanje doga, nazdravljaju je-dan drugom iz krivih, srebrom optočenih rogova--pehara kóji se ispijaju na dušak.
Taj isti Ajmika (kóji se posle dva meseca po-novo zapošljava u stovarištu firme Digtarjev), na jednom tajnom sastanku u podrumu neke kuče u
11
predgradu Antonovke prima Mikšu u organizaciju. Istovremeno zahteva od njega da se ponovo zaposli, kako ne bi u njemu otupela revolucionarna ostrica. Slučaj ide Mikši na ruku. Jednog avgustovskog popodneva, dok leži na ivici jarka kraj poštanskog drama na izlazu iz Antonovke, prolazi u čezama her Baltesku. »Je li istina«, pita, »da si odrao živa tvora i prevmuo mu kožu kao rukavicu?« — »Istina je«, odgovara Mikša, »mada vas se to ništa ne tiče, her Baltesku.« — »Od sutra môžeš da radiš kod mene«, káže her Baltesku, nimalo uvreden Mikšinom drsko-šču. »Samo da znáš, dovikuje mu, jagnjad su aštra-hanska.« — »Ko zna da odere živa tvora, taj zna da prevrne i astrahansku kožu, ne praveči rez za palce«, viče za njim Mikša, samouvereno.
Zadatak
Krajem septembra, Mikša se vrača biciklom sa dobra her Balteskua, antonovskog trgovca krznom. Iznad suma diže se crven oblak kóji naveštava je-senje vetrove. Usput mu se priključuje na svom sjajnom biciklu Ajmike i vozi neko vreme uporedo s njim, bez reči. Zatim mu zakazuje sastanak za sutradan uveče i na raskršču naglo skrece u spo-rednu ulicu. Mikša dolazi tačno u zakázáno vreme i daje ugovoreni znak. Ajmike mu otvára vrata, ne paleči svetlo. »Biču kratak«, káže Ajmike. »Svákom sam od članova zakazao sastanak na drugom mestu i u drugo vreine. Žbiri su se pojavili samo na jednom od tih mesta.« (Pauza). »U Vodenici Bagrjano-vih«, káže najzad. Mikša i dalje cuti. Čeka da se izgovori izdajnikovo ime. »Ne pitaš«, káže Ajmike,
12
»kóme sam zakazao sastanak u Vodenici Bagrjano-vih?« — »Ko je da je«, káže Mikša lakonski, »ne bih voleo da budem u njegovoj koži.«
Ajmike mu nije te večeri rekao ime izdajnika. Nije mu ga rekao nikad. Kao da nije želeo da preko njegovih usana prede to obeščaščeno ime. Samo mu je rekao da veruje u njegovu (Mikšinu) odanost i mržnju. I rekao mu je: »Videceš lice izdajnika. Samo paži da te privid ne prevarí: lice izdajnika môže poprimiti izgled največe pravednosti.«
Mikša provodi jednu besanu noč. Pokušava da navuče smrtonosnú masku izdajnika na lice svojih saboraca, ali ona prileže uz crte svakog od njih, i nikome ne pristaje sasvim. Opásán gumenom kece-Ijom, krvav do lakata, ceo sutrašnji dan provodi u klanju i prepariranju jagnjadi na imanju her Bal-teskua. Uveče se umiva na pojilu, oblači svečano odelo, stavlja crveni karanfil u obod šešira i dolazi biciklom do šume. Put do vodenice nastavlja peške> kroz jesenju šumu, gazeči po gustom lišču koje ugušuje strašnú odlučnost njegovih koraka.
Lice Izdajnika
Naslönjena na zardalu ogradu vodojaže, zagle-dana u mútne virové, čeka ga Hana Kšiževska. Tu kraj islužene i trule vodenice Bagrjanovih, gledajuči kako voda odnosi žuto lišče, mora da je razmišljala o sumornoj prolaznosti godišnjih doba. Imala je pege na licu (sada, u polumraku jesenje večeri jedva vidljive), ali to nije morao biti pečat izdajstva, te sunčane mrlje; možda pečat rase i prokletstva, ali ne i pečat izdaje. Došla je pre nekih mešec dana u Antonovku, pobegavši iz Poljske gde ju je policija
13
tražila. Pre nego što se domogla granice, preležala je pet sáti u ledenoj vodi rezervoára lokomotivě, krepeči svoj duh stihovima Bronjevskog. Drugovi su joj izradili lažne papire, pošto sú prethodno prověřili njenu prošlost: ona je bila besprekorna u svojoj shematičnosti (osim male mrlje gradanskog porekla). U Munkačevu je dávala privátne časové iz nemačkog (sa jakim jidiš uticajem), slúžila je kao veza jzmedu munkačevske i antonovske čelije, čitala je Kláru Cetkin i Lafarga.
Izvršenje zadatka
Držeči se načina na kóji je postupio i Ajmike, Mikša nije progovorio ni reči. Na to je, istinu govo-reči, imao vise pravá nego i sam Ajmike, tim pre što je on video Lice Izdajnika. Da li mu se u tom trenutku učinilo da uz lice Hane Kšiževske, lice posuto sunčanim mrljama kao peskom, prileže obra-zina izdajnika kao zlatna posmrtná maska? Doku-menta kojima se služimo govore strašnim jezikom činjenicä i u njima reč duša ima prízvuk bogohu-ljenja. Ono što se s pouzdanošču môže utvrditi jeste sledeče: u ulozi izvršioca pravde, Mikša je stavio, bez reči, svoje krátke prste oko devojčinog vrata i stezao ih je sve dok telo Hane Kšiževske nije klo-nulo. Onaj kóji je izvršio svoj zadatak, tada je na trenutak zastao. Trebalo je, kako to zahtevaju strašná pravila zločina, ukloniti leš. Nagnuvši se nad devojku, osvrnuo se oko sebe (naokolo samo přeteče senke drveda), zatim ju je uhvatio za noge i do-vukao do reke. Ono što se dalje zbilo, od čaša kada je gurnuo telo u vodu, liči na neku starinsku priču u kojoj se, kako bi pobeda pravde bila zagaranto-
14
vana, smrt služi raznim lukavstvima da bi izbegla žrtvovanje dece i devica: u središtu koncentričnih krugova, Mikša ugleda telo utopljenice i začu njene bezumne vapaje. To nije bio privid, niti utvára koja se pojavljuje nečistoj savesti ubicä. To bejaše telo Hane Kšiževske koja je presecala ledenu vodu pa-ničnim i sigurnim pokretima, oslobadajuči se teš-kog gunja od jagnječe kože sa dvama crvenim Ijilja-nima prišivenim u visini struka. Ubica (koga još ne bismo smeK zváti tim imenom) gleda skamenjeno kako devojka odmiče ka drugoj obali i kako se kožná bukovička dolama spušta niz brzi řečni tok. Ne-doumica traje samo třen. Pojurivši nizvodno, Mikša se domognu železničkog mosta i stiže na suprotnu obalu u istom času kada se iza njegovih leda začu dug jauk lokomotivě voza kóji je svoj dolazak na-veštavao još izdaleka kroz zvučno vibriranje šina. Devojka leži u priobalnom mulju izmedu kvrgavih stabljika vodenih vrba. Teško dišuči, pokušava da se ispravi, ne vise i da pobegne. Dok joj zariva u grudi svoj krátki bukovički nož sa drškom od ruži-nog drveta, i sam znojav i zadihan, Mikša jedva môže da razabere po koju reč iz drhtave, mútne, grcave návale slogova kóji dopiru kroz blato, krv i jauke. Udarce zadaje hitro, sad več s nekom pra-vednom mržnjom koja daje zamah njegovoj ruci. Kroz kloparanje točkova voza i potmulu tutnjavu železné mostovne konstrukcije, devojka počinje da govori, da ropce, na rumunskom, na poljskom, na jidišu, na ukrajinskom, naizmence, kao da je pita-nje njene smrti samo posledica nekog velikog i kob-nog nesporazuma čiji je daleki koreň u vavilonskoj pometnji jezikä.
15
Onaj kóji je video kako vaskrsava mrtvac, s tim se privid nece poigrati. Mikša izvadi útrobu iz lesa, kako ne bi telo isplivalo, zatim ga gurnu u vodu.
Neidentifikován leš
Oglas što ga je čéška policija objavila u listu Hlasatel policejní i u kojem je dat opis jedné utop-Ijenice od osamnaest do dvadeset godina, zdravih zuba i ride kose, nije imao nikakvog odziva. Telo je pronadeno posle nedelju dana, nekih sedám milja nizvodno od mesta gde je izvršen zločin. Identitet žrtve medutim nije utvrden, uprkos zainteresovanosti policija triju susednih zemalja da řeše zago-netku. Kako je to bilo nesigurno vřeme uzajamnih sumnjičenja i špijuniranja, shvatljiva je ta briga. Za razliku od dnevnih listova, kóji su takode objavili vest o utopljenici, pomenuti je policijski glasnik dao detaljan opis rana koje su dovele do smrti. Pošto je naveo sve povrede u predelu grudi, vrata i leda, nabrojeno je dvadeset i sedám udaraca na-netih »oštrim predmetom, po svoj prilici nožem«. Jedan od članaka govori o náčinu na kóji je leš oslo-boden trbušnih organa i pri tom se pominje moguč-nost da je izvršilac zločina neko lice koje raspolaže »nesumnjivim poznavanjem anatomije«. Slučaj je, uprkos izvesnim sumnjama, navodio na pomisao o zločinu iz strasti i kao takav, posle šestomesečne uzaludne istrage, stavljen ad acta.
Zagonetne veze
Krajem novembra 1934. antonovska policija hapsi izvesnog Ajmikea, E. V. Ajmike, pod sumnjom
16
da je podmetnuo požar u stovarištu firme Digtarjev. Taj je dogadaj pokrenuo čitav lanac zagonetnih i tajanstvenih veza. Ajmike se u času izbijanja požara sklanja u obližnju seosku krčmu, gde jasne osmice krivudavih tragova guma njegovog bicikla u gustom jesenjem blatu dôvode policiju kao po Arijadninom koncu. Policajci odvode preplaŠenog Ajmikea; iza toga sledi fantastično i neočekivano priznanje: on je bio taj kóji je obaveštavao vlasti o tajnim poli-tičkim sastancima u podrumu kuče u ulici Jefimov-ska 5. Uz masu konŕuznih i protivurečnih razloga kóji su ga naveli na taj postupak, navodi svoje sim-patije prema anarhistima. Nisu mu poverovali. Iz-državši još několiko dana u samici i pritešnjen una-krsnim ispitivanjem, Ajmike je pomenuo slučaj ubíjené devojke. To je trebalo da bude ključni dokaz u njegovu korist: kako su clanovi celije hnali ne-sumnjive razloge da posumnjaju da ih neko pot-kazuje, morao je da žrtvuje nekog od članova. Hana Kšiževska, koja je pristúpila organizaciji tek od-skora, bila je najpogodnija, iz više razloga, da bude proglašena izdajnikom. Naveo je pri tom detaljan opis devojke, mesto i način njenog pogubljenja, kao i ime izvršioca.*
* Ajmike je tajnú svog postupka odneo u grob: u noci koja je usledila njegovom priznanju, obesio se u zatvorskoj čeliji pod vrlo neobičnim okolnostima koje iza-zivaju opravdanu sumnju. da je bia ubijen. Neki istraživači šmátrajú da je Ajmike bio nemaiki Spijun i provokator kóji nije izdržao iskušenja; po drugima, bio je običan poli-cijski doušnik koga je smakla sama policija kao opasnog svedoka; pretpostavka koju navodi Gut, to jest da je Ajmike izgubio glavu zbog lepe Poljkinje koja ga nije htela udo-stojiti svoje milosti, nije medutim za odbacivanje.
' Orobnlca za Borisa Davidoviča
17
Priznanje
Kada je Čehoslovačka zaključila sa Sovjetskim Savezom pakt o medusobnoj pomoci, i time bar za odředeno vreme odložila uvek osetljivo pitanje gra-nica, policiji obeju zemalja otkrili su se širokí hori-zonti medusobne saradnje. Češka je policija dostavila Sovjetima imena několiko Sudetskih Nemaca, dokazanih špijuna Rajha, a Sovjeti su im za uzvrat dali podatke o nekim bivširn češkim gradanima, uglavnom bez veceg značaja za sovjetsku obaveštaj-nu službu ili o onima kóji svoje bekstvo u Sovjet-ski Savez nisu mogli da objasne jasnim ideološkim razlozima. Medu ovima je bilo i ime izvesnog Mik-sata Hanteskua, zvanog Mikša. Kako su u njemu Češke vlasti videle samo ubicu, jer im nije bilo te-ško povezati slučaj ubijene devojke sa nes tankom Hanteskua i sa Ajmikeovom izjavom, zatražile su njegovo izručenje. Sovjetski organi tek su tada obrátili pažnju na gradanina M. L. Hantešija kóji je radio u sovhozu Krasnaja Svoboda. Bio je vredan rad-nik u klanici, dvostruki udarnik. Uhapšen je novembra 1936. Posle devet meseci samice i užasnih mučen j a, u kojima su mu izbijeni gotovo svi zubi i slomljena ključna kost, Mikša je zatražio da mu dovedu islednika. Dali su mu stolicu, list loše har-tije i olovku. Rekli su mu: »Piši i ne izvoljevaj!« Mikša je priznao, crno na belo, da je pre nešto više od godinu dana ubio, po partijskoj dužnosti, izdaj-nika i provokatora imenom Hana Kšiževska, ali je odlučno poricao da ju je silovao. Dok je svojim tvrdím seljačkim rukopisom pisao priznanje, sa žida skromne islednikove kancelarije posmatrao ga je portrét onoga kome se moralo verovati. Pogledao
18
je Mikša u taj portrét, u to dobročudno lice sa osme-hom, dobro lice mudrog starca, tako nalik na njego-vog dedu, pogledao ga je molečivo i sa strahopo-štovanjem. Posle meseci gladovanja, batinanja i mu-čenja, ovo je bio jedini svetlí trenutak u Mikšinom životu, ova topia i prijatna islednikova kancelanja gde pucketa stará ruská pec, kao nekad dávno u kuči Mikšinih u Bukovini, ovaj mir gde ne dopiru urlici zatvorenika i potmuli udarci, ovaj portrét što mu se očinski smeši sa žida. U naglom zanosu vere, Mikša napisa svoje priznanje: da je bio agent ge-stapoa, da je radio na podrivanju sovjetske vlasti. Tom prilikom je naveo još dvanaest sauče-snika veliké závere. Evo njihovih imena: I. V. Tor-bukov, inženjer, I. K. Goldman, šef pogona hemij-ske fabrike u Kamerovú, A. K. Berlicki, geodeta, partijski sekretár sovhoza, M. V. Korelin, sudija po-krajinskog suda, F. M. Oljševska, predsednik kol-hoza Krásno j arsk, S. I. Solovjeva, istoričarka, E. V. Kvapilova, profesor, M. M. Nehavkim, svešte-nik, D. M. Dogatkin, fizičar, J. K. Maresku, slovo-slagač, E. M. Mendel, majstor krojač, M. L. Jusef, krojač.
Svi su dobili po dvadeset godina. Onaj kóji je imenovan vodom i organizátorom závere, A. K. Berlicki, streljan je, uz huku upaljenih traktorskih motora, u zoru osamnaestog mája 1938, u dvorištu za-tvora Butirka, zajedno sa dvadeset i devet članova jedne druge zavereničke grupe.
Mihail Hantesku umro je od pelagre u logoru Izvestkovo, uoči nove godine 1941.
19
KRMAČA KOJA PROŽDIRE SVOJ OKOT
Borislavu Pekiču
Zemlja večnosti
Prvi čin tragedije ili komedije (u skolastičkom značenju te řeči), čija je središna ličnost izvesni Gould Verskojls, započinje, kao svaka zemná trager dija; rodenjem. Pozitivistická prezrena formula sre-dine i rase primenljiva je na Ijudska biča bar u onoj meri u kojoj je primenljiva na flamansko slikar-stvo. Prvi čin ove drame započinje, dakle, u Irskoj, »najdatjoj Túli, zemlji s onu stranu znanja«, kako je nažíva jedan Dedalusov dvojník; u Irskoj, »zemlji tuge, gladi, očajanja i nasÜja«, kako je naziva jedan drugi istraživač, manje sklon mitu a vise tegobnoj zemaljskoj prozi. Meáutim i kod ovog drugog izve-sna lirska izveštačenost nije, činí se, u skladu sa surovošču predela: »Najviši stepenik zalaska, Irska je poslednja zemlja koja gleda kako se gasi dan. Noč je več nad Evropom, kad koso šunce još oba-vija purpurom fjordové i pustinje zapadne. No neka se navuku tmasti oblaci, neka se stropošta zvezda, i ostrvo ponovo postaje, kao u legendi, onaj daleki kraj zaogmut maglama i tminama što je dugo za moreplovce označavao medu poznatog sveta. A s onu stranu je prolom; mračno more u kojem ne-kad mrtvi nalažahu zfimlju večnosti. Njihove crne
21
bárke, na žjtůovima čudnih imena, svedoče o dobu kada putovan\a imadahu nečeg od metafizike: one pozivaju na snevanje bez obala, bez povratka.«
Ekscentrici
Dablin je grád kóji gaji menažeriju ekscentrika najznačajniju u čitavom západnom svetu: plemenito razočarani, agresivní boemi, profesori u redengo-tíma, suvišne prostitútke, čuvene pijanice, odrpani proroci, fanatični revolucionári, bolesni nacionalisti, mahniti anarhisti, udovice nakindurene češlje-vima i nakitom, zakukuljeni sveštenici — vas bogo-vetni dan duž Lifija defiluje ova karnevalska kohorta. Burnikelova slika Dablina omogučuje nam da barem naslutimo, u nedostatku pouzdanih izvo-ra, ono iskustvo koje če Gould Verskojls morati neminovno poneti sa ostrva, iskustvo koje se nvlači u dušu kao što se uvlači u pluča, za sparnih letnjih popodneva, užasni smrad ribljeg brašna iz fabrike konzervi na domak luke.
U jednoj brzopletoj anticipaciji skloni smo da vidimo tu karnevalsku kohortu i kao poslednju sli-ku koju če, u brzom preletanju slika, ugledati naš junák: plemenitu menažeriju irskih ekscentrika (kojima je na neki način i sam pripadao) kako se spušta duž Lifija, sve negde do sidrišta, gde nestaje kao u paklu.
Crna Bar a
Gould Verskojls je roden u jednom od tih da-blinskih predgraáa na domak luke, gde je slušao
22
pisak brodová, taj prodorni jauk kóji kazuje prav-doljubivom mladom srcu da postoje svetoví i na-rodi i izvan Dubh-Linna, te crne bare u kojoj smrad i nepravda pritiskuju vise nego drugde. Na primeru svog oca, kóji se od potkupljivog carinika uzdigao do još bednijeg (u morálnom smislu) činovnika, i od strasnog Parnelovca do ulizice i puritanca, Gould Verskojls je stekao odvratnost prema svojoj otadž-bini, odvratnost koja je samo jedan od vidová izo-pačenog i mazohističkog rodoljublja: »Napuklo ogledalce devojke za sve, krmača koja proždire svoj okot«, zapisuje Verskojls u svojoj devetnaestoj go-dini ovu surovú rečenicu koja se vise odnosi na Irsku nego na roditelje.
Zamořen uzaludnim naklapanjima u mračnim pivnicama gde se kuju lažne závere i gde smišljaju atentáte lažni sveštenici, pesnici i izdajnici, Gould Verskojls upisuje u svoju beležnicu rečenicu koju izgovařa neki visoki kratkovidi student, i ne sluteči da če te njegove reči imati tragične posledice: »Ko-god ima malo samoljublja, ne može podnětí da ostane u Irskoj i odlazi u ižgnanstvo, bežeči iz zemlje na koju se sručila gnevna ruka nekog Jupitera.«
Ovo je zapisano pod dátumom od 19. mája 1935.
U avgustu te iste godine ukrcava se na trgovač-ki brod Ringsend kóji plovi za Maroko. Posle tro-dnevnog zadržavanja u Marselju, Ringsend isplov-ljuje bez jednog člana posadě; tačnije govoreči, mesto radiotelegrafiste Verskojlsa zauzima neki novaj-lija. Februára 1936, Goulda Verskojlsa nalazimo kraj Gvadalahare, u petnaestoj anglo-američkoj bri-gadi koja nosi ime legendarnog Linkolna. Tada mu je dvadeset i osám godina.
23
Izbkdele fotografije
Pouzdanost dokumenata, makar bili nalik na palimpseste, ovde za trenutak prestaje. Život Goul-da Verskojlsa nejasno se brka sa životom i smrču mlade španske republike. Posedujemo samo dva snimka; sa nepoznatim borcem pored ruševina ne-kog svetilišta. Na poledmi, ispisano Verskojlsovom rukom: »Alcázar. Viva la Republica!« Njegovo vi-soko čelo pokřiveno je do póla baskijskom kapom, na usnama mu lebdi osmeh. u kojem se moře čitati (iz današnje perspektive) trijumf pobednikA i gor-čina pobeáenih: protivurečni odblesci kóji grade, poput bore na čelu, senku stamene smrti. Grupni snimak sa dátumom od 5. novembra 1936. Snimak je vrlo nejásán. Verskojls je u drugom redu, još uvek sa baskijskom kapom nakrivljenom na čelo. Pred postrojenom četom pruža se neki izrovan pre-deo i ne bi bilo teško pověřovati da se nalazimo na groblju. Da li je to počasna četa koja je ispalila salve u nebo ili u živo meso? Lice Goulda Verskojlsa ljubomorno čuva tu tajnu. Iznad. postrojenib. voj-nika, u dalekim modřím visinama lebdi aeroplan, kao raspeče.
Oprezno domišljanje
Vidim Verskojlsa kako se povlači iz Malage, peške, u kožnom kaputu kojeg je skinuo sa mrtvog falangiste (ispod kaputa bilo je samo golo mršavo telflßi srebrni krst na kožnoj vrpci); vidim ga kako juriša na bajonet, nošen svojim sopstvenim pokli-čem kao krilima anděla istrebljenja; vidim ga kako se nadvikuje sa anarhistima kóji su svoju crnu za-
24
stavu istakli na golim padinama kraj Gvadalahare, spremni da umru nekom uzvišenom i besmislenom smrču; vidim ga kako sluša, pod usijanim nebom, negde kraj nekog groblja u blizini Bilbaoa, predava-nja u kojima se, kao pri stvaranju sveta, razgrani-čavaju smrt i život, nebo i zemlja, sloboda i tira-nija; vidim ga kako ispaljuje čitav šaržer u vazduh na avione, nemočan, da bi odmah zatim pao, zasut vatrom, zemljom i šrapnelom; vidim ga kako trese mrtvo telo studenta Armana Žofroa, kóji je umro na njegovim rukama, negde u blizini Sentandera; vidim ga kako sa prljavim závojem na glavi leži u improvizovanoj bolnici na domaku Gihona, sluša-juči buncanja ranjenika, medu kojima neko doziva boga na írskom; vidim ga kako govori sa nekom mladom bolničarkom koja ga uspavljuje kao dete, pevajuči mu pesmu na nekom njemu nepoznatom jeziku, da bi, u polusnu, opijen morfijumom, video još samo kako se ona penje u krevet nekog Poljaka sa amputiranom nogom i čuo odmah zatim, kao u košmaru, njeno bolno Ijubavno roptanje; vidim ga, negde u Kataloniji, kako šedi u improvizovanom štábu bataljona kraj Morzea i ponavlja očajničke pozive u pomoc, dok radio iz obližnjeg groblja emituje vedre i samoubilačke pesme anarhista; vidim ga kako pati od konjunktivitisa i od dijareje; i vidim ga kako se, go do pojasa, brije pored bunara čija je voda zatrovana.
Meäučin
Krajem mája 1937, negde u predgradu Barcelone, Verskojls traži raport kod komandanta bataljona. Komandant, kóji je tek prevalio četrdesetu,
25
liči na dobro držeceg starca. Nagnut nad pisačim stolom, stavlja svoj potpis na smrtne presude. Nje-gov zamenik, zakopčan do grla i sa sjajnim lovač-kim čizmama, stoji kraj njega i pritiskuje upijač posle svakog potpisa. U sobi je spárno. Komandant břiše lice batistanom maramicom. U daljini se čuju ritmične eksplozije granata teškog kalibra. Komandant daje rukom znak Verskojlsu da govori. »Šifrované poruke dospevaju u nepoželjne ruke«, káže Verskojls. »U čije?« pita komandant, pomalo od-sutno. Irác okleva, pogledajuci podozrivo u zame-nika komandanta. Komandant tada prelazi na rečník sa Verdena: »Káži, sinko, u čije ruke.« Irác čuti za trenutak, zatim se naginje preko stola i šapne mu nešto na uvo. Komandant ustáj e, prilazi Verskojlsu, práti ga do vrata i tapše ga po ramenu kao JSto se tapšu regrúti i zanesenjaci. To je sve.
Poživ na putovanje
Košmarnu noc izmedu tridesct i prvog mája i prvog juna (1937) Verskojls provodí kraj Morzea, šaljuči stroge poruke na isturene položaje prema brdima Almeire. Noč je sparná i osvetljena raketa-ma koje dajú predelu izgled nestvarnog. Pred svita-nje, Verskojls predaje Morzea někom mladom Bas-kijcu. Irác odlazi u šumu, na desetak koraka od radio-stanice, i, iscrpljen, leže u vlažnú trávu, licem prema zemlji.
Budí ga štapski kurir. Verskojls pogleda prvo u nebo, zatim na svoj sat: nije spavao vise od četr-deset minuta. Kurir mu predaje zapovest, tonom kojí nije u skladu sa njegovim činom: u luci se na-
26
lazi brod na kojem ne funkcioniše radio; izvršiti popravku; po obavljenorň poslu, izveštaj podneti pomocníku komandanta; Viva la Republica! Verskojls hita u šator, uzima kožnú torbu sa alatom i odlazi sa kurirom prema luci. Na vratima carinar-nice neko je tokom noci ispisao belom bojom koja se još sliva pobedničku parolu: VIVA LA MUERTE. Na otvorenom moru, daleko od doka, nazire se kroz jutarnju izmaglicu silueta nekog broda. Kurir i mor-nari u čamcu kraj mola izmenjuju nepotrebne lo-zinke. Verskojls sedá u čamac i ne osvrnuvši se prema obali.
Okovaná vrata
Naokolo plutaju nagorele daske, po svoj prilici ostaci nekog broda kóji je tokům noci torpedován u blizini obale. Verskojls posmatra pepeljasto more i to ga, po svoj prilici, seča prezrene i prezrenja dôstojne írske. (Ne možemo pověřovati da u tom pre-zrenju nemá i trunke nostalgije.) Njegovi saputnici cute, zauzeti svojim teškim veslima. Dospevaju ubr-zo u blizinu broda i Verskojls primečuje da ih prate sa gornje palube: kormilar je dodao dalekozor ka-petanü.
Evo nekih tehničkih pojedinosti, možda nevaž-nih za dalji tok priče: to je stari drveni parobrod od nekih petsto tona i zvanično prevozi antracit za francusku luku Ruan. Bakarni delovi — rukohvati, zavrtnji, kvake, prozorski okviri — skoro su zeleni od patine, a brodská zastáva, prekrivena ugljenom prašinom, teško se môže identifikovati.
Kada se Verskojls popeo uz klizave brodské ste-penice od užadi, pračen dvojicom mornara sa čamca
27
(jedan mu je uzeo iz ruke kožnú torbu kako bi se gost lakše popeo), na palúbi vise nije bilo nikog. n Ona ga dva mornara odvedoše u jednu prostoriju u potpalublju. Prostorija je prazna a vrata okovaná onom istom bronzom bez sjaja. Verskojls čuje kako se ključ okrece u bravi. U istom času shvata da brod isplovljuje; kao što shvata, pre s besom nego s úžasom, da je uleteo u klopkü, naivno kao kakav žuto-kljunac.
Putovanje je potrajalo osám dana. Tih osám dana i noci Verskojls je proveo u potpalublju, u te-snoj kabini kraj mašinskog odeljenja, gde je za-glušna buka mašina sakatila, kao žrvanj, tok njego-vih misii i njegova sna. U někom čudnom .pomirenju sa sudbinom (sasvim prividnom, videčemo) on nije udarao' pesnicom u vrata, nije dozivao u pomoč. Nije izgleda čak ni pomišljao na bekstvo, uostalom uzaludno. Umivao se ujutro nad limenim lavaboom bez ogledala, pogledao bi hranu koju su mu tri puta na dan dodávali kroz okrugli prozor na okováním vratima (haringe, lososi, crni hieb), zatim bi, ne okusivši ništa sem vode, ponovo legao na tvrdi mor-narski krevet bez posteljine. Zurio je kroz prozor kabině u jednoliko talasanje pučine.
Trečeg dana, Verskojls se budi iz košmarnog sna: na uskoj klupi nasuprot njegovom ležaju sede dva čovéka i čutke ga posmatraju. Verskojls se na-glo uspravlja.
Saputnici
Plavih očiju i zdravih, belih zuba, saputnici se smeše Verskojlsu prijateljski. Sa někom neprirod-nom učtivošču (neprirodnom za mesto i trenutak),
28
i oni naglo ustaju i izgovaraju svoja imena uz lako klimanje glave. Verskojlsu, kóji se takode představí, slogovi njegovog sopstvenog imena odjednom se učiniše sasvim nepoznatim i tudim.
Sledečih pet dana tri su čoveka provela u tesnoj i vreloj kabini iza okovanih vrata u strašnbj hazard-noj igri nalik na poker u troje u kojem se gubitak plača životom. Prekidajuči. dískusiju samo da bi po-jeli na brzinu parče sasušene haringe (četvrtog dana putovanja i Verskojls je počeo da jede) ili da bi osvěžili osušena ústa i odmorili se od sopstvenog nadvikivanja (i tada bi nesnosna buka mašina po-stajala samo naličje tišině), tri su čoveka govorila o pravdi, o slobodi, o proletáři jatu, o ciljevima re-volucije, zapenjeno dokazivali svoja uverenja, kao da su namerno izabrali tu polumračnu prostoriju broda u medunarodnim vodama kao jediní mogučni objektivan i neutralan teren za ovu strašnú igru argumenata, strasti, uverenja i fanatizma. Neobri-jani i znojavi, zavrnutih rukáva i ispoščeni, raspra-vu su prekinuli samo jednom: kada su, petog dana putovanja, dva posetioca, (za koje známo, pored njihovih imena, još samo toliko da su imali oko dvadeset godina i da nisu bili članovi posadě broda) ostavili Verskojlsa několiko sáti nasamo. Za to vrer me Irác je čuo, kroz zaglušnu buku mašina, -kako sa palube dopiru zvuci nekog fokstrota, kojí mu se učini poznatim. Pred ponoč muzika je naglo zamrla i posetioci se vratiše, podnapiti. Saopštiše Verskojlsu da je na brodu slavlje: na osnovu kablograma kóji je radio telegraf ista primio tog istog popodneva, brod Vitebsk je promenio ime u Ordžonikidze. Po-nudiše ga votkom. Ovaj odbi ponudu, u strahu da
29
ne bude otrovan. Mladici to shvatiše i ispiše votku smejúci se Irčevom nepoverenju.
Iznenadni i neočekivani prestanak büke mašina naglo je prekinuo razgovor u kabini, kao da je taj ubitačan ritam bio rituálna pratnja koja je sve dotle dávala snagu i polet njihovim mislima i njihovim argumentima. Sada su čutali, sasvim zanemeli, i osluškivali pljuskanje talasa q bokové broda, bat koraka po palubi i dugo klizanje teških lanaca. Bila je prošla ponoč kada su se otključala vrata kabině i kada su tri čoveka napustila svoje boravište puno opušaka i ribljih kostiju.
Lisice
Vitebsk-Ordionikidze bio se usidrio na pučini, devět milja od Lenjingrada. Iz snopa dalekih sve-tiljki na obali, uskoro poče jedna da se izdvaja i da se uvedava; a vetar donese, kao prethodnicu, buku snažnih motora čamca kóji se bližio brodu. Tri čoveka u uniformi, jedan u činu kapetana i dva bez oznake čina, pridoše Verskojlsu i uperiše u njega svoje revolvere. Verskojls podiže ruke. Oni ga pre-tresoše, zatim mu vezaše uže oko struka. Verskojls posluŠno siáe niz stepenice od užadi i zauze mesto u motornom čamcu, gde ga privezaše lisicama za bakarni naslon sedišta. Posmatrao je avetinjsku siluetu broda osvetljenog snopom reflektora. Video je kako niz stepenice od užadi spuštaju, sa konop-cem vezanim oko struka, i njegova dva saputnika. Uskoro su sva trojica sedela jedan kraj drugog, ve-zani lisicama za polugu sedišta.
30
Pravedna presuda
Ostače po svoj přiliti tajná za. istraživače savre-menih ideja pravi ishod one bitke rečima i argumen-tima koju su tokom šest dana i noci vodili Irác Gould Verskojis i njegova dva saputnika. Káo Sto če ostati tajná, psihološka i pravno krajnje zanim-Ijiva, da li je mogučno da čovek, pritešnjen strahom i očajanjem, bude u stanju da snagu svojih dokaza i svog iskustva izoštri do te mere da bez spoljnjeg pritíska, bez primene sile i torture, poljulja u svésti druga dva čoveka sve ono što je u njih ugradivano tokom dugog niza godina, vaspitanjem, lektirom, navikom i dresurom. Jer možda i ne treba šmátrati sasvim proizvoljnom odluku sudskog veča koje je, po nekoj višoj pravdi, izreklo istu strogu osudu (osám goůina zatvora) svákom od trojice učesnika duge igre ubedivanja. Jer ako i poverujemo da su ona dvojica (Vjačeslav IsmailoviČ Žamoida i Konstantin Mihailovič Šadrov, tako su se zvali) uspeli da u teškoj i iscrpljujučoj ideološkoj polemici po-Ijuljaju izvesne sumnje koje su se javile u glavi re-publikanca Verskojlsa (sumnje koje su mogle imati dalekosežne posledice), postojala je i sasvim oprav-dana bojazan da su i oni sami pretrpeli pri tom po-gubni uticaj izvesnih protivdokaza: iz nemilosrdne bitke ravnopravnih protivníka, kao iz krvavé borbe petlova, niko ne izlazi neoštečen, bez obzira na to kome če pripasti tašta sláva pobednika*
* Za vřeme istrage, Verskojis če tvrdoglavo poricati da je onog kobnog dana, prilikom raporta, došapnuo ko-mandanta batatjona da šifrované poruke dospevaju u Moskvu; on tada joS nije mogao znáti da je pred istraiiteljem stajao izveštaj zamenika komandanta u kojem su VerskojU
31
Finale
Tragove dvojice Verskojlsovih pratilaca gubimo u Murmansku, na obali Barentsovog mora, gde su jedno vreme, tokom strašne zime 1942, ležali u istom odeljenju logorske ambulante, poluslepi i iscrpljeni od skorbuta: zubi im behu poispadali i Učili su na starce.
Gould Verskojls je umořen novembra 1945, u Karagandi, posle neuspelog pokušaja bekstva. Nje-gov zaledeni golí Ieš, vezan žicom, okrenut naglavce, bio je iziožen pred logorskim ulazom kao opomena onima kóji su sanjali nemoguče.
Post scriptum
U spomen-knjizi pod naslovom Ireland to Spain, koju je izdala dablinska federacija veterána, ime Goulda Verskojlsa pogrešno je zavedeno medu sto-tinak irskih republikanaca palih u biči kod Brunete. Tako je Verskojls doživeo nemilú slávu da bude pro-glašen mrtvim nekih osam godina pre svoje stvarne smrti. Čuvena bitka kod Brunete, u kojoj sé hrabro borio bätaljon Linkoln, odigrala se u noci izmedu osmog i devetog júla 1938. godine.
sove reči, koje su sadriavale opasnu i svetogrdnu sumnju xda sovjetska tajná policija nastoji dograbiti komandne poloíaje u Republikánsko} armiji« bile ponovljene doslov-ce. Jedem kratak susret sa sämim pomocníkom koman-danta — Čeljustnikovim — na tranzitnoj stanici u Karagandi, rasvetliče mu tu tajnu: komandant je saopštio svom r:močniku Verskojlsovu poverljivu izjavu kao da je reč o nekom dobrom vicu.
32
MEHANIČKI LAVOVI
Hommage ä André Gide
Ljudina
Jediná istorijska ličnost u ovoj priči, Eduar Erio, voda francuskih radikála, predsednik komisije inostranih poslova, gradonačelnik Liona, narodni poslanik, muzikolog itd., zauzeče ovde možda nedo-voljno značajno mesto. Ne stoga, kažimo to odmah, što je od manjeg značaja za tok same price od one druge osobe koja. se ovde pojavljuje, rieistorijske ali i ne manje stvarne, nego naprosto zato što o isto-rijskim ličnostima postoje i druga dokumenta. Ne zaboravimo: Eduar Erio bio je i sam pisac i memo-rijalista*, političar od velikog ugleda, čija se biogra-fija može naci u svakoj iole pristojnijoj enciklo-pediji.
Jedno svedočanstvo daje ovakav opis Erioa: »Křupan, snažan, širokih ramena, čoškaste glave pokrivené gustom čekinjastom kosom, lica kao kosi-rom istesana i presečena kratkim gustim brckna, taj je čovek odavao utisak veliké snage. Njegov glas, divan več po sebi, prilagoden najtananijim zasenče-njima i najmodularnijim akcentima, lako je domi-
* Mme Récamier et ses amis; La Russie nouvelle; Pourquoi je suis radical socialiste; Lyon ríest plus; Forět normande; Jadis; Souvenirs; Vie de Beethoven etc.
5 Grobnlca 2a Borisa Davidoviča
33
nirao nad svakim metežom. Znao je njime da vláda majstorski, kao što je znao da vláda majstorski i izrazom svoga lica«. Isto svedočanstvo daje ovakav opis njegovog karaktera: »Bio je to pravi spektakl viděti ga za govornicom gde prelazi s ozbiljnog na šaljiv ton, od poverljivog doíjerihonskog objavlje-nja nekog principa. A pojavi li se neko ko mu pro-tivureči, on prihvata taj mali izazov i, dok taj drugi razlaže svoj stav, jedan se širok osmeh razliva po licu Eduara Erioa — preuranjeni predznak jedné sverazarajuče primedbe koja če netom izazvati buru smeha ili aplauza a na sveopštu konfuziju sagovor-nika uhvačenog u stupicu. Taj je osmeh, istina, ne-stajao čim bi kritika bila izrečena uvredljivim tónom. Takvi bi ga napadi dovodili do besa i izazivali u njemu' žestoku reakciju, utoliko pre što je on uvek bio na oprezi — osetljivost koju su mnogi pro-glašavali sujetom«.*
Onaj drugi
O drugom vážnom učesniku ove price, A. L. Če-Ijustnikovu, známo pouzdanije samo toliko da je imao oko četrdeset godina, da je bio visokog rasta, malo pogrbljen, plavokos, da je bio brbljiv, hvali-savac i ženskar i, do skorá, urednik ukrajinskog lista Nova zora. Igrao je odlično poker i ajnc i znao je da svira na harmonici polke i častuške. Ostala svedočanstva o njemu jako su protivurečna, pa sto-ga možda i nevážna. No ja ih zapisujem, iako neki izvori návode na opravdanu sumnju: da je bio politickí komesar u španskom gradanskom ratu i da se
* André Baliti, Le Monde od 28. marta 1951.
34
istakao u konjičkom puku u borbama kod Barcelone; da je jedne noci spavao sa dvě bolničarke iako pod malaričnom visokom temperaturom; da je nekog Irca, osumnjičenog za sabotažu, prevarom doveo na sovjetski teretni brod Ordžonikidze a pod izgovorom da treba na brodu da se popraví radio-primopredajnik; da je (uostalom) lično poznavao Ordžonikidzea; da je tokom tri godine bio ljubavnik žene jedne vrlo-vrlo poznáte ličnosti (i da je úpravo zbog toga dospeo u logor); da je u školsko j amater-skoj družíní u Voronježu ígrao Arkadija u komadu Ostrovskog Šumá.
Ukoliko navedena svedočanstva odišu izvesnom sumnjom i nepouzdanošču, pogotovu ova poslednja, jedna od Čeljustnikovih priča, ona koja se odnosi na Erioa, makoliko izgledala na prvi pogled kao plod fantazije, vredna je da se zabeleži. I ja to činim ovde dakle zato što u njenu verodostojnost teško može da se posumnja; najzad, sve govori u prilog tome da sú izvesne Čeljustnikovljeve price, makoliko neobične, ipak zasnovane na stvarnim dogada-jima. A kao najpouzdaniji dokaz može da nam poslúži činjenica da je priču koja sledi potvrdio na izvestan náčin sám Eduar Erio, jedna blistava inte-ligencija (»une intelligence rayonnante«), kako je s pravom rekao za njega Daladje. Ispričaču dakle taj davni susret izmedu Čeljustnikova i Erioa onako kako znám i umem, oslobodivši se začas strašne móre dokumenata kóji zatrpavaju priču, a sumnji-čavog i radoznalog čitaoca upučujem na navedenu bibliografiju gde če naci potrebne dôkaze. (Možda je bilo pametnije da sam se opredelío za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih sva ova dokumenta mogao da upotrebím na uobičajeni na-
35
čin. Ali dve me stvari sprečavaju u tome: nepogod-nost da sé živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi návode kao dokumentacija; a kao drugo: nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja kojc daje piscu varljivu ideju da stvára svet i, dakle, kako se to veli, da ga menja.)
Telefon i revolver
Te studené novembarske noci hiljadu devetsto trideset i četvrte godine, Čeljustnikov, spoljni sarad-nik lokalnog lista, zadužen za pitanja kultúre i borbe protiv religije, spavao je, go kao od májke, u velikom plemičkom krevetu u toploj sobi na trečem spratu u ulici Jegorovka. Njegove sjajne čizme malinové boje bile su uredno naslonjene na krevet, dok su mu odeča i rublje bili razbacani svuda po sobi i izmešani, u neredu (znak strašne hitnje) sa svile-nim ženskim rubljem. U sobi se osečao topí i von j znoja, votke i kolonjske vode.
Čeljustnikov je sanjao (ako mu je verovati) kako treba da izade na scénu i da odigra neku ulogu, po svoj prilici Arkadija iz Šume, ali kako ne može da nade nigde svoju odeču. Užasnut (u snu), čuje kako zvoni zvono kojim ga pozivaju na scénu, ali on stoji na mestu kao skamenjen, šedi zapravo, go i dlakav, nemočan da pokrene udove. Odjednom kao da se sve to zbiva na pozornici, zavesa je dignuta, kroz bleštavu světlost bočnih reflektora kóji ga ■osvetljavaju i drže u unakrsnoj vatri svojih snopo-va, nazire gledaoce, gore na balkonu i dole u parteru, njihové glave ozarene ljubičastim oreolom. U prvom redu čini mu se razaznaje članove Pokraj inskog ko-miteta, a medu njima jasno razabira i svetlu celu
36
druga M., glavnog urednika Nove zore, kóji se zace-nio od smeha i kóji mu dobacuje nešto podrugljivo i uvredljivo, nešto što se odnosi na njegovu (Čeljust-nikovljevu) muškost. A zvonce iz šminkernice jednako zvoni, sve upornije i sve jače, pa se Čeljustni-kovu čini (u snu) da je to zapravo požarno zvono, da su se po svoj prilici upaíile závese i da če istog ovog časa doči do opšte bežanije i panike, a on če ostati tu, na sceni, go kao od májke, i nepokretan, izložen milosti plamená. Desna mu se ruka naglo oslobada začaranosti í, na granici sna i budnosti, on je nagonski pruža prema revolveru kóji, po sta-roj dobroj navici, drži pod jastukom. Čeljustnikov páli svetlo na nočnom ormaru i pri tom obara času s votkom. U magnovenju shvata da su sada čizme važnije od nagana, hitro uskače u njih kao u sedlo. Žena glavnog urednika Nove zore meškolji se u snu, zatim, probudena i sama zvonjavom, otvára svoje lepe, tek malko podbuhle azijatske oči. Telefon je odjednom začutao i njima laknu. Nastaje mučno dogovaranje, polušapatom. Nastasja Fedotjevna M., zbunjena i preplašena, pokušava da navuče prsluk kóji joj je dobacio sa gomile Čeljustnikov. U tom telefon počinje ponovo da zvrji. »Ustani«, káže Čeljustnikov u istom času kada stavlja revolver za pojas. Nastasja Fedotjevna gleda ga užasnuto. Čeljustnikov tada prilazi usplahirenoj zeni, poljubi je izmeáu bujnih grudi i káže joj: »Podigni slušalicu«. Žena ustaje, Čeljustnikov je ogrče svojim kožnim kaputom, kavaljerski. Odmah zatim čuje ženin glas: »Koga? Čeljustnikova?« (Muškarac stavlja prst na ústa.) »Pojma nemam«. (Pauza). Zatim žena spušta slušalicu, u kojoj se čulo naglo prekidanje veze, i stropoštava se u fotelju.. »Iz Rajkoma«. (Pauza). »Kážu da je hitno«.
37
Fascíkla
Pre nego sto se vratio u svoj hládni stan na Sokolovskom prospektu, Čeljustnikov se dugo mo-tao po zavejanim ulicama. Išao je zaobilaznim pu-tem, uz Dnjepar, tako da mu je bio potreban čitav sat da stigne kuči. Skinuo je kožni kaput, nalio času votke i upalio radio. Nije prošlo ni pet minuta, telefon je zazvonio Pustio je da zvoni tri puta, a ondá podiže slušalicu. Na trenutak je odglumio da je izne-naden ovim kasnim pozivom (vec je bilo prošlo dva), a ondá reče da če, kad je več stvar hitna, stiči naj-dalje za póla sáta. Samo da se obuče, jer se úpravo bio skinuo. U redu, odgovaraju mu, poslače po njega kola, stvar je hitna. Drug Pjasnikov če mu sve objasniti usmeno.
Drug Pjasnikov, sekretár Rajkoma, prešao je na stvar bez okolišenja: sutra oko jedanaest pre pôdne stiže u Kijev gradanin Eduar Erio, voda fran-cuskih radnika. Čeljustnikov reče da je čitao u novi-nama o njegovom dolasku u Moskvu, ali da nije znao da če pošetiti i Kijev. Pjasnikov ga ondá upita da li zna on, Čeljustnikov, od kolike je vážnosti poseta jednog takvog čoveka. Ovaj reče da zna (mada mu nije bilo baš najjasnije u čemu je značaj te poseté i kakvu on ima u svému tome ulogu). Kao da je shvatio Čeljustnikovljevu neupučenost, Pjasnikov mu poče objašnjavati: gradanin Erio, uprkos svojim simpatijama, gaji izvesne tipično buržoaske sumnje prema tekovinamarevolucije. Naveo je mno-ge pojedinosti iz života i rada Eduara Erioa, nagla-sio njegovo sitnoburžoasko poreklo, citirao mnoge njegove stavové, naveo njegovu Ijubav prema kla-sičnoj muzicH prema naprednim pokretima u svetu
38
i naglasio ulogu koju je odigrao u priznavanju zem-Ije boljševika (tako je rekao: stran boljševikov) od strane Francuske. Najzad Pjasnikov izvadi iz fioke pisačeg stola jednu fasciklu i poče da je lista. »Evo«, reče, »na primer ovo. Citiram: Nemogučno je čak i jednom nereligioznom Francuzu (kao što vidite, Erio se oslobodio religioznih predrasuda... ako mu je verovati), čak i jednom, nereligioznom Francuzu, dane digne svoj glas protiv progaňjanja sveštenika; (drug Pjasnikov tu ponovo zastade i podiže pogled na Čeljustnikova: »Razumete?« Čeljustnikov kimnu glavom, a Pjasnikov dodade: »Za njih su sveštenici još uvek neka vrsta svetih krava, kao kod naših mužika... ondašnjih, naravno«), jer i to predstavlja takode atak na slobodu mišljenja. Atak uostalom sasvim nepotreban... I tako dal je, i tako dalje«, reče Pjasnikov i zaklopí fasciklu. »Mislim da vam je sad sve jasno?« — »Da«, reče Čeljustnikov i nali sebi času vode. Ostao je u kabinetu druga Pjasni-kova do četiri ujutro. A več u sedám bio je na no-gama. Do dolaska voza ostalo mu je büo ravno četiri sáta.
Sáti i minuti
To značajno jutro u životu A. L. Čeljustnikova odvíjalo se, sat po sat, ovako: u sedám, budenje, telefónom. Čeljustnikov ispija našte srca času votke, umiva se u hladnoj vodi, go do pojasa. Oblaci se, glanca čizme. Za doručak prži jaja na primusu, jede ih s kiselim krastavcima. U sedám i dvadeset tele-fonira u Rajkom. Drug Pjasnikov govori preko za-Iogaja, izvinjavajuči se: nije napuštao kancelariju
39
cele noci, odremao je malo u fotelji, za stolom; pita Čeljustnikova da li se oseča dobro; zakazao mu je, veli, sastanak sa Avramom Romaničem, šminkerom, u foajeu pozorišta (ulaz za glumce) za četiri posle podne; neka bude tačan. U sedám i dvadesetpet tele-fonira Nastasji Fedotjevnoj. Posle duge pauze (odo-zdo več trúbe kola posiata iz Rajkoma), čuje uspla-hireni glas žene glavnog urednika Nove zore. Ona ne može nikako da shvati kako su mogli, sinoč, da ga traže kod nje. Ona je očajna. Ako M. (to jest njen muž) dozná za stvar, ona če se otrovati. Ona neče moci podneti tu šramotu. Da, da, otrovati; mišo-morom. Čeljustnikov jedva uspeva da kroz bujicu njenih reči, tepanja, jecaja i šaputanja proturi koju reč utehe: neka ona ništa ne brine, sve je to slučaj-nost, on če joj več stvar objasniti, ali sad mora hitno da křene, dole ga čekaju kola. A na mišomor i da ne pomišlja... U sedám i po séda u crni automobil kóji ga čeká pred kučom; nešto pre četvrt do osám stiže u Rajkom. Drug Pjasnikov ima podnadule cr-vene oči; ispijaju po jednu votku, zatim se dogo-varaju i telefoniraju od osám do devět i po, iz dve kancelarije, kako ne bi smetali jedan drugom. U de-vet i po drug Pjasnikov, čije su oči kao u zeca, pritíska jedno od dugmadi na velikom pisačem stolu od orahovine i čistačica unosi čaj na poslužavniku. Dugo srču vreli čaj, bez reči, smešeci se jedan drugom, kao ljudi kóji su obavili težak i odgovoran posao. U deset sáti odlaze na stanicu i proveravaju obezbedenje. Drug Pjasnikov zahteva da se skine transparent sa natpisom Religija je opijum za národ i da se zameni na brzu ruku jednim drugim, sa po-malo metafizičkim prízvukom: Zivelo šunce, dole noč. Tačno u jedanaest, kada voz sa visokim gostom
40
ulazi na peron, Čeljustnikov se odvaja iz odbora za doček i stáje sa strane meáu oficire iz obezbedenja, kóji, u civilu i sa prtljagom, predstavljaju slučajne i radoznale putnike kóji spontanim aplauzom doče-kuju prijateljskog gosta iz Francuske. Pošto je jedním hitrim pogledom osmotrio Erioa (učinio mu se nekako beznačajnim, valjda zbog beretke), Čeljustnikov izade na sporedni izlaz i hitro se odveze kolima.
Kada je stigao pred Sofijski sabor bilo je tačno dvanaest sáti.
Prostost
Katedrála Svete Sofije izgraäena je kao mutna uspomena na slavné dane Vladimira, Jaroslava i Iz-jaslava. Ona je samo daleki model korsunskog ma-nastira, nazvanog tako po »svetom gradu« Kersonu ili Korsunu. Hronika učenog Nestora beleži da je več knez Vladimir doneo iz Korsuna, grada svog krštenja, ikone i statue crkvene kao i »četiri bron-zana konja«.* Ali izmečtu tog prvog kameňa za te-melje crkve što ga je postavio blaženopočivši Vladimir i istorije Svete Sofije protečiče još mnogo vode, krvi i leševa slavnim Dnjeprom. Stará če se sloven-ska božanstva još dugo opírati slávnom kaprisu ki-jevskog princa kóji prihvata jednobožačku veru hri-stijansku, a paganski če se ruski národ bořiti sa
* »Četyre koni mediáni«. Po svoj prilici trebalo bi ovo čítati, kako tvrdé neki stručnjaci, »četiri ikoni mediáni«. Mi u ovo] leksičkoj dvojnosti vidimo u prvom redu primer sudara i proiimanja dva idolopoklonstva: paganskog i hri-íčanskog.
41
paganskom surovošču protiv »sinová Dag-Boga« i još če dugo puštati svoje ubojne strele i kopija niž větrové, »decu Striboga«. Surovost pravovernih nijc medutim manje surová od paganske surovosti, a fa-natizam verujučih u tiraniju jednog boga mnogo je žešči i efikasníji.
Slávni Kijev, májka ruskih gradova, imače po-četkom jedanaestog veka oko četiri stotine crkava i, po kazivanju Djetmara od Merzeburga, biče »rivalom Konstantinopolja i najlepším biserom Vizan-tije«. Privolevši se tako vizantijskom carstvu i veri, Rusija če, kroz pravoslavlje, pristupiti jednoj drev-noj i rafinovanoj civilizaciji, ali če zbog svoje šizme i odricanja od rimske vlasti biti ostavljena na milost i nemilost mongolskih osvajača i neče moči da ra-čuna na záštitu Evropě. Ova šizma dovešče pak do izölacije ruskog pravoslavlja od Zapadá; crkve če se graditi na znoju i kostima mužika, ne znajuči za visoki zamah gotskih tornjeva, a ü doménu osečanja Rusija neče biti zahvačena viteštvom i »tuči če svoje žene kao da kult dáme nikad nije postojao«.
Sve je to manje-više ispisano na ^idinama i fre-skama Kijevo-Sofijskog sabora. Ostálo su samo isto-rijske datosti od manjeg značaja: osnovao ga je Jaroslav Silni (1037), u večni spomeň dana kada je odneo pobedu nad paganskim Pečenjezima. A da májka švih ruskih gradova, Kijev, ne bi imao šta da zavidi Konstantinopolju, on naredi da se uz portal crkve sagrade velelepna Zlatna Vrata. Sláva je ta bila kratkog veka. Mongolské su horde, poku-ljavši iz stepe (1240), sravnile slávni grád Kijev sa zemljom. Ali Sveta Sofija več je bila ruina: hiljadu dvesto četrdesete srušili su se njeni svodovi, u isto vřeme kadä i svodovi crkve zvane Desjatnaja, po-
42
bivši na stotine Kijevljana kóji se behu u njih sklonili kako bi izbegli surovi masakr kóji im behu spre-mili Mongoli. U svom Opisu Ukrajine, objavljenom u Ruanu 1651, gospar od Boplana, normanski ple-mič u službi poljskog kralja, beleži reči nalik na epitaf: »od švih kijevskih crkava ostadoše samo dve za spomeň narastaj ima; a ostale su samo žalosne ruine: reliquiae reliquiarum«.
Najčuveniji mozaik ove crkve, Bogorodica koja blagosilja, bejaše slavljena od Kijevljana pod nazi-vom »nerušimaja stená«, nerazrušivi zid — daleka aluzija na dvanaesti stih Himne akatista. Legenda medutim opravdava taj naživ na drugi náčin: prilikom rušenja crkve, svi židovi se behu oburvali, osim apside, koja je ostala neoštečena blagodareči Devici-matroni u mozaiku.
Cirkus u božjoj kuči
Mäkoliko se na prvi pogled činilo da je izvan osnovnog toká naše price (videčemo, uostalom, da je to udaljavanje sasvim prividno), ne možemo da ne spomenemo na ovom mestu one čudnovate freske koje ukrašavaju zidove kružnih stepeništa što vode na gornji sprat, odakle su prinčevi i boljari, njihovi gosti, mogli da prisustvuju bogosluženju ne izlazeči iz dvora. Te su freske otkrivene ispod sve-žeg sloja 1843, ali zbog hitnje i radoznalosti, majke otkriča i sagrešenja, restauracija je bila obavljena krajnje aljkavo: staroj patini, sjaju zlata i odežde, bejaše dodat skorojevički sjaj bogatstva i raskoši boljarske. Ali izvan ovoga, prizori bejahu ostali ne-taknuti: pod modrim podnebljem Bizanta, hipodrom
43
i cirkus, a u prvom planu, u počasnoj loži, imperátor i imperatorka okruženi svojom svitom; konju-šari iščekuju iza barijere da puste svoje propete ate u arénu; ratnici tvrdá lica, naoružani kopljima, pra-čeni gomilom kerova, progone divlje zveri; pelivani i glumci izvode svoje veštine na pozornici pod ved-rim nebom; mišičavi atleta drži u ruci dugačku mot-ku po kojoj se, vesto poput majmuna, pentra jedan akrobata; gladijator naoružan sekirom ustremljuje se na ukrotitelja sa medvedom glavom.
Knjiga Konstantina Porfirogeneta koja govori o Ceremonijama na vizantijskom dvoru, daje nam, u poglavlju pod naslovom Gótske igre, smisao ovog poslednjeg prikazanja: »Zábave zvane Ludus gothi-cus održavaju se, po Volji Njegove Carské Milosti, svakog osmog dana posle praznika roždenija i tom se prilikom žvanice Nj. C. Milosti prerušavaju u Gote, stavljajuči na sebe obrazine i glave raznih surovin životinja«.
Toliko o prošlosti.
Pivara
Sad Kijevski Sofijski Sabor pod svojim viso-kim svodovima zaklanja deo pivaře Spartak, sušaru i stovarište. Ogromne dvadesetotonske cisterně, stav-Ijene na nogare od greda, rasporedene su duž zidi-na, a teške gvozdene bačve raštrkane su svuda izme-du stubova, do same apside. Šušara je na dva sprata, sa drvením rešetkama od visine prozora do arkáda. (Stalna temperatura od 11° Celzijusa izvanredno je pogodna za klijanje korisnih bakterija koje daju pivu specifičnu aromu.) Kroz jedan od bočnih pro-
44
zora kóji je skinut, prolaze aluminijumske cevi, povíjené kao sulundari, i vezuju sušaru sa flotacijom koja se nalazi u velikoj prizemnoj baraci na nekih sto metara od crkve. Skele i merdevine spájajú re-šetke, cevi i cisterně, a nakisli miris hmelja i slada unosi medu drevne zidine miris beskrajnih stepa posle kiše. Freske i oltár prekriveni su (na osnovu jednog skorašnjeg dekreta) dugim jutanim kulisama koje su spustené niz zidove poput sivih barjaka. Na mestu gde je nekada stajala (tačnije řečeno gde i sada stoji, pod sivom koprenom) Přečistá, »začu-dena iznenadnom pojavom Arhangela«, sada je oka-čen portrét Oca Národa u teškom pozlačenom okvi-ru: rad akademskog slikara Sokolova, zaslužnog umetnika.Kroz snežnú vejavicu probija se starica iz gomile i pokušava da poljubi ruku Blaženog, da je poljubi onako mužički, narodski. Ovaj se smeši stařici i stavlja joj ruku na ráme, očinski. Vojnici, radnici i deca gledaju taj prizc.r zadivljenim pogle-dima. Ispod portreta, na istom ziau, gde se izmedu jute nazíre mútna světlost dvaju prozora — zidne novine i grafikom. Čeljustnikov, onako tnamuran i ošamučen mirisom hmelja, posmatra grafikon pro-izvodnje, kao da posmatra, u groznici, sopstvenu temperaturnu listu.
Ponovna restauracija
I. V. Braginski, »učesnik revolucije, seljački sin, boljševik«, glavni inženjer pogona, skida kačket, češe se po glavi, okreče hartiju u ruci i čita je valjda vec po treci put, bez reči. Čeljustnikov za to vreme razgleda unutrašnjost crkve, diže glavu prema viso-
45
kim svodovima, zaviruje iza skela, odmerava u sebi težinu kazana i cisterni, kalkuliše mrdajuči suvim usnama. Ovi ga visoki islikani svodoví podsečaju na málu drvenu crkvu u njegovom rodnom selu kada je, nekad dávno, sa svojim roditeljima odlazio na bogosluženja i slušao mrmljanje popova i pevanje pastve: »uspomena daleka i nestvarna, koja je bila zamrla u njemu, novom čoveku s novim pogledima na život. O onom što se dalje zbilo toga dana u So-fijskom saboru, imamo svedočanstvo samog Čelju-stnikova: »Ivan Vasiljevič, učesnik revolucije, se-Ijački sin, boljševik, utrošio nam je dva sáta drago-cenog vremena na uzaludno naklapanje i ubediva-nje. Šmátrajúci da je ispunjenje mesečne norme u proizvodnji piva važnije od crkvenih prikazanja, zgužvao je naredbu Narkoma i bacio mi je u lice. Uprkos saznanju da vřeme neumitno prolazi, ja sam pokušao da ga urazumim i da mu objasním da je u opštem interesu da se crkva osposobi za bogoslu-ženje. Najzad sam ga, nemocar pred njegovom tvr-doglavošču, odveo u kancelariju i u četiri oka mu poverio tajnu, ne pominjuči ime žvanice. Ni taj argument nije mu bio dovoljan, kao ni několiko telefon-skih poživa koje sam sa poljskog telefona u njego-voj kancelariji obavio sa rukovodečim Ijudíma. Najzad sam morao da potegnem poslednji argument: uperio sam u njega svoj nagan. (...) Sto dvadeset zatvorenika dovedenih iz obližnjeg oblasnog logora pod mojim su ličnim rukovodstvpm izvršili ponovnu restauraciju crkve tokom nepuna četiri sáta. Jedan smo deo sušare prislonili uz zid i zakamuflirali ju-tanim pokrivačima i šatorskim krilom koje smo pre-bacili preko skela kao da je u pitanju stvarna re-stauracija istočnog žida. Bačve i cisterně izneli smo
46
i otkotrljali na balvaníma (samo Ijudskom snagom i bez ikakve tehnike) u dvořiště barake gde se nala-zila flotacija ... U petnaest do četiri seo sam u kola i tačno u zakázáno vřeme bio sam u foajeu pózori-šta, gde me več čekao Avram Romanic.«
Brada i kamilavka
Navodimo i dalje svedočanstvo Čeljustnikova: »Drug Pjasnikov mu je (to jest Avramu Romaniču) bio sve objasnio i čak mu je, kako mi je kasnije re-kao, podneo na potpis izjavu kojom se ovaj obave-zuje da če dutati o svému kao o državnoj tajní. To je očigledno delovalo: ruke Avrama Romaniča drh-tale su dok mi je nameštao bradu. Mantiju sa Ijubi-častim pojasom i kamilavku pozajmili smo na revers iz fundusa pozorišta, a u pismu upravi naveli smo da su nam te stvari potrebne za članove agit-brigade koja se sprema da daje po selima i radním kolektivima predstave antireligiozne sadržine. Avram Romanic se, dakle, nije .višé raspitivao i sav se bio predao poslu; čak su mu uskoro i ruke přestále da drhte. Nemá sta, bio je to čovek svoga posla! Ne samo što je napravio od méně pravog prav-catog protojereja, nego mi je čak, po sopstvenoj inicijativi, stavio i Iažan trbuh. »Kad ste videli, re-kao je, kad ste videli, graáanine Čeljustnikov, mr-šavog protu?« s čime sam se ja složio. I bez obzira na sve što se kasnije dogodilo s njim (o čemu ovde nemam nameru da govorim), tvrdím da je Avram. Romanic zaslužan za celu stvar skoro u istoj ono-likoj meri koliko i ja sám: dao mi je několiko dra-gocenih saveta kóji su mi, bez obzira na činjenicu.
47
što sam vec imao izvesno scensko iskustvo, bili öd ogromnog značaja. »Gradánine Čeljustnikov«, rekao mi je več sasvim zaboravivši na strah i ponesen svojim poslom, »nemojte ni na trenutak da smetnete s uma: brada, pogotovu ovakva brada, ne nosi se glavom, nego bistom, poprsjem. Stoga morate, sada odmah, za ovo krátko vřeme, da uskladite pokret glave i tela«. Čak mi je dao i několiko vrlo korisnih saveta što se tiče samog bogosluženja i pojanja — nauk kóji je, bez sumnje, stekao u pozorišťu. (A mo-žda i u sinagogi, davp bi ga znao.) »Kad vam pone-stane reči, gradánine Čeljustnikov, mrmljajte u basu. Mrmljajte što vise, kao da se ljutite na pastvu. I prevrčite očima kao da proklinjete boga kome slu-žite makar i privremeno. A što se tiče pojanja...« — »Nemamo sad za to vremena«, rekao sam mu. »Pojačemo kasnije, Avrame Romaniču!«
Čizme malinové boje
Čeljustnikov se zadržao u šminkernici nešto vise od jednog sáta; relativno krátko vřeme kad se ima u vidu transformacija koju je doživeo. A. T. Kaša-lov, koga su svi zvali prosto Aljoša, šofér Rajkoma, onaj isti kóji ga je dovezao, poljubio mu je ruku pri ulasku u kola. »To je bila neka vrsta generálne probe«, beleži Čeljustnikov, »i ona me sasvim oslobodila třeme koju sam osetio u trenutku kada sam ostao bez nadzora i saveta Avrama Romaniča. U prvi mah sam pomislio da se Aljoša šali, ali sam se uskoro uverio da ljudskom lakoverju nemá granica: da sam se bio pojavio sa cárskom krunom na glavi, on bi, nemá sumnje, pao ničice u sneg i blato. Biče
48
potrebno još mnogo vremena i truda«, dodaje Če-Ijustnikov, ne bez gorčine i samoljublja, »da se iz mužičke ruské duše iskorene tragovi mračne pro-šlosti i vekovne zaostalosti«.
(Kažimo odmah: Aleksej Timofejič nikad nije tokom svoje duge istrage priznao, ni pod najtežim mukama, da je toga dana bio namagarčen. Na suo-čenju sa Čeljustnikovim u islednikovoj kancelariji, nepun mešec dana posle tog dogadaja, on je tvrdo-glavo ostao pri svojoj tvrdnji da je zapravo hteo samo da se pošali sa gradaninom Čeljustnikovim. Uprkos telesnoj iscrpljenosti i slomljenim rebrima, on je sa priličnom uverljivošču branio svoj stav: kako je mogao da veruje da u kola séda protojerej, kada je u pozorište dovezao gradanina Čeljustniko-va? Na pitanje: da li je tačno da je onoga dana — 21. novembra 1934 — tobožnjem sveštenom lieu, to jest drugu Celjustnikovu, postavio pitanje »a šta sa gradaninom Čeljustnikovim, treba li da ga čekamo?« Aljoša je odgovorio odrečno. Na pitanje: Da li je tačno da je tobožnjem sveštenom lieu, to jest drugu Celjustnikovu, rekao: »Uskoro de u Kijevu biti lakše sresti irvasa nego sveštenika«, odgovorio je takode odřečeno. Na pitanje: da li je tačno da ga je tobo-žnje svešteno lice, to jest drug Čeljustnikov, pitao izmenjenim glasom: »A šta če vama, sinko, svešte-nici?« a da je on, A. T. Kašalov, odgovorio: »Za dušu pomolitsja grešnuju«, optuženi je odgovorio takode odrečno.)
U pet i trideset crna se limuzína zaustavila kraj neosvetljenog crkvenog ulaza i protojerej-Čeljustni* kov zadignu skuté mantije i na trenutak blesnuše njegove sjajne čizme malinové boje. »Da li sad shva-taš, durák«, reče Čeljustnikov Aljoši kóji je buljio
* Grobnica za Bon» DavidovKa
49
zabézeknuto čas u njegovu bradu, čas u njegove čizme, »da li sad shvataš?«
Kadionica
»Bogosluženje je počelo několiko minuta pre sedám«, beleži Čeljustnikov kóji nam, uostalom, daje i detaljan tok celog ceremonijala. (No izvesna stvaralačka potreba da se živom dokumentu dodajú možda nepotrebne boje, zvuci í mirisi, to dekaden-tno sveto trojstvo modernih, ne dozvoljavaju mi da ne zamislim i ono čega u Čeljustnikovljevom tekstu nemá: treperenje i pucketanje sveča u srebrnim či-racima donesením iz riznice kijevskog muzeja — i tu se dokument ponovo upliče u našu zamišljenu sliku —; odsjaj plamená na avetinjskim licima sve-taca, u lučnoj sferi apside, na naborima dugog hi-tona Device-Matrone u mozaiku i na Ijubičastom ogrtaču na kojem se ističu tri béla krsta; sjaj čadi i pozlate na oreolima i okvirima ikona, na crkvenim sasudama, putiru, kruni i kadionici, zanjihanoj u polumraku uz ciliktanje svojih lanaca, dok se miris tamjana, duša četinarä, meša sa nakislim mirisom hmelja i slada.) »Čim je uleteo drug Rilski«, na-stavlja Čeljustnikov, »i počeo da se krsti, uzeo sam kadionicu i počeo njome da mašem.iznad glaya naše pastve. Pretvarao sam se da ne primecujem ulazak novih vernika, mada sam, kroz dim tamjana, jasno razabro u polumraku čelu druga M. i čekinjastu kosu gradanina Erioa. Tiho, na prstima, došli su do sredíne crkve i tu su zastali. Trema koju sam osetio u času kada su ušli, námah me je napustila i, jednako mašudi kadionicom, krenuh prema njima mrmljajuči. Gradanin Erio je imao ruke prekrstené
50
ali ne kao za molitvu, nego je držao jednu pesnicu u drugoj, u visini přepona, čvrsto stískajúci svoju baskijsku kapu. Kada sam ih'pokadio, produžih jo5 několiko koraka, zatím se osvrnuh: gräáanin Eriť> je gledao u plafón, zatim se nagnu prema svom pre-vodiocu, a ovaj prema drugu Pjasnikovu. Ondá sam zamahnuo kadionicom prema Nastasji Fedotjevnoj. koj a kleknu i pognu glavu ubradenu crnom mara-mom. Ne okrečuči se, baci na mene jedan brz po-gled pun ohrabrenja kóji rasprši u meni i poslednje tragove třeme. (Od njenog jutrošnjeg straha nije bilo ostalo ni senke na njenom lieu.) Pored Nastasje Fedotjevne klečala je, ruku prekrštenih na molitvu, takode zabradena crnom maramom, Zeljma Čavča-vadze, stari partijski radnik, supruga druga Pjasní-kova, kao i njihova osamnaestogodišnja kči Hava, komsomolka. Osim jedné stařice, čije lice nisatft poznavao i čije prisustvo nisam mogao sebi da objasním, sva su mi lica bila manje-više poznata: pored drugarice Alje, koja nam je jutros uslužila čaj u kancelariji druga Pjasnikova, tu su se nalazile još i úřednice iz naše redakcije i sekretarice rajkoma, dok jedan deo ženskih lica, ona koja nisam poznavao, behu bez sumnje žene drugova iz čeke* Moraro přiznati: svi su bez izuzetka igrali svoju ulogu disciplinováno i předáno. Pored pomenutih, evo i imena ostalih drugova, jer smatram, kao što rekoh, njihov udeo u ovoj stvari ništa manje značajnim od mog sopstvenog udela. (Sledi četrdeset imena, ponegde popračenih napomenom: »sa ženom«.) Zajedno sa dvanaest radnika iz kultbrigade i njihova dva ču-vara to čini sve u svému nekih šezdeset vernika*.
* čeljustnikov uvek upoírebljava ovu reo.
51
Posle nabrajanja imena, Čeljustnikov završava: »Drug Erio sa svojom pratnjom zadržao se u crkvi svega pet minuta, mada mi se učinilo da je bio ostao i čitavih petnaest«.
Objašnjenje cirkusa
Bogosluženje je još uveliko trajalo u svom oka-menjenom rituálu kao sa neke freske — gde vernici u zanosu molitve obaraju pogled čas ka zemlji koja je májka pakla, čas ka nebu, ložnici raja — kada je Erio sa svojom pratnjom izašao lagano, na prstima, i krenuo da razgleda čuvene freske islikane uz knižná stepeništa. Istoričarka úmernosti Lidija Krupe-nik, koja je bila angažovaná za tu priliku, objasnila je na besprekornom francuskom jeziku (na čemu joj je iskreno čestitao drug Erio) prisustvo profanih scéna u hramu božjem — zagonetku koja nije mogla izbeči pažnji radoznalog gosta. »Iako su kružna stepeništa dosta udaljena od samog svetilišta, o čemu se drug Erio mogao i sam uveriti, ona su ipak integrálni deo hrama i na taj način, kako se nama čini, prisustvo cirkuskih scéna u hramu božjem mo-glo je izazvati čudenje i sablazan sveštenika. Mais ce sont lä des scŕupules tout modernes, nastavlja Lidija Krupenik, aussi étrangers aux Byzantins du on-ziéme siedle qu'aux imagiers et aux huchiers de vos cathédrales gothiques. Kao što pobožnost vaših predáka nije bila nimalo povredena nepristojnim pa cesto i skarednim scenama kojima behu oblikovane vodorige i mizerikordi, tako ni uvoáenje svetovnog slikarstva ú crkve nije hnalo u očima naših pobož-nih predáka ničeg sablažnjivog. Poznato je — nastavlja Lidija Krupenik, dok drug Erio maše glavom
52
zagledan u freske, posebno zainteresován za muzické instrumente predstavljene na njima — poznato je da su u Konstantinopolju, za vreme vladavine vla-dara-ikonoklasta, likovi Hrista i svetaca bili zame-njeni svojevrsnim satanskim scenama: konjskim trkama i krvavim prizorima lova na divljač i na ljude«. (Drug Erio maše glavom i prevrče u rukama svoju beretku, kao kakav dak.) »Ne treba da zabo-ravimo pri ovom poreáenju«, produžuje Lidija Kru-penik svojim Ijupkim glasom kóji kao da prikriva izvesnu ljutnju, »ni druge spomenike kultúre na západu, sa sličnim motivima, kao na primer tavanicu kapele Palatina u Palermu koja sadrži iste profane motíve kao i Sveta Sofija Kijevska: borbu atleta i robové kóji sviraju u flaute i svirale. I ne treba, najzad, smetnuti s uma ni činjenicu da je Sveta Sofija Kijevska bila, tout comme les chapelles de vos rois normands, palatinska crkva, i da su da-kle kružna stepeništa vodila u apartmáne prinčeva; na taj način, profane terne tu bejahu sasvim na svorne mestu, n'est-ce pas?«
Drug Erio, kóme zebu noge*, razgleda freske, bez reči, utonuo u razmišljanje.
MehaniČki lavovi
Sutradan, još pod svežim utiscima sa putova-nja, sedeci u toplom kupeu spavačih kola na liniji Kijev—Riga—Kenigsberg, grozničav i uvijen u če-bad, Eduar Erio zapisuje u beležnicu prve svoje uti-
* Poznato je da se Erio sa tog puta vratio Dolestan i da je jedva prezdravio. Je dan je zlobnik u Charivari-u tim pôvodom napisao da se Erio bez sumnje razboteo »po-seóujuói hladne crkve i pregrejane palate*. Aluzija je izfr zvala svojedobno mnoge žučne komentáre.
53
ske. Jedna činjenica (jedna od onih koje se odnose na našu priču) remeti čistotu njegovih utisaka: pri-sustvo prosjaka pred Sofijskim Saborom. On to svoje čudenje formuliše ovako: »Ti prosjaci pred crkvom, mahom kljasti i stari, a katkad i vrlo mladi i naizgled zdraví, kojí se sjatiše oko nas po našem izlasku iz velelepne Svete Sofije, bez sumnje su ono žilavo pleme ruskih bosjaka i jurodivih (íourodivy) kóji činjahu bizarnú faunu staré Rusije«, (Zatim slede primedbe o zadacima kóji predstoje novoj, mladoj državi.)
Taj isti podatak o prosjacima (i samo ga zato i beležimo) nalazimo i kod Čeljustnikova: »Pri izlasku iz crkve pohapsili srno grupu parazita kóji su se kao nekim čudom bili tu sjatili, valjda privučeni mirisom tam j ana«.
Prelistavši svoj notes (iz kojeg pokuljaše lica, predeli i razgovori, čitav jedan svet, tako sliěan i tako različit od onog od pre dvanaest godina kada je prvi put doputovao u Rusi ju), Erio pokúša da sažme sve te utiske, da ih svede na bitno. I, sa njemu svojstvenim pragmatizmom i duhom, on se doseti da svoja nova zapažanja sažme (zásad) na najjed-nostavniji i najefikasniji náčin: ponoviče posvetu svoje knjige od pre dvanaest godina, ponoviče je kao znak istrajnosti svojih ubedenja i time zapušiti ústa zlobnicima. Ponoviče je in extenso, onako kako ju je napisao tada, novembra 1922, i taj ce predgo-vor-posvetu uputiti istoj osobi: Eliju-Žozefu Boa, glavnom uredniku Petit Parisiena. Ondá, da proveri ispravnost svoje odluke, izvadi iz nesesera primerak svoje knjige uvezené u kožu, jedan od onih dvadeset primeraka ód kojih mu je ostao samo još ovaj (II a été tiré de cet uovrage 20 exemplaires sur Alfa ré-
54
serve á Monsieur Edouard Herriot) i prelete pogle-dom posvetu (koju dajemo ovde u prevodu, čime bez sumnje gubimo mnogo od autentičnosti i stila originala): »Dragi prijatelju; Kada sam krenuo u Rusiju, ne samo što bejah obasut pogrdama našili najviáenijih psovača, nego su mi proricali još i naj-gore nesrece. Najdobronamerniji su me šmátrali slí-kom i prilikom onog bednog frátra kóji je usred srednjeg veka krenuo iz Liona da pokrštava Tatare i Kane. To bejaše doba kad su moskovski prinčevi, da bi plašili svoje posetioce, prikrivali pod svojim prestolima mehaničke lavove čija dužnost bejaše da zaréže u pravi čas i na pravom mestu tokom razgo-vora. A vi ste, dragi prijatelju, bili spremni da shva-tite moje namere i da poverujete u moju nepristra-snost. — Vračam se s jednog putovanja koje je proteklo sa smešnom lakočom. Bejah svuda primljen dobre volje. Nisu napujdali mehaničke lavove da reže na mene; mogao sam da posmatram u miru i slobodno. Redigovao sam svoje beleške ne vodeči računa o tome da li éu se někom svideti ili ne. I ja vam ih posvečujem u znak pažnje: primite ih. Vaš odani E. Erio«.
Zadovoljan svojom odlukom, odloži knjigu i za-gleda se ponovo u ono što je nazvao melanholijom ruskog pejzaža.
(Konsekvence Erioovog drugog putovanja u Rusiju od istorijskog su značaja i kao takvc izvan intc-resa naše priče.)
Post festům
A. L. Čeljustnikov uhapšen je u Moskvi, septembra hiljadu devetsto trideset i osme, četiri go-
55
dine posle ubistva Kirova (a u veži s tim) i nepune četiri godine posle dogadaja sa Erioom. Sedeo je na predstaví u bioskopu, kada mu je prišla razvod-nica i šapnula mu na uvo da ga traže hitnim poslom. Celjustnikov ustade, pritegnu opasač sa revolverom i izade u hodnik. »Druže Celjustnikov«, reče mu nepoznati »trebaju vas hitno u Rajkom. — Kola če-kaju«. Celjustnikov opsova u sebi i, po svojoj pri-lici, pomisli da je u pitanju ponovo neka veliká ko-medija poput one koju su priredili pre četiri godine i zbog čega je dobio orden i unapredenje. Seo je u kola ne sluteci ništa. Usput su ga razoružali, stavili mu lisice i odvezli u Lubjanku. Ťukli su ga i morili tokom tri meseca, ali nije hteo da potpiše zápisník da je podrivao sovjetsku vlast, da je učestvovao u zaveri protiv Kirova i da se u Španiji pridružio tro-ckistima. Ostavili su ga u samici još deset dana da razmisli: ili če potpisati priznanje ili če mu žena biti uhapšena a jednogodišnja kči odvedena u dom za nahočad. Celjustnikov se najzad prelomí i pot-pisa zápisník u kojem je potvrdio sve návode optuž-nice, medu ostalima i da je bio saučesnik zavere-ničke grupe na čijem je čelu stajao Avram Romanic Šram. Dobio je deset godina. U logoru je sreo svog starog poznanika, enkavedeovca, s kojím se nekada zajedno borio u Španiji. Postao je doušnik. Rehabilitován je 1958. Oženjen, troje dece. Godine 1963. posetio je sa grupom turista Bordo, Lion i Pariz. U Lionu je razgledao spomen-biblioteku slavnog gra-donačelnika i upisao se u knjigu utisaka: »Divimo se delu Eduara Erioa«. Potpis: »A. L. Celjustnikov«.
56
MAGIJSK.O KRUŽENJE KARATA
Karlu Štajnew
Doktor Taube, Karl Georgijevič Taube, ubijen je 5. decembra 1956, nepune dve neděl je posle zva-nične rehabilitaci j e i tri godine nakon povratka iz Norilskog logora. (Taube je, ne računajuči istražni zatvor, proveo u logorima sedamnaest godina). Ovo je ubistvo ostalo nerasvetljeno sve do juna 1960, kada je u Moskvi uhapšen izvesni Kostik Koršu-nidze, zváni Artist ili Orao, stručnjak za kase, »meč-kar« broj jedan, u podzemlju cenjen kao kralj obi-jača. Kapetan Morozov, kóji je ispitivao Kostika, bio je začuden njegovim držanjem: Kostik je drh-tao! Taj isti Kostik kóji je u svojim ranijim istra-gama govorio sa ponosom o sebi i o svom poslu, sa dostojanstvom kakvo i priliči pohanu njegova kalibra. Čak je znao u bezizlaznim situacijama da prizná, ne bez ponosa, i ono što se nije tražilo od njega: neku pljačku (kao, na primer, onu kada je obíjena pošta u Kazanju) koju je počinio dve-tri godine ranije. Ovakvo priznanje moglo se izvuči iz Koršunidzea tim pre što je on, hrabri nočnik i maj-stor, imao jednu slabost koja je bila, makoliko da je ljudska, naizgled u neskladu sa njegovim životom: Kostik nije podnosio batine. Sama pretnja,
57
podignut glas istražitelja, ili zamahnuta ruka, pretvárali su Kostika-Artistu, Kostika-Orla, u krpu od čoveka. A iz krpe nečeš iscediti priznanje. Kapetan Morozov, kóji se u svojoj karijeri vec dva puta su-sreo s njim (jednom u logoru, kao s doušnikom, a jednom, neposredno zatim, kao sa obijačem) znao je dakle kako ne treba razgóvarati sa Koršumdzeom (osim u slučaju krajnje nužde, naravno). Kostik bi, uz obečanje da ga neče tuči i vikati na njega (što vreda njegovo dostojanstvo i ubija njegove moždane celije), pričao nadugo i naširoko, sa stručním poje-dinostima, o svim svojim zahvatima. Bio je rodení glumac, glumac inspiracije. Jedno je vreme tokom svog burnog života pripadao nekoj amaterskoj po-zorišnoj družini gde je svom prostačkom řečníku dodao izvestan rafinman. (Jedan od njegovih nadi-maka, Dantes, svedoči o tom preobražaju; sam Kor-šunidze ga je razlagao na Dante i Dantes: on je svo-jeručno prosvirao metak kroz svoju pesničku loba-nju i iz tog se slavnog hica rodio ne manje slávni mečkar). Svoje je glumačko iskustvo proširio ka-snije u logorima gde je bio član kulturbrigade, režisér, glumac i doušnik. Uzgred budi řečeno: Kostik je svoje robije smatrao sastavnim delom svog posla, kao što su negdašnji revolucionári šmátrali svoje robije »univerzitetima«; njegova filozofija ne bejaše dakle u raskoraku sa njegovim življenjem: »Izmedu dve veliké role (to je njegova reč) postoji logična praznina koju treba ispuniti kako najbolje znáš i umeš«. Treba přiznati, u vreme največih trijumfa Kostike Koršunidzea, izmedu tridesetih i pedesetih godina, robije su za njega bile, kao i za toliké druge razbojnike svake fele, samo nastavak »slobode«. Mi-lionske gomile političkih bile su izložene svim ču-
58
dima i nastranostima takozvanih socijalno bliskih; u logorima su se ostvarivali najsmeliji i najfanta-stičniji snovi razbojnika: negdašnji gospodari, oko čijih su dača obilazili sitni lopovi i křupni obijači, sada su postajali sluge, »aáutanti« i robovi neka-dašnjih prognanika iz raja, a gospodarice pravde, ministarke i sudije, postajale su naložnice i robinje onih kojima su nekad sudile i držale předáván j a o socijalnoj pravdi i o klasnoj svésti, pozivajuči se na Gorkog, Makarenka i druge klasike. Bejaše to, jednom rečju, zlatno doba zločináca, pogotovu onih čije je ime u ovoj novoj hijerarhiji bilo obavijeno oreoiom pahana, što je bio slučaj i sa imenom Ko-stika Koršunidzea, zvanog Artist. Kralj podzemlja tek je u podzemlju pravi kralj; za njega rade ne samo bivši gospodari, nego se čitave legije ovejanih zločináca pokoravaju njegovoj volji: dovoljno je da Koršunidze izjavi svoju želju, rečju ili makar samo pogledom, pa da čizme malinové boje bivšeg čekiste Čeljustnikova .zablistaju na nogama novog vlasnika (Kostika) ili da se, Ijubaznošču i milošču kuvara, bivšeg podvodačá i ubice, pothrani supruga (bivšeg) sekretára rajkoma, beloputa Nastasja Fedotjevna M.„ i přivede Kostiki, jer Artist voli pretile dáme, »belopute i drusle, to je tip naše, ruské žene«.
Kako je i posle svog dugog priznanja Kostik jednako drhtao (a da istražitelj nije podigao svoj glas, i čak ga je, da bi ga odobrovoljio i istovremeno ismejao, oslovljavao sa gradanine), kapetan Moro-zov, ponesen pre nekim čudnim nadahnučem nego dostavom jednog od svojih doušnika, dade stručnja-cima da uporede Kostikine otiske sa otiscima nade-nim na »svinjskoj nozi«, alatu obijača, kojim je usmrcen pre četiri godine, u Tjumenju, izvesni Karl
59
Georgijevič Taube. Nalaz je bio pozitivan. Tako je skinut, bar delimično, veo tajne sa jednog naizgled besmislenog ubistva.
Slike iz albuma
Karl Georgijevič Taube roden je 1899. u Ester-gomu, Madarska. Makoliko bili štúri podaci o nje-govim najranijim godinama, provincijalno sivilo srednjoevropskih gradiča s početka veka jasno izra-nja iz mraka vremena: sivé prízemné kuče sa dvo-rištima koja sunce u svom sporom promicanju raz-deljuje jasnom demarkacionom linijom na kvadráte ubitačne svetlosti i neke vlažne, plesnivé senke na-lik na tminu; drvoredi bagremova kóji u prolece odišu otužno, kao gusti sirupi protiv kašlja i prsné bombone, mirísom dečjih bolesti; hládni barokni sjaj apoteke gde blista gotika belih porcelanskih posuda; turobni gimnäziwn sa popločanim dvořištěm (oljuštene zelene klupe, pokidane ljuljaške na-lik na vešala i belookrečeni drveni zahodi); opštin-ska zgrada ofarbana u marijaterezijažuto, boju uve-log lišča i jesenjih ruža iz romansi koje predveče svira cigánska kapela u bašti Grand-hotela.
Karl Taube, sin apotekara, sanjao je, kao tolika provincijska deca, o tom srečnom danu kada če kroz debela stakla svojih naočara pogledati poslednji put svoj grád iz ptičje perspektíve odlaska, kao što se gledaju kroz lupu sasušeni i besmisleni žuti leptiri u albumu iz gimnazijskih dana: s tugom i gadenjem.
U jeseň hiljadu devetsto dvadesete seo je na peštanskoj Istočnoj stanici u prvu klasu brzog voza Budimpešta—Beč; čim je voz krenuo, mladi je Kar-
60
lo Taube mahnuo još jednom svom ocu (kóji je po-put tamně mrlje nestajao u daljini sa zamahnutom svilenom maramicom u ruei), zatím je svoju kožnu torbu hitro preneo u trecu klasu i seo medu nad-ničare.
Credo
Dva značajna razloga stoje na putu boljeg po-znavanja ovog bumog razdoblja u životu Karla Tau-bea: ilegala i mnogobrojni pseudonimi kojima se u to vřeme služio. Poznato nam je da je posečivao emigrantské kafane, da je saradivao sa Novskim, da se družio ne samo sa maďarskom, nego, još vise, sa nemačkom i ruskom emigracijom, i da je pod ime-nom Károly Beatus i Barii Bajc pisao članke u levi-čarskim listovima. Jedan nepotpun i sasvim nepo-uzdan spisak njegovih radova iz tog razdoblja obu-hvata nekih sto trideset rasprava i članaka, i ovde navodimo samo několiko koje je bilo mogučno jasno dešifrovati pö izvesnoj vehementnosti stila (što je samo drugi naživ za klasmi mržnju):- Religiózni kapitál; Crveno šunce ili o nekim principima; Naslede Bele Kuna; Beli i krvaví teror; Credo.
Njegov biograf i poznanik iz tib. emigrantskih dana, dr Tamaš Ungvari, daje ovakav opis Taubea: »Kada sam hiljadu devetsto dvadéset i prve upo-znao druga Bajca u bečkoj redakciji časopisa Ma što ga je u to vřeme uredivao kolebljivi Lajoš Ka-šak, bio sam iznenaden njegovom, to jest Bajcovom, skromnošču i mirnočom. Mada sam znao da je on pisac Krvavog terora, Credoa i drugih tekstova, ni-sam mogao nikako da povežem žestokost njegovog
61
stila sa tim mirnim i čutljivim čovekom sa naoča-rima veliké dioptrije kóji je delovao nekako stid-Ijivo i zbunjeno. I začudo — nastavlja Ungvarí — češče sam ga čuo da govori o medicinskim proble-mima nego o političkim. Jednom mi je pokazao u laboratoriji klinike u kojoj je radio uredno pore-dane posude od stakla sa fetusima u različitim fa-zama razvitka; svaka je posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionára. Tom pri-likom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Nov-skom i da je ovom bukvalno pozlilo. Taj mimi mladic, kóji je u svojoj dvadeset i drugoj godini delovao kao zreo čovek, uskoro je došao u sukob ne samo sa policijom, koja ga je od početka diskretno pratila, nego i sa svojim saborcima: smatrao je da su naše akcije nedovoljno efikasne, naši članci mla-ki. Posle četiri godine provedené u Beču, razočaran sporošcu revolucionarnih previranja, otputovao je u Berlin gde mu se činilo da se trenutno nalazi »je-zgro i srče švih najboljih emigranata iz evropské tamnice«. Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag. U ponekom článku, pisanom. pod pseudonimom, učinilo bi mi se, i mislim da se nisam varao, da prepoznajem Taubeovu rečenicu u koju »kao da bejaše ugraden detonator« (kako je to jednom rekao Lukač). Poznato mi je da je sve do njegovog hapšenja, bio saradnik Ernesta Telma-na. A onda smo, s' proleča trideset i pete, čitali nje-gov govor što ga je održao pred internacionalnim forumom u Ženevi gde je obelodanio sve úžase Da-haua i još jednom upozorio svet na opasnost: Sa-btast krúži Evropom, sablast fašizma. Slabici kóji behu zadivljeni snagom nove Nemačke, njenim pre-planulim momcima i snažnim amazonkama što de-
62
filuju uz zvuke strogih germanskíh koračnica, na trenutak se behu trgli slušajuči Taubeove prorocké reči. Ali samo na trenutak: kada je Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuškog novinára, skinuo svoj sako i, zbunjeno ali odlučno, zavr-nuo košulju na lečtima i pokazao još nezarasle tra-gove teških pozleda. Čim je nacistická zvanična propaganda nazvala Taubeovo istupanje »komunistickom provokacijom«, oni odbaciše svoje sumnje: za potrebe evropskog duha potrebni su novi, snažní Ijudi, a do njih se dolazi kroz krv i oganj. Tako je taj isti novinař, kóji bejaše na trenutak zabezeknut živim ranama, odbacio u svom článku svaku sumnju i svaku očiglednost, zgaden svojom sopstvenom sla-bošču i malokrvnošču svoje románske rase, »koja cmizdri na pomen krvi«.
Duge šetnje
Prešavši litvansko-sovjetsku granicu jednog ki-šnog jesenjeg dana hiljadu devetsto trideset i pete godine, doktor Karl Taube postaje ponovo Kiril Bajc, val j da u želji da jednom zauvek zbriše tragove moralnih i fizičkih patnji kojima bejaše obeležen. U Moskvu je stigao (po Ungvariju) 15. septembra, dok jedan drugi izvor navodi nešto pozniji datum: 5. oktobar. Dva meseca se šetao Taube iliti Bajc ulicama Moskve kao zamadijan, uprkos pljuskovi-ma ledene kiše i snežnim vejavicama koje su maglile debela stakla njegovih naočara. Vidali su ga, naveče, kako ruku podniku sa ženom krstari oko Kremalj-skih zidina, ponesen čudom lampada koje velikim. crvenim slovima osvetljavaju nočnu Moskvu revo-
63
lucionarnim parolama. »Hteo je sve da vidi, da vidi i da opipa, ne samo zbog kratkovidosti, nego da bi se uverio da sve to nije san«, veli K. Š. U hotelu Luks, gde je stanovala sva elita evropské Komin-terne i gde i njemu bejaše dodeljen stan, malo se zadržavao, a sa negdašnjim saborcima iz Beča i Bertina družio se nekako bez oduševljenja. Tókom dvo-mesečnih danonocnih lutanja bejaše upoznao Moskvu bolje nego što je poznavao ijedan grád u svom životu; znao je sve prospekte, sve ulice, parkové, javne zgrade i spomenikě, trolejbuske i tramvajske Hnije; znao je več i sve natpise nad radnjama i sve parole; »učio je ruski, beleži jedan ujegov biograf, na jeziku transparenata i parola, na onom istom govoru-akciji kojim se i sam najčešče služio.«
Jednog dana shvatio je meáutim, ne bez čude-nja, i to da osim zakopčanih i zvaničnih službenika Kominterne nije upoznao takoreči ni jednog jedinog ruskog čoveka. To iznenadno otkriče duboko ga je porazilo. Vratio se iz šetnje prozebao i sa visokom temperaturom.
Po svedočenju več pomenutog K. Š.-a, kóji je proveo nekih šesťmeseci u Norilskom logoru zajedno sa Taubeom, tog dana se dogodilo sledeče: u trolejbusu, na Tverskom bulevaru, seo je do Tau-bea neki čovek s kojim je ovaj želeo da zapodene razgovor; kada je shvatio da ima posla sa strancem, čovek je naglo ustao i promenio mesto, promrmljav-ši neko izvinjenje. Náčin na kóji je to učinio potre-sao je Taubea kao udar síruje i kao neko naglo i zna-čajno otkriče. Sišao je na prvoj stanici i lutao po gradu do zore.
Nedelju dana nije izlazio iz svoje sobe na tre-čem spratu hotela Luks gde ga je žena léčila čajem
64
i sirupom protiv kašlja. Izišao je iz te bolesti neka-ko oronuo i još vise ostareo, i energično zakucao na vrata druga Černomordikova, zaduženog za personálna pitanja. »Druže Černomordikov«, rekao mu je svojim drhtečim i promuklim glasom, »ja svoj boravak u Moskvi ne smatram toplicama. Hoču da radim«. — »Strpíte se još samo malo«, rekao mu je zagonetno Černomordikov.
Medučin
Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se šmátrati, makoliko to izgle-dalo čudno, vřeme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu dana kasnije. Neka svedočanstva návode da je bio jedno vřeme zapo-slen u sindikalnoj internacionali, zatim da je, na intervenciju samog Bele Kuna (več i samog u ne-milosti), radio kao novinař, zatim kao prevodUac i najzad kao lektor pri madarskom odeljenju Ko-minterne. Poznato je takode da je u avgustu 1936. boravio na Kavkazu, gde je pratio svoju ženu koja je bila obolela. Ungvari navodi da je u pitanju bila tuberkulóza, dok K. Š. tvrdi da se léčila »od živaca«. Ukoliko prihvatimo ovaj podatak (a mnoge nas okolnosti návode da ga smatramo verodostojnim), ondá nam on nagoveštava skrivene i nama nepoznáte duševne patnje koje su Taubeovi přeživí j avali u tom razdoblju. Dá li je reč o razočaranju ili o slutnji katastrofe koja nailazi, teško je reči. »Uveren sam«, káže K. Š., »da za Bajca sve što se s njim lično dogadalo nije moglo imati širih reperkusija: on je smatrao, kao i svi mi uostalom, da je u pitanju
* Grobnica za Borisa Davidoviča
65
samo mali nesporazum sa njim lično, nesporazum kóji nemá veze sa glavnim i bitnim tokovima isto-rije i da je dakle, kao takav, sasvim zanemarljiv«.
Jedan naizgled beznačajan incident kóji se po-minje u veži sa Taubeom privlači medutim našu pažnju: negde krajem septembra, neki je zadihani mladic sa kačketom nabijenim na oči izleteo iza ugla negde na Tverskom Bulevaru i sudario se sa Taubeom (kóji se vracao iz štamparije) tako ne-spretno da su ovome pale naočari na trotoar; mladic se zbunjeno izvinio i, u hitnji i smetenosti, stao nogom na stakla i razbio ih u paramparčad, zatim odmah nestao.
Doktor Karl Taube alias Kiril Bajc uhapšen je tačno četrnaest dana posle ovog incidenta, 12. novembra 1936, u dva sáta i trideset i pet minuta posle ponoči.
Tupá sekira
Kad putevi sudbine ne bi bili nepredvidljivi u svojoj zamršenoj arhitekturi gde se kraj nikad ne vidi nego samo sluti, moglo bi se reči, uprkos úžasnom kraju, da je Karl Taube roden pod srečnom zvezdom (ukoliko je prihvatljiva naša teza da je, uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila): oni što su hteli da ubiju u. Taubeu revolucionára, oni u Dahauu kao i ovi u dalekoj Kolimi, nisu hteli, ili nisu mogli, da ubiju u njemu lekára, vrača. ľmi nečemo ovde, s tim u veži, razvijati jeretičku i opasnu misao koja bi iz ovog primera mogla da seriz\ede: da bolest i njena šenka, smrt, jesu, pogotovu u očima tirana.
66
samo vidovi ispoljavanja natprirodnog, a vrači svo-jevrsni čarobnjaci: logična konsekvenca jednog po-gleda na svet.
Poznato nam je da je doktor Taube boravio jedno vřeme, krajem 1936, u Iogoru u Murmansku; da je bio osuden na smrt i da mu je kazna preina-čena na dvadeset godina robije; da je tokom prvih meseci pokušao štrajk gladu zbog toga što su mu konfiskovali naočari. I to je sve. S proleča 1941, nalazimo ga ponovo u jednom Iogoru nikla na dale-kom severu. U to vřeme več nosi beli bolnički man-til i poput kakvog pravednika obilazi svoje mnogo-brojne bolesnike osudene na lagano umiranje. Dve su ga operacije učinile čuvenim u Iogoru: jedna koju je izveo na svom bivšem mučitelju iz Lubjanke poručniku Kričenku (sada logorašu) kojeg je uspe-šno operisao posle perforacije slepog čreva, kao i ona koju je izveo nad nekim kriminalcem kojeg su zvali Segidulin; od četiri prsta koje je ovaj zasekao tupom sekirom, kako bi se oslobodio užasnijih muka u paklenom rudokopu nikla, Taube mu je spa-sao dva. Zanimljiva je bila reakcija bivšeg obijača: shvativši da njegov sopstyeni hirurški zahvat nije uspeo, zapretio je Taubeu da če ga dostojno kázniti: presečiče mu grkljan. Tek kada mu je jedan drugi kriminalac, s kojim je delio krevet, preneo glasine koje su se širile o skoroj rehabilitaciji socijalno bliskih (glasine koje su se obistinile) ovaj je pro-menio svoje mišljenje i povukao (makar privreme-no) svoju svečano datu pretnju: shvatio je izgleda da če mu za vršenje njegovog lopovskog zanata ta dva prsta levé ruke biti ipak dragocena.
67
Traktat o hazardním igrama
U sve večem obilju svedočanstava o paklu lede-nog ostrvlja još su retka dokumenta u kojima bi bio opisan mehanizam hazardnih igara; tu ne mi-slim na hazard života i smrti: celokupna literatura o izgubljenom kontinentu zapravo nije ništa drugo do proširena metafora te Veliké Lutrije u kojoj su dobici retki a gubici pravilo. Zanimljivo bi bilo mečtutim za istraživače modernih ideja proučiti uza-jamnu vezu izmedu ta dva mehanizma: dok se Veliká Lutrija okretala u s vom neumitnom obrtanju, poput otelotvorenog principa mitskog i zlog božan-stva, dotle su žrtve te adske vrteške, nošené duhom nekog istovremeno platonovskog i paklenog imita-tio, oponašale veliki princip hazarda: bande zloči-naca sa laskavím i privilegováním imenom »soci-jalno bliskih« kockale su se za beskrajnih polamih noci u sve što se kockati môže: u novae, u kapu--ušaru, u čizme, u porciju supe, u komad hleba, u kocku šečera, u smrznuti krompir, u parče teto-virane kože (svoje ili tuáe), u silovanje, u bodež, u mahorku, u život.
Istorija robijaških karata i hazardnih igara nove Atlantidě nije medutim napísaná. Stoga misiím neče biti na odmet ako izložim ukratko (a na osnovu Taraščenka) neke od principa tih čudovišnih igara, principa kóji se na izvestan náčin upliču u ovu priču. Taraščenko navodi mnogobrojne náčine na koje su se kockali kriminalci koje je posmatrao tokom svog desetogodišnjeg boravka u raznim pre-delima potonulog sveta (a najviše u Kolimi) i od kojih je ponajmanje bizaran možda onaj kóji se igra pomoču vašiju; igra umnogome sličná onoj
63
koja se u toplim predelima igrala sa muvama: postaví se kocka šečera před svakog igrača i čeká se u pobožnoj tišini da muva sletí, na jednu od kocki i da na taj náčin odredi dobitnika ili gubitnika, več po dogovoru. Vaške imaju istu ulogu, samo što je ovde maraac sám igrač, bez ikakvih veštačkih pomagala, osim svog sopstvenog telesnog smrada i »lične sreče«. Ukoliko je, naravno, řeč o sreči. Jer cesto bi onaj do koga bi domilela uš imao nimalo prijatan zadatak da prereže grkljan onome koga je dobitnik odredio kao žrtvu. Nije manje interesantná ni lista robijaških igara i njihova ikonografija. Mada četrdesetih godina več nije bila retkost viděti u rukama kriminalaca i pravé špilove karata (otete ili kupljene od slobodnjaka), ipak je, káže Taraš-čenko, najomiljeniji i najrasprostranjeniji vid kocke bio sa rukotvornim (i, naravno, obeleženim) kar-tama, pravljenim od nalepljenih slojeva novinske hartije. Igrale su se sve vršte hazardnih igara, od onih najprostijih kao što su ajnc, poker i jarac, pa sve do neke vršte tajanstvenog taroka.
Čortik
Čortik (Davo) ili Matuška predstavlja čitav je-dan simboličan i šifrován jezik i umnogome je nalik na marseljski tarok. Zanimljivo je medutim da su se iskusni kriminalci, oni sa dužim robijaškim sta-žom, slúžili tim rukotvornim kartama i za drugu vrstu sporazumevanja: cesto su znali mesto razgo-vora da podignu neku kartu, a da posle toga, kao na zapovest, sine nož, poteče krv. Ono što se još može razabrati kroz poverljivo tumačenje nekog
69
ubice čije ste poverenje pridobili, jeste činjenica da se u srednjovekovnu ikonografiju tib. karata be-jaše umešala i neka istočnjačka i drevnoruska sim-bolika. U svojoj najčeščoj varijanti broj karata je bio sveden na dvadeset i šesí. »Nisám nijednom imao prilike, veli Taraščenko, dí. vidim cist špil od sedamdeset i osám karata, mada računica jasno kazuje (podelom 78 sa tri i dva) da je u pitanju samo skraceni špil klasične tarok-kombinacije. Uvěřen sam da je do ovog sažimanja došlo iz običnih tehničkih razloga: takve karte bilo je lakše napraviti i sakriti«. Sto se tiče samih boja (koje su kat-kad bile označené samo početním slovima), one su se svodile na četiri: ružičasto, plavo, crveno, zuto. Ideografski znaci, dáti najčešče u elementarnim konturama, jesu sledeči: Motka (zapovest, komanda, glava; ali i sa značenjem: rascepana lobanja); Pehar (májka, votka, blud, savezništvo); Bodež (sloboda, pederastija, preklano grlo); Zlatnik (ubistvo, zlostavljanje, samica). Ostali simboli i varijante jesu: Kurva, Carica, Car, Otac, 69, Trojka, Vlast, Oběšeni, Bezimeni (Smrt), Drob, Davo (Čortik, Čort), Čuza, Zvezda, Mesec, Šunce, Sudenje, Kopije (ili Katarka). Čortik ili Matuška ostaje u suštini samo varijanta one antropocentrične igre koja je dospela do naših dana iz dalekih mitskih predela srednjo-vekovíja ukrštenog sa Azijom: krug razvijenih karata Čorta predstavlja Kolo Sreče i ima za fanatika značenje prsta sudbine. Taraščenko zaključuje: »Veza koja postoji u evropskom taroku izmedu hiro-mantskih simbola i zodijačkih znaková nije se ni ovde izgubila: tatuaži na grudima, ledima ili zad-njici robijaša imaju isto značenje kao i zodijački znaci za zapadnjake i mogu se, po istom principu,
70
povezati sa Čortikom«. Terc tu vezu izmeáu teto-viranja i mitskih simbola svodi takode na metafi-zički pian: »Jedan tatuaž: spreda, orao koji svojim kljunom razdire Prometejeve grudi; pozadí, pas u neobičnoj pozi obljube sa někom damom. Dva lica iste medalje. Lice i naličje. Světlost i tmina. Trage-dija i komedija. Parodija svoje sopstvene uzviše-nosti. Bliskost seksa i smeha. Seksa i smrti.«
Makarenkova kopilad
U plavičastom polumraku čelije gde se kolu-taju oblaci dima, ležeci na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaša-razbojnika okreču medu krnjacima požutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavíjenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiská šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu viděti, karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bacena, inače te može skupo stajati). No do-voljna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magij-sko kruženje karata zadobija u očima kibicera pri-vid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peč, dodati im vodu, ukrásti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u go-mili na nekog od onih dole i učutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da
71
preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreča što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke koje skrnave sa psom i da-volom rodenú majčicu, jedinú svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka sli-ka tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, kóji se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazujú, evo več nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski na-krivljenom na čelo i sa crvenim karanfilom medu zubima, ološi koj a če u baletu Dáma i huligan iz-vesti svoju čuvenu piruetu preobraženja razbojnika u trubadúra i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.
Majmun i Orao
DrŽeči karte medu patrljcima levé ruke (po čemu če odsad pa zauvek biti lako prepoznati čuve-nog razbojnika, dok če u policijskim kartotekama tajanstveno nedostajati otisci kažiprsta i srednja-ka), Segidulin, go do pojasa, sa čosavim grudima na kojima je istetoviran majmun kóji onaniše, gleda zakrvavljenih očiju u pahana Koršunidzea, smišlja-juči osvetu. Na trenutak je zavladala grobna tišina, gore na pričnama, medu zločincima, i dole, medu onima kóji su osudeni zbog delikta stoput opasnijeg — mišljenja. Kibiceri su zaustavili dah> ne dišu, ne pokreču oči, ne trepču, nego gledaju negde u praz-no, skamenjeni, sa opuškom kóji cvrČi na usni, ali ga ne smeš ispljunuti, ne smeš mrdnuti glavom ni usnama, ne smeš dodirnuti dlakave grudi po kojima
72
mili uš. I dole, medu polumrtvim i iscrpljenim logo-rašima koji su se dosad došaptavali, odjednom je zavladao muk: nešto se dogačta, razbojnik je opasan kad duti, kolo sudbine je stalo, nekome če májka zakukati. I to je sve što oni znaju, sve što mogu znáti, njima je osim ovog jezivog jezika tišině i psovki sasvim nepoznat šifrováni govor razbojnika, i tu im nisu niotkakve pomoci ni one reči čije im je značenje poznato, jer u ovom banditskom ša-trovcu značenja su pomerená, bog znáči davo a davo znáči bog. Segidulin čeká da pahan razvije svoje karte, na njemu je red. Kruminš i Gadjašvili, dvojica suigrača čija je imena takode zapamtila isto-rija podzemlja, odložili su svoje karte i sad posma-traju, sa prijatnom jezom koja ih podilazi, dvoboj Majmuna i Orla. (Segidulin je bivši pahan čije je mesto, dok je ovaj ležao u bolnici, zauzeo Koršu-nidze zváni Artist, za prijatelje Orao.)
Dole vláda uznemirenost: tišina na banditskim pričnama potrajala je isuviše dugo; svi čekaju krik i psovku. Dvoboj se odvija medutim izmeďu dva pahana, bivšeg i sadašnjeg, i pravila igre su nešto drukčija: prvo se čuje jezik nadmetanja i izazova. »Najzad«, káže Orao, »sad češ bar moči, Majmune, da zavlačiš levu ruku u džepove.« Prošlo je několiko sekundi dok je Segidulin, bivši pahan i čuveni ubica, odgovorio na strašnú uvredu: »Orle, o tome čemo kasnije. Sad pokaži karte.« Neko se nakašljao, bez sumnje jedan od dvojice suigrača, ko bi smeo drugi da učini takvu nesmotrenost. »Levom ili desnom rukom, Majmune?« pita Koršunidze. »Velim ti, Ptico, pokaži karte, makar ih držao u kljunu.« Čulo se na trenutak kako škripnuše prične, zatim tajac. Ondá odjednom Koršunidze opsova grozno kljaka-
73
vu majčicu, jedinú svetinju razbojničku. Sví su shvaťili, i oni kóji nisu razumevali jezik bandita: pahan je izgubio, nekome če májka zakukati.
Kučka
Nikad se po svoj prilici neče saznati ko je po-verid doktoru Taubeu kako se završila čuvena par-tija karata u kojoj mu je izrečena smrtna presuda i u kojoj je lukavi Majmun, potpomognut srečom, porazio kraljevskog Orla, pahana Koršunidzea. Naj-verovatnija je pretpostavka da se neki od bandita--doušnika, u košmarnoj dilemi da li se izložiti nemilosti vlasti ili nemilosti svojih, opredelio najzad, kockajuči se sa sudbinom, za prividnu i varljivu záštitu svojih privremenih gospodara i stvar saop-štio logorskoj upravi. Taube, kóji je uživao u izves-noj meri zahvalnost upravnika logora, izvesnog Panova, čuvenog po surovosti, otputovao je prvim transportom za Kolimu, nekih tri hiljade kilome-tara ka severoistoku. Pretpostavka koju navodí Ta-raščenko čini mi se sasvím prihvatljivom: Taubea je preko svojih podanika obavestio sam Segidulin; kao što mi se čini logičnim i objašnjenje tog Segi-dulinovog postupka: Majmun je želeo da ponizi Orla. Onaj kóme tog dana sreča nije bila naklonjena i kóji je uzeo na sebe svečanu obavezu — da če likvidirati Taubea a na račun pobednika Segidulina — na taj če náčin, u nemogučnosti da izvrši svoj sveti zavet, još dugo nositi sramni naživ kučke. A biti kučka to znáči biti izložen preziru švih. Stvar nedopustiva za jednog bivšeg pahana.
74
Koršunidze, zváni Artist ili Orao, počeo je da se vuče i da zavij a kao gubava kučka vec sutradan kad je, vrátivši se iz rudnika (gde je postao nad-glednik radova i bič logoraša) doznao da je Taube otputovao sa transportom. »Onaj koga si uzeo na sebe oženio se drugom«, rekao mu je Segidulin svojim siktavim glasom novog pahana. »Lažeš, Maj-mune«, odgovorio je Koršunidze, bled kao smrt, a mora da se videlo na njegovom licu da je poverovao u Segidulinove reči.
»Svinjska noga«
Koršunidze, olinjali orao, bivši slavní mečkar, bivši pahan, osám se godina vukao povíjené kičme kao gubava kučka, krijuči svog orla kóji mu je klju-cao džigericu, menjajuči logore i logorske bolnice gde su mu vadili iz stomaka ključeve, zamotuljke žice, kašike, zardale eksere. Osám ga je godina pra-tila Segidulinova senka, kao zla kob, šaljuči mu na tranzitním stanicama poruke u kojima ga je nazivao njegovim pravím imenom: kučka. A ondá je jednog dana, več kao slobodnjak (ako se može nazvati slo-bodnjakom čovek kóji živi pod strašnim teretom poniženja), dobio písmo od nekog ko je znao za njegovu tajnu. Pismo je bilo poslato iz Moskve i putovalo je do Maklakova deset dana. U koverti koja je nosila žig sa dátumom od 23. novembra 1956, nalazio se jedan isečak iz novina (bez dátuma) sa nekim smušenim tekstom iz kojeg je Koršunidze mogao medutim razabrati ono što mu je bilo po-trebno: da je doktor Taube, stari član partije, ne-kadašnji član Kominterne, poznat pod imenom Kiril
75
Bajc, rehabilitován i da se, po izlasku iz logora, zaposlio kao upravnik bolnice u Tjumenju. (Taraš-čenkova pretpostavka da je isečak iz novina poslao takode Segidulin, čini mi se ponovo sasvim moguč-nom; »mečkar« če postáti ubica ili de ostati kučka: dovoljna satisfakcija za onoga kóji se dugo godina nasladivao osvetom.) Koršunidze je još istog dana otputovao. Kako je dospeo od Arhangelska do Tju-menja bez potrebnih dokumenata i u roku od svega tri dana, ovde nije od veceg značaja. Sa Tjumenjske stanice do bolnice došao je peške. Prílikom istrage, portir se prisetio da se one večeri kada se dogodilo ubistvo neki čovek raspitivao za doktora Taubea. Portir se nije mogao setiti njegova lica, jer je nepoznati imao kačket nakrivljen na oči. Taube, kóji je u Tjumenj dospeo pre několiko dana, po'sle Noril-ska gde je radio dve godine kao slobodnjak, spavao je u krugu bolnice i te je noci bio dežuran. Kada je Koršunidze ušao, Taube je bio nagnut nad stolom u sobi za dežurnog lekára i úpravo je otvarao konzervu tunjevine. U sobi je svirao tiho radio i Taube nije čuo kada su se otvorila tapacirana vrata. Koršunidze je izvadio iz rukáva »svinjsku nogu«, obijački alat, i zadao mu tri užasna udarca po lo-baňji a da. mu i nije video lice. Ondá je, bez hitnje, a zacelo i sa olakšanjem, prošao pored portira, biv-šeg kozáka, kóji je, naliven votkom i klateči se sasvim neznatno, spavao uspravno, kao u sedlu.
Poslednja pošta
Za sprovodom doktora Taubea išle su samo dve osobe: njegova kučna pomočnica frau Elze, po-
76
vološka Nemica (jedan od retkih preživelih prime-raka te ljudske floře) i jedna tjumenjska bogomoljka, pomalo poremečena, koja je ispračala svaki po-greb. Frau Elze je bila doktorova kučna pomocnica još iz davnih moskovskih dana, iz vremena dakle kada je Taube tek bio došao u Rusiju. Sada joj je moglo biti oko sedamdeset. Iako joj je maternji jezik bio nemački, kao i Taubeu uostalom, oni su se meáusobno sporazumevali uvek na ruskom. Po svému sudeci, dva su razloga stajala iza toga: u prvom redu želja da se što lakše izvrši prilagoda-vanje porodice Taube novoj sredini, kao i neka vrsta preterane uctivosti koja je bila samo otmenija forma straha.
Kako od doktorové porodice sada vise nije bilo nikog u životu (žena mu je umrlá u logoru a sin poginuo na frontu), f rau Elze se ponovo vrátila svom maternjem jeziku: suvim, pomodrelim usnama ša-putala je, u poluglasu, molitvu na nemačkom. Za to vřeme bogomoljka se unjkajučl molila, na ruskom, za upokoj duše raba božjeg Karla Georgijeviča, kako je pisalo zlatnim slovima na vencu što ga je na-ručio bolnički kolektiv.
Bilo je to jednog užasno studenog popodneva 7. decembra 1956, na tjumenjskom groblju.
Daleki su i tajanstveni putevi kóji su sastavili gruzijskog ubicu sa doktorom Taubeom. Daleki i tajanstveni kao putevi gospodnji.
77
GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVIČA
Vspomeni Leonida Šejke
Istorija ga je sačuvala pod imenom Novski, Sto je, nemá sumnje, samo pseudonim (tačnije řečeno: jedan od njegovih pseudonima). No ono što odmah izaziva sumnju jeste pitanje: da li ga je istorija zaista sačuvala? U Granatovoj Enciklopediji i njenom aneksu medu dvesta četrdeset i šest auto-rizovanih biografija i autobiografija velikána i pra-tilaca revolucije njegovog imena nemá. Hopt u svom komentáru pomenute Enciklopedije zapaža da su sve značajnije Iičnosti revolucije tu zastupljene i jedino žali »začudujúce i neobjašnjivo odsustvo Podvojskog«. Medutim, ni on ne pravi ni najmanju aluziju na Novskog, čija je uloga u revoluciji u svákom slučaju značajnija od uloge onog prvog. Tako je, na začudujúci i neobjašnjiv način, taj čovek kóji je svojim političkim principima dao značenje jeď-nog rigoroznog morala, taj žestoki internacionalista, ostao zabeležen u hronikama revolucije kao ličnost bez lica i bez glasa.
Ovim tekstom, makoliko fragmentarnim i ne-potpunim, pokušaču da oživim uspomenu na čudesnú i protivurečnu ličnost Novskog. Izvesne praz-nine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije
79
razdoblje njegova života, razdoblje same revolucije i godine koje joj neposredno slede, mogu se objasniti istim onim razlozima koje navodi pomenuti komentátor u vezi sa ostalim biografijama: njegov se život posle 1917. meša sa javnim životom i postaje »deo istorije«. S druge strane, kao što káže Hopt, ne smemo smetnuti s uma da su te biografije bile pisane krajem dvadesetih godina: odatle u njima značajne praznine, diskrecija i hitnja. Predsmrtná hitnja, dodajmo.
Stari su Grci imali jedan poštovanja dostojan običaj: onima kóji su izgoreli, koje su progutali vulkanski kráteri, koje je zatrpala lava, onima koje su rastrgle diví je zveri ili proždrli morski psi, onima koje su razneli Iešinari u pustinji, gradili su u njiho-voj otadžbini takozvane kenotafe, pražne grobnice-jer telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podiči svetilište.
Nakon božiča 1885, Druga je carská konjička regimenta zastala na zapadnoj obali Dnjepra da pre-dahne i da proslaví Bogojavljenje. Knez Vjazemski — u činukonjičkog pukovnika! — izronio je iz Iedene vode Hristovo znamenje u vidu írebrnog krsta; pre toga su vojnici razbili debelu koru leda dinamitom u dužini od nekih dvadeset metara; voda je imala boju čelika. Mladi je knez Vjazemski odbio da mu vežu konop oko struka. Prekrstio se i zagledao svojim plavim očima u vedro zimsko nebo, zatim je skočio u vodu. Njegov izlazak iz ledenih virova bio je proslavljen puščanom salvom, a zatim pucanjem šampanjskih zapušača u oficirskoj improvizovanej kantini smeštenoj u zgradi osnovne škole. Vojnici
80
su takode dobili svoje praznično sledovanje: po se-damsto grama ruskog konjaka: lični dar kneza Vja-zemskog Drugoj konjičkoj regimenti. Pilo se do kasno popodne, a slavlje je počelo odmah posle bogosluženja koje je održano u seoskoj crkvi. Jedi-no David Abramovič nije prisustvovao službi božjoj. Tvrdé da je za to vřeme čitao Talmud, ležeči u top-lim jaslama u konjušnici, što mi se, zbog obilja literarnih asočijacija, čini sumnjivim. Neko je od vcjnika primetio njegovo odsustvo i krenuše da ga potraže. Našli su ga u pojatí (po nekima u konjušnici) sa nedirnutom bocom konjaka kraj sebe. Na-terali su ga silom da popije piče koje mu je bilo podařeno cárskom milošču, zatim ga svukoše do pojasa, da ne bi skrnavili uniformu, i počeše ga šibati kmitom. Najzad ga, onesveščenog, vezaše za konja i odvukoše do Dnjepra. Na mestu gde je bio razbijen led, več se bila uhvatila tanka kôra. Gur-nuše ga u ledenu vodu, držeči ga vezanog oko stru-ka konjskim uzdama da ne potone. Kad su ga najzad izvukli iz vode, pomodrelog i polumrtvog, sa-suše mu ostatak konjaka u ústa i, držeči mu srebrni krst iznad čela, zapevaše u horu: Plod čreva tvojego. Predveče su ga, pod visokom temperaturom, preneli iz konjušnice kod seoskog »učitelja« dmenom Solomon Melamud. Rane na leáima nesrečnog redova mazala je ribljim uljem šesnaestogodišnja Melamu-dova kči: pre nego što če da krene za svojom jedi-nicom, koja je več izjutra pohitala da uguši neku pobunu, David Avramovič, još uvek u groznici, zakle joj se da če se vrátiti. Obečanje je održao. Iz ovog romantičnog susreta, u čiju autentičnost izgleda nemá razloga da se sumnja, rodiče se Boris Davidovič kóji če uči u istoriju pod nazivom Novski. B. D. Novski.
■ Groboica za Borisa Davidoviča
81
U policijskim arhivima Ohrane zapísané su tri godine rodenja: 1891, 1893, 1896. To nije samo po-sledica lažnih dokumenata kojima su se slúžili revolucionári; několiko novčiča pisaru ili popu i stvar bi bila sredena: dokaz više o korumpiranosti činov-ništva.
Sa četiri godine več je znao da čita i da piše; u devetoj, otac ga je odveo sa sobom u kafanu Saratov, u blizini jevrejske pijace, gde je za stolom u uglu, kraj porcelanske pljuvaonice, obavljao svoj advokátski zanat. Tu su navracali isluženi cárski vojnici, ridih plamenih brada i dübokih ispijenih očiju, kao i konvertirani jevrejski trgovci iz okolnih bakalnica, u dugim masnim kaftanima i sa ruskim imenima koja su bila u neskladu sa njihovim semit-skim hodom (tri hiljade godina robovanja i duga tradicija pogroma stvorili su hod kóji je odnegovan u getima). Mali je Boris Davidovič ispisivao njihove žalbe, jer več bejaše pismeniji od svog oca. Majka mu je uveče, vele, čitala Psalme, zapevajuči. U dese-toj godini jedan mu stari nadglednik imanja priča o ustanku seljaka iz 1846: tegobnu priču u kojoj knut, sablja i vešala imaju ulogu izvršioca pravde i nepravde. U trinaestoj,; pod uticajem Solovljevog Antikrista beži od kuče, ali ga u policijskoj pratnji vracajú sa neke daleké stanice. Tu nastaje nagli i neobjašnjivi prekid: nalazimo ga na pijaci gde prodaje pražne boce za dve kopejke, zatim gde nudi krijumčareni duvan, šibice i limun. Poznato je da je njegov otac u to vreme pao pod pogubni uticaj nihilista i doveo porodicu na ivicu propasti. (Neki tvrdé da je tome doprinela tuberkulóza, videči valj-
82
da u bolesti simptome nekog podmuklog, organskog nihilizma.)
Sa četrnaest godina radi kao šegrt u mesarnici gde se kolje košer; kroz godinu i po nalazimo ga gde pere sude i čisti samovare u onoj istoj kafani u kojoj je nekad prepisivao žalbe; u šesnaestoj, u arsenalu municije u Pavlovgradu gde radi na klasi-ranju topovskih granata; u sedamnaestoj, u Rigi, kao dokera, kako za vreme štrajková čita Leonida Andrejeva i Šeler-Mihajlova. Iste godine nalazimo ga u fabrici kutija i ambalaže Teodor Kibel gde radi za dnevnicu od pet kopejki.
U njegovoj biografiji ne nedostaju podaci; ono što zbunjuje jeste njihova hronologija (koju samo još više otežavaju lažna imena i vrtoglavo smenji-vanje mesta zbivanja.) U februáru 1913. nalazimo ga u Bakuu kao pomočnika ložača na lokomotivi; u septembru iste godine medu vodama štrajka u fabrici zidnih tapeta u Ivano-Vaznesensku; októbra, medu organizatorima uličnih demonstracija u Petro-gradu. Ne nedostaju ni pojedinosti: policija na ko-njima kako rasteruje demonstrante sabljama i cr-nim kožnim bičevima, junkerskom varijantom knuta. Boris Davidovič, tada poznat pod imenom Bez-rabotni, uspeva da pobegne kroz sporedni ulaz javne kuče u ulici Dolgorukovska; několiko meseci nočiva sa beskučnicima u gradskom kupatilu koje se reno-vira, zatim uspeva da uspostavi vezu sa nekom teroristickom grupom koja sprema atentáte bombama; pod imenom nočnog čuvara pomenutog kupatila (Novski) nalazimo ga s proleča 1914. sa okovima na nogama na tegobnom putu ka centralnoj robijašnici
83
u Vladimíru; Dolestan i podvisokom temperaturom, prelazi etape kroz neku vrstu izmaglice; dospěvši u Narim, gde mu skidaju okove sa izmršavelih i na-žuljenih gležnjeva, uspeva da pobegne u ribarskoj barci koju je našao, bez vešala, vezanu uz obalu; prepustio je bárku brzom toku reke, ali je ubrzo shvatio da se stihija prírode, kao i ljudska stihija, ne pokorava snovima i proklinjanjima: našli su ga pet vrsta nizvodno gde ga je izbacio vrtlog; proveo je několiko sati u ledenoj vodi, svestan možda da doživljava reprízu porodične legende: na obali reke još se držala tanka korá leda. U junu> pod imenom Jakov Mauzer, ponovo je osuden na šest godina zbog organizovanja tajnog terorističkog društva medu robijašima; tokom tri meseca u Tomskoj tam-nici sluša krike i oproštajne reči onih koje vode u smrt; u senci vešala čita tekstove Antonija La-bfíóle o materijalističkoj koncepciji istorije.
S proleča 1912, u Petrogradu, u otmenim salo-nima gde počinje da se govori sa sve večom zabri-nutošču o Raspučinu, pojavljuje se jedan mlad m-ženjer po imenu Zemljanikov, u svetlom odelu saši-venom po najnovijoj modi, sa tamnom orhidejom u reveru, sa mondenskim šeširom, sa štapom i mo-noklom. Lepog držanja, širokih ramena, sa bradi-com i tamnom gustom kosom, taj se dendi razmeče svojim poznanstvima, govori o Raspučinu sa pod-smehom, tvrďi da je lični poznanik Leonida Andre-jeva. Priča se dalje odvija po klasičnoj shemi: u po-četku nepoverljive prema mladom hvalisavcu, dáme počínju da ga saleču svojim pozivima i otkrivaju njegov nesumnjiv šarm, pogotovu kada je Zemlja-
84
nikov uspeo da dokáže tačnost makar jedne od svo-jih priča: Marja Gregörovna Popko, žena visokog carskog činovnika, ugledala ga je jednog dana u predgradu kako, sedeči u crnom lakiranom fija-keru, izdaje naredenja nagnut nad svojim plano-vima; vest da je Zemljanikov glavni inženjer zadu-žen za postavljanje električnih káblová i instalacija u Petrogradu (vest koja ima i svoju istorijsku po-tvrdu) samo je doprinela njegovoj slávi i uvecala broj poživa. Zemljanikov dolazi u crnom fijakeru na zakázané sastanke, pije šampanjac i priča o béčkom visokom društvu sa neskrivenim simpatijama i sa nekom vrstom nostalgije, zatim, tačno u deset, napušta društvo polupijanih dáma i seda u fijaker. Nikad se nisu mogle dokázati opravdane sumnje da Zemljanikov ima nezakonitu ženu (po nekima i dete) iz visokog društva, sumnje koje je izgleda i sám pothranjivao svojim redovnim i naglim odla-scima tačno u deset. Mnogi su medutim to šmátrali delom njegove ekstravagancije, pogotovu posle onog čuvenog ispada kada je napustio salon Gerasimovih u času kada je Olga Mihaj lovná pevala neku svoju ariju; Zemljanikov je pogledao na svoj srebrni džepni sat i, na opšte zaprepaščenje, napustio koncert, ne sačekavši kraj tačke.
Iznenadni i nagli nestanci Zemljanikova iz sveta i života petrogradskih salóna nisu čudili nikog: bilo je poznato da Zemljanikov u svojstvu glavnog inže-njera cesto putuje u inostranstvo: dužnost koja mu je utoliko lakše padala što je tim pôvodom mogao obnoviti svoju garderóbu nekim pomodnim deta-ljem i doneti, uz prigodan poklon, i neku novu priču o mondenskom životu izvan Rusije. Tako je njegov izostanak sa jedne čuvene salonske zábave s jeseni
85
1913. mogao izazvati samo žaljenje, tim pre što je Zemljanikov bio potvrdio telegramom svoj dolazak. Ali ovoga puta njegovo je odsustvo potrajalo malo poduže i vec se moglo s pravom šmátrati da je pri-süstvo Zemljanikova u petrogradskim salonima bila samo krátka sezonska priča, jedna od onih koje doživljavaju tužnu slávu naglog zaborava. (Njegovo je mesto zauzeo jedan lep mlad kadet kóji je dono-sio sveže vešti sa dvora, iz neposredne blizine Ras-pučina, i kóji, za razliku od Zemljanikova, nije imao nikakvih obaveza i ostajao je da zabavlja dru-štvo do rane zore.) Zaprepaščenje je bilo utoliko veče kada je ona istá Marja Gregorovna Popko, koja je izgleda volela poput kakve kraljice da obilazi grád kočijama, otkrila u ulici Stolpinska medu pre-mrzlim i izgladnelim robijašima kóji metu ulicu jedno lice koje joj se učinilo poznatim. Prišla mu je i spustila mu u ruku milostinju; nije bilo sumnje, to bejaše Zemljanikov.
Tako se duh inženjera Zemljanikova ponovo vratio u salone i na trenutaV zapretio slávi Raspu-čina. Nije bilo teško utvrditi neke činjenice: Zemljanikov je koristio svoja cesta putovanja u ino-stranstvo u sasvim nelojalne svrhe; pri njegovom poslednjem povratku iz Berlina, u crnim kožnim koferima, ispod svilenih košulja i skupocenih odela, pogranična je policija otkrila pedesetak brauninga nemačke proizvodnje. No ono što Marja Gregorovna nije mogla znati i na šta je trebalo čekati nekih dva-deset godina (to jest dok se otkriju arhivi Ohrane koje je ukrao ambasador Malakov) izaziva mnogo yeče zaprepaščenje: da je Zemljanikov bio organizátor i jedan od učesnika čuvene »eksproprijacije« poštanskog furgona, kada je několiko milióna ru-
86
balja dospelo u ruke revolucionára, da je, osim za-plerijenih brauninga, u tri navrata prenosio u Ru-siju eksploziv i oružje; da je kao urednik Istočne Zore, štampane na cigaret-papiru u tajnoj štampa-riji, lično donosio u svojim crnim koferima matrice od kaučuka, vrlo nepodesne za rukovanje; da su spektakularni atentati u poslednjih pet-šest godina bili njegovo delo: ti se atentati mogu razlikovati od švih drugih: bombe proizvedene u tajnoj radionici Zemi janíkova imale su takvu razornu moc da su svoje dobro odabrane žrtve pretvarale u gomilu krvavog mesa i polomljenih kostiju; da je zbog svog arogantnog držanja (bez sumnje glumljenog) bio omrznut medu radnicima kóji su mu bili poverení; da je, po sopstvenom priznanju, sanjao da stvorí bombu veličine oraha i ogromne razorne moči (ideal kojem se, kážu, bejašc opasno približio); da ga je policija, posle atentata na guvernéra fon Launica, šmátrala mrtvim: tri su svedoka potvrdila da glava izložena u posúdi sa alkoholom pripadá Zemljani-kovu (trebalo je da se pojavi demonski Azef pa da se utvrdi da glava u špiritusu, več pomalo smežu-rana, nije identična sa »asirskom lobanjom« Zem-Ijanikova); da je bežao dva puta iz zatvora, a jednom sa robije: prvi put je probio sa drugovima zid na zatvorskoj čeliji, a drugi put je nestao za vreme kupanja u odeči nadglednika kóji je ostao go; da je posle poslednjeg hapšenja, dospeo u jevrejskim ta-ljigama preko granice poznatim Vilkomirskim kri-jumčarskim putem, preobučen u putujučeg trgovca; da je živeo sa lažnim pasošem na ime M. V. Zemlja-nikov, a da mu pravo ime bejaše Boris Davidovič Melamud iliti B.D. Ňovski.
87
Posle jedné vidné praznine u izvorima kojima se služimo (i kojima nečemo opterečivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja. se obično, na sreču pisaca, izjednačava sa moči fantazije), nalazimo ga u lud-nici u Malinovskú, medu teškim i opasnim luda-cima, odakle, preobučen u gimnazijalca, beži bici-klom u Batum. Nemá sumuje, ludilo je bilo simu-lirano, uprkos potpisu dvojice eminentnih lekára: toga je svesna i policija koja vodi na spisku i óvu dvojicu lekára kao simpatizere revolucionára. Nje? gov dalji put je manje-više poznat: jednog ranog septembarskog jutra hiljadu devetsto trinaeste, u samo svitanje, Novski se ukrcava u brod i skriven medu tonama jaja dospeva, preko Konstantinopo-lja, u Pariz; tu ga danju nalazimo u ruskbj biblio-teci u Aveniji Goblén i u muzeju Gime, gde studira filozofiju istorije i religije, a uveče u Rotondi, na Monparnasu, sa čašom piva u ruci i »sa najlepšim šeširom kakav se mogao naci u to vřeme u Parizu«. (Ova aluzija Brusa Lokarta na šešir što ga je u to vřeme nosio Novski nije medutim lišena političkog konteksta: poznato je da je Novski bio funkcioner močnog sindikata jevrejskih šeširdžija u Francu-skoj.) Posle objave rata nestaje sa Monparnasa i policija ga nalazi u vinogradima u blizini Monpeljea u sezoni berbe sa korpom zrelih grozdova u naručju: staviti mu lisice ovoga puta nije bilo teško. Da li je Novski pobegao u Berlin ili je bio proteran, nije nam poznato. Zna se medutim da u to vřeme sara-duje u socijaldemokratskom Neue Zeitungu i u Leipziger Volkszeitungu pod pseudonimima B. N. Dol-ski, Parabellum, Viktor Tverdohljebov, Proletárski, N. L. Davidovič, i da piše, izmeáu ostalog, svoj ču-
88
veni príkaz na delo Maksa Sipela: Istorija proiz-vodnje šečera. »Bio je«, beleži austrijski socijalist Oskar Blum, »neka čudna mešavina amoralnosti, ci-nizma i spontanog entuzijazma za ideje, knjige, muziku i Ijudska biča. Ličio je, rekao bih, na nešto-izmedu profesora i bandita. AU njegov intelektuálni brio bio je izvan svake sumnje. Taj virtuóz boljše-vičkog žurnalizma znao je da vodi razgovore kóji su bili isto toliko puni eksploziva koliko i njegovi úvodnici.« (Ova nas reč navodi na smelu pomisao da je O. Blum mogao biti upoznat sa tajanstvenim životom Novskog. Ukoliko nije reč o slučajnoj me-tafori.) U Berlinu, u vřeme objave rata, dok su radnici pozváni pod zástavu izgledali kao aveti, a ka-barei u gustom dimu cigara odjekivali ženskom vri-skom i dok je topovsko meso pokušavalo da uguši u pivu i šnapsu svoje sumnje i svoja očajanja, Nov-ski je bio jedini kóji u toj evropskoj ludnici nije izgubio glavu i kóji je imao jasnu perspektivu, do-daje Blum.
Jednog svetlog jesenjeg dana dok ruča u salonu čuvenog alpskog sanatorijuma Davos, gde leči svoje bolesne živce i načeta pluča, i gde ga je pose-tio jedan od članova Internacionále imenom Levin, prilazi im doktor Grinvald, Švajcarac, učenik i pri-jatelj Junga, autoritet u svojoj oblasti. Razgovor se vodi, po svedočenju pomenutog Lavina, o vremenu (sunčani oktobar), o mužici (pôvodom nedavnog koncerta neke bolesnice), o smrti (bolesnica je sinoé ispustila svoju muzikálnu dušu). ízmeďu mesa i kompota od dunja koje im donosi livrejisani kelner u belim rukavicama, doktor Grinvald, izgubivši nit
89
razgovora, káže svojim nazalnim glasom, tek da bi prekinuo mučno čutanje koje je na trenutak zavla-dalo: »U Petersburgu je neka revolucija.« (Pauza) Kašika u ruci Levina je zastala; Novski se trže, zatím krenu rukom préma svojoj cigaŕi. Doktor Grin-vald oseča izvesnu nelagodnost. Trudeči se da dä svom glasu izraz najvece ravnodušnosti, Novski po« kušava da smiri drhtanje: »Molim? A gde ste to čuli?« Doktor Grinvald, kao da se izvinjava, káže da je tu vest video jutros u gradu, izloženu u vitri-nama telegrafskih agencija. Ne sačekavši kafu, sa-mrtno bledi, Novski i Levin napuštaju hitro salon i odlaze taksijem u grád. »Čuo sam kao u bunilu«, beleži Levin, »zamor kóji je dopirao iz salóna i cilik-tanje srebrnog escajga, nalik na praporce, i video kao kroz izmaglicu jedan svet kóji je ostao za nama i kóji je nepovratno tonuo u prošlost kao u mútnu vodu.«
Neka svedočenja upučuju nas na zaključak da je.Novski, ponesen valom nacionalnog oduševljenja i ogorčenja, vest o primirju primio, uprkos svemu, kao udarac. Levin govori o nervnoj krizi, a Majsne-rova prelazi preko tog razdoblja sa saučesničkom hitnjom. Izgleda medutim da je Novski ipak bez večeg otpora ispustio iz ruke svoju brzometnu mau-zerku, a u znak pokajanja spalio, kážu, nacrte svo-jih ofanzivnih bombi i plamenobacača sa dometom od nekih sedamdeset metara i prešao u redove in-ternacionalista. Neumornog i svud prisutnog, usko-ro ga nalazimo medu poborňicima brestlitovskog mira gde deli propagandne letke antiratne sadržine i gde vatreno agituje medu vojnicima, stojeéi na
90
sanducima topovskih granata, uspravan kao spo-menik. U ovom brzom i takoreči bezbolnom preo-bračenju Novskog najvecu je ulogu odigrala izgleda jedna žena. U hronikama revolucije zabeleženo je ■njeno ime: Zinaida Mihajlovna Majsner. Izvesni Lav Mikulin, kóji je imao nesreču da se zagleda u hju, ocrtava njen portrét rečima kao urezanim u mramor: »Príroda joj je dala sve: inteligenciju, talenat, lepotu.«
U februáru 1918. vidimo ga u žitorodnim pre-delima Tule,' Tambova i Orela, na obalama Volge, u Harkovu, odakle pod njegovim nadzorom kreču konvoji blokiranog žita ka Moskvi. U crnoj kožnoj odeči komesara, sa sjajnim čizmama i sa kožnom šapkom bez oznake čina, isprača konvoje držeči ruku na mauzeru sve dok poslednja lada ne nestane u maglenoj daljini. Maja sledeče godine oblaci ka-muflažnu uniformu i postaje Slobodan strelac u po-zadini Denjikina. Strahovite eksplozije na jugoza-padnom sektoru fronta, eksplozije koje se dogadaju tajanstveno i iznenadno, ostavljajuči za sobom klanicu, nosile su pečat Novskog, kao što rukopis nosi pečat majstora. Krajem septembra, na torpiljerki Spartak na kojoj se vije drvena zástava, Novski křeče u Ravelu na izvidanje; iznenadno, brod naleče na jaku englesku eskadru od sedám lakih brodová naoružanih topovima od 25 mm; torpiljerka zao-kreče i jednim vratolomnim manévrom, pod okri-ljem noci koja se spušta, uspeva da se domogne Kronštata. Ako je verovati svedočenju kapetana Olimskog, za ovo srečno spasenje posada torpiljérke treba da zahvali pre lukavstvu jedné žene, Zinaide
91
Mihajlovne Majsner, nego prisustvu Novskog: ona je bila ta koja je vodila signalnim zastavicama pre-govore sa engleskim kapetanskim brodom.
Jedno pismo iz tih godina, pisano rukom Novskog, ostaje kao jedino autentično svedočanstvo te ljubavi gde se revolucionarna strast i zanos čula isprepliéu vezama tajanstvenim i dubokim:
»... Tek što sam seo na univerzitetsku klupu, dospeo sam u zatvor. Hapšen sam ravno trinaest puta. Od dvanaest godina koje su usledile mom prvom hapšenju, više od polovine proveo sam na robi-jama. Sem toga, tri puta sam išao teškim putem izgnanstva, putem kóji mi je uzeo tri godine života. Tokom mojih kratkih časová »slobode«, gledao sam kao u kinematografii kako promiču tužna ruská sela, gradovi, ljudi i dogadaji, a ja sam uvek jurio, na konju, na brodu, na taljigama. Ne postoji poste-Ija u kojoj sam spavao više od mešec dana. Upoznao sam úžas ruské stvarnosti u dugim i mučnim zim-skim večerima kad biede svetiljke Vasiljevskog Ostrova jedva žmirkaju, a rusko se selo pojavljuje na mesečini u nekoj lažnoj i varljivoj lepoti. Jediná moja strast bejaše taj múčni, zanosni i misteriozni zanat revolucionára... Oprostite, Zina, i nosite me u svom srcu; to de biti bolno kao nositi kamen u búbregu.«
Svadbena ceremonija održana je dvadeset i sed-mog decembra hiljadu devetsto devetnaeste na tor-piljerki Spartak, ukotvljenoj u Kronštatskoj luci. Svedočanstva su malobrojna i protivurečna. Po jed-
92
nima, Zinaida Mihajlovna je samrtno bledá, »bledi-Iom koje venčava smrt i lepotu« (Mikulin) i pre je nalik na anarhistkinju pred streljanje nego na múzu revolucije koja je za dlaku izbegla smrti. Mikulin govori o belom svadbenom Vencu u Zinaidinoj kosi, tom jedinom znamenju starih vremena i običaja, a Olimski, u svojim uspomenama, o beloj gazi koja je poput svadbenog venca obavijala ranjenu glavu Majsnerove. lsti Olimski, kóji se u svojim sečanjima pokazao objektivnijim od raspevanog Mikulina (ovaj prelazi takoreči čutke preko ličnosti Novskog) o liku političkog komesara u tom intímnom času daje i sam sasvim shematičnu sliku: »Lep, stroga pogleda, obučen monaški i u toj svečanoj prilici, ličio je pre na mladog nemačkog studenta kóji je izašao kao pobednik iz nekog dvoboja, nego na političkog komesara kóji se úpravo vratio iz vatrenog okršaja.« U ostalim detaljima svi se manje-više slažu. Brod je (dakle) bio na brzinu iskicen signálním zastaví-cama i osvetljen sijalicama, crvenim, zelením, plavím, crvenim. Posada, koja slaví istovremeno svadbu i pobedu nad smrču, pojavljuje se na palubí svěže izbrijana i rumena, pod punim naoružanjem, kao za smotru. Ali kablogrami kóji su izveštavali generalštab o toku operacije i o srecnom spasenju, privukli su pažnju oficira crvene flote kóji su pri-stizali u plavim šinjelima ispod kojih su obukli belu letnju uniformu. Torpiljerka ih pozdravlja pištalj-kama i klicanjem posadě. Zadihani radiotelegrafista donosí na komandni most gde su se sklonili mládenci nešifrovane depeše sa čestitkama upucenim iz švih sovjetskih luka od Astrahana do Enzelija: »Živeli mládenci. Živela Crvena flota. Hurá za hra-bru posadu Spartaka!« Revolucionarni savet Kron-
93
štata šalje u blindiranim kolima devět sanduka fran-cuskog šampanjca kóji je dan raní je, vele, zaplenjen od anarhista. Bleh-muzika kronštatskog mornarič-kog garnizona penje se uz pokretni most na palubu, svirajuči koračnice. Zbog temperature od nekih tri-deset Celzijusa ispod nule, instrumenti imaju ču-dan, napukao zvuk, kao da su od leda. Naokolo se motajú motorne lade i patrolni čamci, pozdravlja-juči posadu signalima. Sa isukanim revolverima, stroge trojke čekista tri puta se penju na palubu, zahtevajuči da se, iz razloga bezbednosti, prekine slavlje; tri puta vračaju revolvere u futrole na po-men imena Novskog i pridružujú se oficirskom horu kóji klice Gorko! Gorko! Pražne flaše šampanjca lete preko palube kao ispaljena topovska dulad kalibra 25 mm. U prvo svitanje, kada se šunce ú ju-tarnjoj zimskoj magii nazire kao vatra dalekog po-žara, jedan pijani čekista pozdravlja raáanje novog dana salvom iz protivavionskog mitraljeza. Morriari leže svuda po palubi, kao mrtvi, na gomilama raz-bijenog stakla, praznih flaša, konfeta i zamrzlih barica francuskog šampanjca, ruiičastog kao krv. (Citalac, verujemo, prepoznaje trapavu liriku Lava Mikulina, učeníka imažinista.)
Poznato je da je ovaj brak raskinut posle osam-naest meseci i da je Zinaida Mihajlovna, prilikom jednog ilegalnog izleta u Evropu, postala saputni-com sovjetskog diplomate A. D. Karamazova. Što se tiče kratkog braká sa NovsMm, neka svedočenja govore o mučnim scenama ljubomore i o strasnim pomirenjima. To da je Novskí u nástupu ljubomore bičevao Zinaidu Mihajlovnu môže meáutim isto tako da bude i plod jedné druge ljubomorne uobra-zilje — Mikulina . U autobiografskoj knjizi Talas
94
za tälasom Majsnerova prelazi preko svojih intim-nih sedanja kao da ih ispisuje po vodi: bič se tu pojavljuje samo u svom istorijskom i metaforickom kontekstu kao knut kóji nemilosrdno šiba lice ru-skog národa.
(Zinaida Mihajlovna Majsner umrlá je od mala-rične groznice avgusta 1926. u Persiji. Imala je ne-punih trideset godina.)
Nemoguéno je, rekosmo, uspostaviti tačnu hro-nologiju života Novskog u godinama gradanskog rata i u godinama koje mu neposredno slede. Zna se da se tokom 1920. borio protiv nepokornih i des-potskih emira u Turkestanu i da ih je pokorio suro-vošču i lukavstvom, njihovim sopstvenim oružjem; da je tokom sparnog leta 1921, zabeleženog u ana-lima po invaziji malaričnih komaraca i muva-zlatica koje sleču na krv u rojevima, bio zadužen za likvi-daciju banditizma u predelu Tambova i da je tom prilikom bio ranjen sabljom ili nožem, što je dalo njegovom licu surov pečat herojstva. Na kongresu Istočnih národa nalazimo ga za predsedničkim stolom, odsutna, sa večitom cigaretom izmedu požu-telih zuba. Njegov je govor pozdravljen aplauzom, ali jedan izveštač sa kongresa zapaža odsustvo žara i ugašen pogled onog kojeg su nekad zvali boljše-vičkim Hamletom. Známo takode da je jedno vřeme vršio dužnost komesara političke úprave kavkasko--kaspijskog revolucionarnog komiteta mornarice, da je bio član štába artiljerijske sekcije Crvene armije, zatim diplomata u Avganistanu i Estoniji. Krajem 1924. pojavljuje se u Londonu u delegaciji koja vodi pregovore sa večito nepoverljivim Englezima; tom
95
prilikom stupa, na sopstvenu inicijativu, u vezu sa predstavnicima tredjuniona kóji ga pozivaju na sle-deči kongres kóji treba da se održi u Halu.
U Kazahstanu, u centrali za komunikacije i veze, poslednjoj službi za koju známo da je vršio, kážu da se dosadivao i da je u svoj oj kancelári j i počeo ponovo da črta pianové i da pravi proračune: bomba veličine oraha i strahovite razorne moči izgleda da ga je opsedala do kraja života.
B. D. Novski, predstavnik narodnog komesari-jata za veze i komunika'cije, uhapšen je u Kazahstanu 23. decembra hiljadu devetsto tridesete u dva sáta posle ponoéi. Njegovo hapšenje bilo je mnogo manje dramatično nego što se to kasnije pročulo na Západu. Nije bilo dakle, po pouzdanom svedo-čenju njegove sestre, nikakvog oružanog otpora i gušanja na stepeništu. Novski je bio zamoljen telefónom da hitno dode u centrálu. Glas je bio bez sumnje glas dežurnog inženjera Butenka. Prilikom pretresa, kóji je potrajao do osám izjutra, odnesena su sva njegova dokumenta, fotografije, rukopisi, na-crti i pianoví, kao i največi deo njegóvih knjiga. To je bio prvi korak ka likvidaciji Novskog. Na osnovu sasvim skorašnjih podataka, kóji potiču od A. L. Rubíne, sestre Novskog, stvari su se I.asnije odvijale ovako:
Novski je bio suočen sa izvesnim Rejnholdom, I. S. Rejnhold, kóji je priznao da je špijunirao na račun Engleza i da je po njihovom nalogu vršio sabotáže u privredi. Novski je ostao pri svojoj tvrd-nji da ne poznaje i da nikad ranije nije video tog nesrečnog čoveka sa napuklim glasom i ugašena
96
pogleda. Posle petnaest dana, vřeme koje je ostav-Ijeno Novskom da razmisli, bio je ponovo pozván pred istražitelja i bio ponuden sendvičima i cigare-tom. Novski je odbio ponudu i zatražio je olovku i hartiju da bi se obratio nekim ljudima sa najvišeg mesta. Sutradan u zoru bio je izveden iz celije i upu-čen u Suzdalj. Kada su tog ledenog januarskog jutra kola sa Novskim pristigla na stanicu, kej je bio pust. Na sporednom koloseku nalazio se jedan je-dini stočni vagón u kóji odvedoše Novskog. Istraži-telj Fedjukin, visok, rošav i nepokolebljiv, proveo je tada u vagónu nekih pet sáti nasamo sa Novskim (vrata su bila spolja zabravljena) pokušavajuci da ga uveri u morálnu dužnost jednog lažnog prizna-nja. Ovi su se pregovori završili potpunim neuspe-hom. Ondá slede duge noci bez dana provedené u samici suzdaljskog zatvora, u vlažnoj kamenoj celiji poznatoj pod imenom psetarnik, čija je glavna arhi-tektonska vrednost u tome što je u njoj čovek kao živ zazidan, pa svoje zemaljsko biče doživljava, u poredenju sa večnošču kameňa i trajanja, kao če-sticu prašine u okeanu bezvremenosti. Novski je več bio čovek narušena zdravlja; duge godine robova-nja i revolucionár ni zanos kóji se hráni krvlju i žlez« dáma, oslabili su mu pluca, bubrege, zglobove. Telo mu je sad bilo prekriveno čirevima kóji su pod udar-cima gumenih pendreka prskali i istiskali korisnu krv zajedno sa nekorisnim gnojem. No čini se da je Novski u dodiru sa kameňom svoje žive grobnice izvukao neke metafizičke zaključke kóji se bez sum-nje nisu mnogo razlikovali od onih kóji sugerišu misao da je čovek samo čestica prašine u okeanu bezvremenosti; ali mu je izgleda to saznanje došap-nulo i neke zaključke koje arhitekti psetarnika nisu
' Grobniea za Borisa Davidoviča
97
mogli da predvide: ništa za ništa. Čovek kóji je na-šao u svom srcu tu jeretičku i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstvenog trajanja, stoji me-dutim ponovo pred jednom (poslednjom) dilemom: prihvatiti privremenost trajanja u ime tog drago-cenog i skupo stečenog saznanja (koje isključuje svaku moralnost i koje je dakle apsolutna sloboda) ili se, u ime tog istog saznanja, předati zagrljaju ništavila.
Slomiti Novskog bilo je za Fedjukina pitanje časti, iskušenje največeg štěpena. Jer ako je u svojoj dugoj karijeri istražitelja sve dosad uspevao da lomljenjem kičme slomi i volju najtvrdoglavijih (pa su mu stoga uvek dávali i najtvrdi materijal), Nov-ski je sad stajao pred njim kao neka vrsta naučné zagonetke, nepoznat organizam kóji se ponáša sa-svim nepredvidljivo i netipično u odnosu na celo-kupnu praksu. (Nemá sumnje, u ovoj poštovanja dostojnoj spekulaciji Fedjukina nije bilo, s obzirom na njegovo vise nego skromno obrazovanje,' ničeg knjiškog, i stoga mu je svaka veza sa teleološkim rasučtivanjem izmicala; on mora da se osečao samo kao začetnik jedné doktríne koju je formulisao sa-svim prosto i svákom čoveku razumljivo: »I kamen ce progovoriti ako mu se polome zubi«.)*
* časopis Trud objavio je odtomke íz memoara Fedjukina pod naslovom Drugi front (brojevi za avgust i novem-bar 1964). Ovaj autobiograjski očerk obuhvata zásad samo najranije razdoblje »pozadinske delatnosth Fedjukina, no bojim se, sudeči na osnovu ovih materijala, u kojima je zanimljivost žive prakse zamenjena isuviše shematičnim razmatranjima, da ni konačno objavljivanje njegovih seča-nja neče otkriti tajnu njegova genija: Fedjukin je bio, čini
98
U noci izmeáu 28. i 29. januára izvedoše iz čelije čoveka kóji je još uvek nosio ime Novski, mada to bejaše sada samo prazna ljuštura biča, gomila gnji-log i namučenog mesa. U ugaslom pogledu Novskog moglo je da se procitá, kao jedino znamenje duše i života, ta odluka da se istraje, da poslednju stra-nicu svoje biografije ispiše svojom voljom i pri pu-noj svésti, kao sto se piše testament. On je tu svoju misao formulisao ovako: »Došao sam u zrele godine, zašto bih kvario svoju biograf iju«. Mora dakle da je shvatio da ovo makar poslednje iskušenje nije samo završna stranica autobiografije koju je pisao tokom nekih četrdeset godina svesnog života svojom krvlju i svojim mozgom, nego da je ovo zapravo suma njegovog življenja, zaključak na kojem sve počiva, a da je sve ostalo (a da je sve ostalo bilo) samo sporedan traktát, računska radnja čija je vrednost beznačajna u odnosu na krajnju formulu koja daje smisao tim sporednim operacijama.
Dva stražara odvedoše Novskog, podupiruči ga sa obe strane, niz neko polumračno stepenište što je vodilo vrtoglavo u dubinu, u trostruki podrum zatvorske zgrade. Prostorija u koju ga uvedoše bila je osvetljena jednom gólom sijalicom koja je visila sa tavanice. Stražari ga pustiše i Novski se zatetura. Čuo je kada se za njim zatvoriše gvozdena vrata,
mi se, izvan žive prakse, íeorijska nula. On je iscedivao priznanja po najdubljim zakonima dupinske psihologije 4 da nije znao da ona postoji; bavio se, dakle, ljudskom du-šom i njenim tajnama i ne znajuči. No ono što privlači več sada pažnju u Fedjukinovim seéanjima to su opisi prírode; surová lepota sibirskih pejzaza, radanje sunca nad zamr-zlom tundrom, diluvijalne kiše i izdajničke vode što prese-čaju tajgu, tisina dalekih jezera boje čelika — što sve ga* vori o njegovom nesumnjivom knjiievnom daru.
99
ali u početku još ništa nije razabirao do samo tu světlost koja mu se bolno zasekla u svést. Vrata se ondá ponovo otvárajú i oni isti stražari, ovoga puta predvodeni Fedjukinom, úvode nekog mladica i oso-vljuju ga na metar ispred Novskog. Novski pomisli da je ponovo u pitanju neko lažno suočenje, jedno od mnogih, i tvrdaglavo stisnú bezube vilice i s bol-nim náporom raširi otekle kapke da osmotri mladica. Očekivao je da če ponovo ugledati pred söbom nekog mrtvaca ugaslih očiju (kao što je to bio Rejn-hold), ali sa někom jezom bliskom slutnji ugleda pred sobom neke mlade i žive oči ispunjene strahom ljudskim, sasvim Ijudskim. Mladic je bio go do po-jasa i Novski sa čudenjem i sa strahom pred nepo-znatim shvati da je mišičavo telo mladica bez i jedne jedine modrice, bez i jedne jedine rane, sa zdravom tamnom kozom koju još ne bejaše načela memla. Ali to što ga je najviše začudilo i uplašilo, to bejaše taj pogled čije značen j e nije mogao da prozře, ta nepoznata igra u koju je bio uvučen, sad kada je vec bio pomislio da je sve svršeno na najbólji mo-gučni način. Da li je mogao i da nasluti šta mu sprema genijalna i paklena intuicija Fedjukina? Fe-djukin je stajao iza njegovih leda, nevidljiv ali pri-sutan, nem, suzdržana daha, ostavljajuči mu da se sam doseti, da se užasne od te pomisli, pa kada mu sumnja koju rada úžas bude došapnula da je to nemogučno, da mu u tom- času sruči istinu u lice, istinu težu od spasonosnog metka kóji bi mu mogao opáliti u potiljak.
Kada je sumnja koju rada úžas došapnula Nov-skom to je nemogučno, u istom času začu glas Fedjukina: »Ako Novski ne prizná, ubičemo te!« Mladicu se lice izobliči od straha i páde na kolena pred Nov-
100
skim. Ovaj zatvorí oči, ali nije mogao, zbog lisica, da začepi i uši i da ne čuje mladičeva preklinjanja koja su odjednom, kao nekim čudom, počela da ruše tvrdú stenu njegove odluke, da razaraju njegovu volju. Mladic ga je preklinjao drhtavim, slomljenim glasom da prizná u ime njegova života. Novski je jasno čuo kada su stražari repetirali pištolje. Iza čvrsto stisnutih kapaka u njemu se istovremeno sa saznanjem bola i slutnje poraza javi mržnja, jer je imao dosta vremena da razmisli i da shvati da ga je Fedjukin prozreo i da je rešio da ga razori tamo gde se oseča najmočnijim: u njegovoj sebič-nosti; jer ako je on (Novski) došao na spasonosnu i opasnu misao koja govori o uzaludnosti sopstve-nog trajanja i stradanja, to je još uvek morálni izbor; Fedjukinov intuitívni genij naslutio je i to da takav stav govori o jednom izboru kóji dakle ne isključuje moralnost, naprotiv. Revolveri su bez sumnje imali prigušivače, jer Novski jedva da je čuo pucnje. Kada je otvorio oči, mladič je ležao pred njim u krvi, prosute lobanje.
Fedjukin ne troši uzaludne reči, on zna da ga je Novski razumeo; daje znak stražarima da ga izvedu i oni ga uzimaju pod ruku. Ostavlja mu dvadeset i četiri čaša da razmisli u svojoj dobro čuvanoj če-liji gde če moči ponovo, »pod mrtvačkim pokrovom od kameňa«* da utvrdi svoj morálni stav kóji mu
* Rečenica Lava Mikulina kojom je ovaj, negde tokom. 1936, ovekovečio svoju sopstvenu biografiju; metafora koja se pokazala tnanje proizvoljnom nego što se na prvi pogled čini: Mikulin je umro od sťčane kapi u samici suz-daljskog zatvora. '(Neki izvori tvrdé da je bio iadavljen.)
101
šapuče demonski na uvo da je njegova biografija konačna i zaokrugljena, bez pukotina, savršena kao kakva skulptura. Sutradan, u noci izmedu 29. i 30. januára, ponavlja se scéna:, stražari odvode Novskog vrtoglavim kružnim stepeništem u duboke podrume zatvora. Novski sa úžasom naskicuje da ovo ponav-Ijanje nije slučajno i da je deo jednog paklenog plana: svaki dan njegova života biče plačen životom jednog čoveka; savršenstvo njegove bicgrafije biče razoreno, delo njegova života (njegov život) biče ovim poslednjim stranicama unakaženo.
Fedjukinova režija je savršena: mizanscen je isti kao i prošle noci, isti su stražari, isti Fedjukin, isti podrum, isto osvetljenje, isti Novski: elementi sa-svim dovoljni da se jednom ponovljenom postupku dá značenje identičnosti i neminovnosti, kao što je neminován sled daná i noci; različit je samo une-koliko taj mladič što go do pasa drhti pred Novskim (različit tek koliko se razlikuju dva uzastopna dana provedena u istoj čeliji). Fedjukin po svoj prilici na-slučuje u tišini koja je na trenutak zavladala u pod-rumskoj čeliji koliko je današnje iskušenje teže za Novskog od onog od juče; danas, dok stoji oči u oči sa nepoznatim mladičem, ne ostaje njegovoj morálnosti ni trunke nade i pribežište u nekoj pomisli koja bi mogla da mu pritekne u pomoč, pomisli koja bi mogla da mu došapne, uprkos izvesnim spoljnim i jasnim znacima, da je to nemogučno: sinočna mu je demonstracija, brza i efikasna, pokazala da takva misao ne vredi, da je takva pomisao pogibeljna. (A ta če misao postáti sutra i prekosutra, i kroz tri ili deset dana, još besmislenija, još nemogučnija.)
Novskom se učini kao da poznaje odněkud tog mladica kóji je stajao pred njim. Imao je belu kožu
102
prošaranu pegama, nezdrav ten, gustu tamnu kosu i pomalo razroke oči; po svoj prilici je nosio nao-čari, i Novskom se učini da naskicuje u koreňu nje-gova nosa tragove okvira tek skinutih naočara. Po-misao da taj mladič zapravo liči na njega samog od pre dvadesetak godina učinila mu se besmislenom i pokušao je da je odbaci, no nije mogao da ne pomi-sli u magnovenju kako ta sličnost (ako je stvarna i namerna) nosi izvesnu opasnost po Fedjukinovu istragu i môže na neki način da se prípise kao gre-ška i napuklina u Fedjukinovoj režiji. Ali i Fedjukin sa svoje strane mora da je naslutio, ako je ta sličnost bila namerna i plod brižljive selekcije, da če pomisao na sličnost, na identičnost, neminovno navésti Novskog da uoči i bitmi razliku; ova sličnost treba samo da mu ukáže na činjenicu da on ubija ljude sličné sebi, Ijude čija biografija nosi potenci-jalno seme jedne buduče biografije, dôsledne, zao-krugljene, tako sličné nj ego vo j, ali prekračene na samom početku, uništene njegovom sopstvenom kri-vicom tako reči u začetku; on če svojim tvrdoglavim odbijanjem da saraduje sa istragom stajati (več stoji!) na početku jednog dugog niza zločina poči-njenih u njegovo ime.
Novski oseča iza svojih leda Fedjukina kako zaustavljena daha vreba njegove misii, njegovu odluku, kao što oseča i nevidljivo prisustvo stražara kóji stoje sa strane sa revolverima na gotovs, sprem-ni da izvrše zločin njegovom rukom. Glas Fedjukina zazvučao je mirno, bez pretnje, kao da saopštava rezultáte jedne sasvim logične operacije: »Umrečeš, Isaijeviču, ako Novski ne prizná.«
Pre nego što je Novski mogao da káže bilo sta, da smisli bilo šta, da pomisli na sramne uslove svoje
103
predaje, mladic ga osmo tri kratkovidim očima, sa-svim izbliza, a ondá mu se unese u lice i šapnu mu glasom od kojeg Novski zadrhta:
»Borise Davidoviču, ne dajte se pas j im sino-vima!«
Istog časa odjeknuše dva pucnja, skoro istovre-meno, jedva čujna, kao kad se izvlači zapušač iz šampanjske flaše. Nije mogao da ne otvori čvrsto stisnute kapke kako bi se uverio u izvesnost svog zločina: stražari su ponovo gačtali iz blizine, u pöti-ljak, s cevima okrenutim prema lobanji; lice mladica bilo je neprepoznatljivo.
Fedjukin napusti podrum bez i jedné reči, a stražari odvedoše Novskog i gurnuše ga na kameni pod. Novski provodi košmarne sate u svojoj čeliji okru-žen pacovima.
Sutradan uveče, posle smene trece straže, za-traži da ga izvedu pred istražitelja.
Iste ga noci prebacuju iz kamene čelije u zat-vorsku bolnicu gde provodi kao u bunilu desetak dana pod budnim pogledom stražara i bolničkog osoblja koje je dobilo zadatak da od ovih sažaljenja dostojnih ostataka stvorí čoveka dôstojná tog ime-na. Fedjukin bez sumnje zna, na osnovu iskustva, da čak i ljudi pravljeni od man j e tvrdog mater i j ala nego što je Novski zadobijaju neku neslucenu snagu u trenutku kada su prekoračene sve granice i kada se postavlja još samo časno pitanje smrti: u času umiranja pokušavaju da iz smrti izvuku največu mogučnu dobit někom tvrdoglavom odlukom koja se najčešče, valjda zbog organske iscrpljenosti, svodi na herojsko čutanje; kao što mu je praksa otkrila
104
i činjenicu da ponovno funkcionisanje organizma, normalan krvotok i odsustvo bolova, stvárajú kod rekonvalescenata i bivših kandidáta smrti neki or-ganski konformizam kóji ima za posledicu, mako-liko to izgledalo paradoksalno, slabljenje volje i sve manju potrebu za herojskim razmetanjem.
Optužba da je Novski pripadao špijunskoj mreži koj a je radila za račun Engleza bila je u medu-vremenu odbačena, pogotovu posle neuspelog suo-čenja sa Rajnholdom. (Tome su izgleda doprineli dobrim delom i engleski tredjunioni kóji su podigli u evropskoj štampi isuviše velikú buku oko hap-šenja Novskog i opovrgli kao sasvim neosnovane i besmislene neke optužbe koje su se u to vřeme bile javile u zvaničnoj štampi: berlinski randevu sa izvesnim Ričardsom, kóji je navodno potkupio Novskog za trideset zlatnika kao Judu, obořen je nedvo-smislenim alibijem rečenog Ričardsa: on je tog dana bio na sednici tredjuniona u Halu.) Ova nespretna intervencija tredjuniona stavlja istragu pred nimalo lak zadatak da dokáže tačnost svojih tvrdnji i da time očuva svoj ugled na mnogo širém, medunarod-nom planu. Trebalo je dakle ispraviti što se ispra-viti može.
Pregovori traju od 8. do 21. februára. Novski otěže istragu, pokušavajuči da u dokument svog pri-znanja, bez sumnje jedini kóji če ostati posle nje-gove smrti, unese neke formulaci je koje bi mogle ne samo da ublaže njegov konačan pad, nego i da budučem istraživaču došapnu, kroz vesto spletena protivurečja i preterivanja, da celo zdanje tog pri-znanja počiva na laži iscedenoj bez sumnje tortu-rom. Stoga se sa neslučenom snagorh bori za svaku reč, za svaku formulaciju. Fedjukin sa svoje strane.
105
ne manje řešen i oprezan, postavlja maksimalne zahteve. Dva se čoveka u dugim nocima bore sa tim teškim tekstom priznanja, zadihani i iscrpljeni, na-gnuti u gustom dimu cigareta nad tim stranicama, i svaki od njih pokušava da unese u njih deo svojih strasti, svojih uverenja, svoje videnje stvari iz jed-nog višeg aspekta. Jer, nemá sumnje, Fedjukin zna isto toliko dobro koliko i sam Novski (i to mu daje do znanja) da je sve to, ceo taj tekst priznanja, sročen na nekih deset gusto kucanih stranica, naj-običnija fikcija koju je on sam, Fedjukin, sastavljao tokom dugih nočnih sati, kucajučí s dva prsta, ne-spretno i sporo (voleo je sve da radi sam), pokuša-vajúči da na osnovu nekih uslovnosti izvuče logične zaključke. I njega nisu dakle zanimale takozvane činjenice, niti takozvani karakteri, nego te uslovnosti i njihovo logično funkcionisanje; njegovi se raz-lozi mogu svésti u krajnjoj liniji na iste one koje je imao Novski kada je, polazeči od jedne druge sheme, ideálne i idealizované, unapred odbacivao svaku uslovnost. Obojica su, najzad, verujem, delovala iz razloga kóji su prevazilazili sebične i uske ciljeve: Novski se borio da u svojoj smrti, da u svom pádu, sačuva dostojanstvo ne samo svog lika, nego i lika revolucionára uopšte, a Fedjukin je nastojao u svom traganju za fikcijom i za uslovnostima da sačuva strogost i doslednost revolucionarne pravde i onih kóji tu pravdu dele; jer bolje je da strada takozvana istina jednog jedinog čoveka, jednog sičušnog orga-nizma, nego da se zbog njega dovedu u pitanje viši principi i interesi. I ako se tokom kasnijeg razvoja istrage Fedjukin ustremljivao na svoje tvrdoglave žrtve, to dakle nije bio hir neurotična čoveka i ko-kainiste, kako neki veruju, nego borba za sopstvena
106
uverenja koja je, kao i žrtva, smatrao .nesebičnim, neprikosnovenim i svetim. Ono što je izazivalo nje-gov bes i njegovu lojálnu mržnju, to bejaše úpravo ta bolečiva sebičnost optuženih, njihova patološka potreba da dokážu svoju nevinost, svoju sopstvenu málu istinu, to neurotično vrčenje u krugu takozva-nih činjenica obuhvačenih meridijanima svoje tvrdé lobanje, a da ta njihova slepá istina nije u stanju da se stavi u sistem jedné vise vrednosti, jedné vise pravde, koja traži da joj se přinesu žrtve i koja ne vodi i ne sme da vodi računa o ljudskim slabostima. Stoga je za Fedjukina postajao krvni neprijatelj svako ko nije mogao da shvati tu prostu, skoro golim okom vidljivu činjenicu da potpisati priznanje u hne dužnosti jeste ne samo stvar logična nego i morálna, dakle dôstojná poštovanja. Slučaj Novskog je za njega bio utoliko porazniji što ga je on cenio kao revolucionára i neko mu je vřeme, pre desetak go-dina, bio uzorom. Onoga dana u stočnom vagónu na sporednom koloseku suzdaljske postaje, on mu je bio prišao, bez obzira na sve, sa nužnim rešpektom prema njegovoj ličnosti i pun poverenja, ali je do-živeo razočaranje koje je u potpunosti srušilo u nje-govim očima mit jednog revolucionára: Novski nije mogao da shvati; njegova sopstvena sebičnost (bez sumnje izrasla iz laskanja i pohvala) bila je u njemu jača od osečanja dužnosti.
Jednog ranog jutra krajem februára, Novski se vrača u svoju čeliju iscrpljen no zadovoljan, sa redigovaním rukopisom svog priznanja koje treba da nauči napamet. Rukopis je prekrajan i išaran isprav-kama unesením mastilom crvenim kao krv; činí mu
107
se da je rrjegovo priznanje u tolikoj meri teško da mu smrtna kazna ne môže izbeči. Novski se smeši ili mu se samo čini da se smeši: Fedjukin je izvršio njegovu potajnu nameru i pripremio završno po-glavlje njegove časne biografije: budúci če istraži-vači otkriti pod hladnim pepelom ovih besmislenih optužbi patetiku jednog života i dosledan kraj (upr-kos svemu) jedne savršene biografije.
Optužnica je dakle konačno redigovaná 27. februára, a proces grupi sabotéra predviden za sre-dinu marta. Početkom mája, posle dugog odlaganja, dolazi do nagle i neočekivane promene u planovima istrage. Novskog sa napamet naučenim tekstom dôvode na poslednju próbu u kancelariju Fedjukina; ovaj mu saopštava da je optužnica izmenjena i daje mu tekst nove optužnice otkucane na mašini. Stoječi izmedu dva stražara, Novski čita tekst, zatim naglo zaurla ili mu se samo učini da je zaurlao. Odvlače ga ponovo u psetarnik i tu ga ostavljaju tri dana medu ugojenim pacovima. Novski pokušava da raz-bije glavu o kameni zid čelije; tada mu navlače lu-dačku košulju satkanu od solidnih vlákaná i odvode ga u bolničku sobu. Vrátivši se iz bunila, prouzro-kovanog bez sumnje injekcijama morfijuma, Novski traži da mu dovedu istražitelja.
Fedjukin u meduvremenu uspeva, vodeči napo-redo dve istrage, da iscedi priznanje iz nekog Pare-sijana kóji je, samo uz pomoč pretnji i obečanja (a, izgleda, i uz pomoč pokoje čašice) potpisao izjavu da je on lično predao Novskom prvú sumu novca još mája 1925, kada je zajedno sa njim radio u fa-brici káblová u Novosibirsku. Taj novac, tvrdio je
108
Paresijan u svojoj izjavi, bio je deo redovne trome-sečne sume koju su primalí iz Berlina kao napojnicu za povoljne aranžmáne koje je Novski, preko Pare-sijana i Titelhajma, udešavao za neke strane firme, nemačke i engleske u prvom redu. Titelhajm, inže-njer starog ková i zastarelih nazora, sa belom jare-čom bradicom i cvikerima, nikako da shvati zašto je potrebno da uvlači u svoje priznanje i druge ljude, koje i ne poznaje, no Fedjukin je več našao načina da ga uveri: posle dugog opiranja, stari je Titelhajm, rešen da umre časnom smrču, čuo iz susedne sobe užasne krike u kojima je prepoznao glas svoje kéeri--jedinice. Uz obečanja da če joj biti život pošteden, pristao je na sve Fedjukinove uslove i potpisao zápisník i ne pročitavši ga. (Trebalo je da produ godine da izade na videlo istina o Titelhajmovima: starac je u jednom tranzitnom logom doznao skoro slu-čajno, od neke logorašice imenom Ginzburg, da mu je kči ubijena u zatvorskom podrumu još tokom trajanja njegove istrage.)
Sredinom mája dolazi do suočenja izmedu ove dvojice i Novskog. Novskom se čini da Paresijan zaudara na votku; zapetljavajuči jezikom, na lošem ruskom, sručuje mu u lice fantastične pojedinosti o njihovoj dugogodišnjoj saradnji. Novski shvata po iskrenom besu Paresijana da je Fedjukin u svojoj umetnosti da se iscedi priznanje postigao u slučaju Paresijana onaj ideálni nivo saradnje kóji je cilj i svrha svake valjane istrage: Paresijan je, bez sum-nje zahvaljujuči stvaralačkom geniju Fedjukina, pri-hvatio uslovnosti kao živu reálnost, stvarniju od magle fakata, i te uslovnosti obojio emotivno: kaja-
109
njem i mržnjom. Titelhajm, odsutan duhom, sa po-gledom okrenutim ka někom dalekom, mŕtvom svetu, ne može da se seti pojedinosti koje je izneo u potpisanom zapisniku i Fedjukin mora da ga strogo podseča na pravila dobrog ponašanja; Titelhajm se polako priseca iznosá, navodi cifre, mesta i datume. Novski osečá da mu izmiče i poslednja šansa za spasenje i da mu je Fedjukin pripremio najnečasnijg od švih smrti: umreče kao razbojnik kóji je prodao svoju dušu, kao Juda, za trideset zlatníka. (Ostače medutim po svoj prilici zauvek tajná da li je ovo bio samo deo smišljenog plana Fedjukina, kako bi zadobio iskrenú saradnju Novskog, ili je do ponovne proměně optužnice došlo zaslugom onog kóji nije želeo da umře nečasnom smrču.)
Te večeri posle suočenja, Novski ponovo poku-šava da izvrši samoubistvo i time spasi deo legende. Budno oko i pseči sluh stražara otkrivaju medutim neke sumnjive zvuke, valjda po uzdahu olakšanja kóji dopire iz čelije umiručeg: sa pokidanim vena-ma odvode Novskog u bolničku čeliju gde on uporno trga závoje i gde moraju da ga hrane veŠtački. (I to je sledeci korak ka konačnoj likvidaciji Novskog.)
Pred tolikom tvrdoglavošču Fedjukin popušta i imenuje Novskog (na osnovu ranije optužnice) za vodu zavereničke grupe. Suočen ponaosob sa sva-kim članom budučeg saboterskog jezgra, koje se formira pod rukovodstvom Fedjukina, Novski, gle-dajuči u prazno mrtvím, astigmatičnim očima, pre-poznaje u nekim preplašenim i nepoznatim ljudima one sa kojima je »kovao směle pianové o dizanju u vazduh postrojenja od vitalnog značaja za vojnu industriju«. Pri tom dodaje izvesne detalje iz napa-met naučenog teksta scenarija. Fedjukin, kóji otkri-
110
va najzad u Novskom korisnog i veštog saradnika, prepušta njegovoj sopstvenoj inteligenci j i da izgladi neke protivurečnosti i neslaganja koja se javljaju u komplikovanom scenariju optužnice. (Pri tom Novski koristi svoje dugogodišnje iskustvo stečeno u carskim robijašnicama i u borbi sa opreznim pro-kuratorima.)
Mirni tok ove saradnje doveden je u pitanje samo jedan jedini put, krajem mája, kada je Novski suočen sa nekim Rabinovičem. I. I. Rabinovič je bio Novskom někom vrstom duhovnog mentora, još iz najranijih pavlogradskih dana, čovek kóji je u svojstvu inženjera i stručnjaka otkrio talenat Nov-skog i uveo ga u tajne spravljanja eksploziva. U ne-redovnim ali stoga ne manje briljantnim studi-jama Novskog uloga Isaka Rabinoviča bila je više-struka: on ne samo da ga je snabdevao savetima i stručnom (termickom) literaturom, nego ga je ne-jednom spasavao svojom intervenci j om i svojim ugledom, kao i visokim kaucijama koje je polagao kod prokurátora za mladog Novskog. (Pakleni uči-nak nekih eksplozija koje su potresale Petrograd oko 1910, izazvale su izgleda opravdane sumnje sta-rog Rabinoviča i neko ga vřeme udaljiše od njego-vog isuviše talentovanog učeníka.) Za mnoge usluge koje mu je učinio, kao i iz iskrenog poštovanja koje je gajio prema njemu, Novski je uspeô da mu se oduži u danima gradanskog rata: izvukao ga je iz ruku revnosnih čekista kóji su u Rabinoviču videli potencijalnog atentatora i gajili duboko nepovere-nje prema njegovom poznavanju tajne eksploziva. Ali čini se da je veza izmedu Novskog i Rabinoviča bila pre svega afektivne prírode: stará priča o idealizovanom ocu i o otkriču svojih potajnih sanja u
111
ličnosti nekog mladog ČQveka u kóme pronalazimo svoje sopstvene črte. Novski odbija da potpiše deo optužnice kóji se odnosi na Rabinoviča. (Medutim prisustvo Rabinoviča u optužnici bilo je za istragu od prvorazrednog značaja s obzirom na njegov profil: poreklo, rasa, sredina.) Fedjukin tada pribegava poslednjem sredstvu: vadi iz fijoke stola predmet sa priznanjem Paresijana i Titelhajma, predmet kóji je u meduvremenu obogačen novim detaljima i pri-znanjima još trojice učesnika onog što se nažívalo velikom pljačkom državnog novca: sva trojica ime-nuju Novskog kao inšpirátora i dajú pojedinosti o njegovom karakteru, gde se njegov revolucionarni elan svodi na beskrupuloznu strast za novcem i bo-gačenjem, a njegova se legendárna askéza prikazuje káo komična maska i lukavstvo; neka se svedočenja dotiču ranih pariskih i petrogradskih dana Novskog sa jasnim aluzijama na mondenski život mladog revolucionára kóji je svoje famózně šešire i crvene prsluke kupovao bez sumnje novcem dobijenim iz dubokih fondová Ohrane.
Novski shvata da nemá izbora. U zámenu za pro-tivuslugu Fedjukina, potpisuje priznanje da je profesor Rabinovič saraáivao s njím na spravljanju eks-ploziva; pojedinosti o vrsti šrapnela i detonatora, o razornoj moči baruta, dinamita, kerozina i trini-' trptoluola, o náčinu i mestu spravljanja paklenih mašina i njihovoj destruktivnoj moči u odredenim uslovima, Novski diktira sam u zápisník; za protiv-uslugu, Fedjukin spaljuje u velikoj gvozdenoj peci u kancelarij i, naočigled Novskog, kompromitujúci predmet (sada več nepotreban) o grupi pljačkaša i špekulanata.
112
Sudenje sabotérskom jezgru od dvadeset čla-nova održano je, iza zatvorenih vrata, sredinom apríla. Po svedočenju izvesnog Snasereva, Novski je, uprkos povremenoj odsutnosti duha, govorio sa strašču koju je ovaj pripisivao visokoj temperaturi; »to je bio njegov najbolji politickí govor za kóji znám«, dodaje on ne bez zlobe (praveči jasnú alu-ziju na one lažne glasine po kojima je Novski bío loš govornik: prvi, preuranjeni predznak kóji je vo-dio ka rušenju mita zvanog Novski). Jedan drugi preživeli učesnik ovog procesa (Kaurin) odaje mu priznanje da, uprkos stravičnoj torturi koj oj je bio podvrgnut tokom dugih meseci istrage, nije ništa izgubio od svoje oštroumnosti »koja nas je sve zakopala«. — »To je nekad bio hitar čovek, pokret-ljivih i živih očiju, a sada je vukao noge i bio je upalih obraza, dubokih očnih duplji i izgledao je povremeno sasvim odsutan; ličio je na fantoma, ali ne na sopstvenog. Ne bar sve dotle dok nije progo-vorio; tada je ponovo bio davo a ne čovek.« Treba medutim přiznati da su ulogu Novskog u pvom procesu dobrim delom predodredili tredjunioni i emigrantská štampa, tvrdnjom da se u ličnosti ovog procesa kriju provokatori kóji nemajú nikakve veze sa revolucionarima; Novski je dakle ubitačnu snagu svoje rečitosti usmerio u tom pravcu, pokušavajuci, u nástupu iskrenog besa, da pobije one argumente mcnjševika i tredjuniona kóji bi mogli da svedu njegovu biografiju i njegov kraj úpravo na ono od čega se najyiše pobojavao i zbog čega je tokom ovih meseci vodio krvavú borbu na život i smrt.
Državni tužilac, V. N. Kričenko, majstor viso-kih dela, zatražio je za petoricu prvooptuženih naj-tcžu kaznu, ali, na opšte čudenje, kako káže Kaurin,
• Grobnica za Borisa Davidoviča
113
nije u svojoj završnoj reči »vukao Novskog po blatu«. (Sklon sam da poverujem da je uloga Novskog u ovom procesu bila kupljena po tu cenu.) Na izve-stan način odao je čak priznanje njegovoj ličnosti koja je sačuvala do kraja svoj integritet, uprkos svemu (što dokazuje njegova iskrená saradnja sa istragom) i nazvao ga je čak »starim revolucionárom«, naglasivši da je Novski bio oduvek fanatikom svojih ideja i uverenja koje je u jednom odsudnom trenutku stavio u službu kontrarevolucije i medu-narodne buržoaske závere; Kričenko je pokuáavao da nade naučno objašnjenje te morálne devijacije i otkrio je u sitnoburžoaskom poreklu prvooptuže-nog i u pogubnim uticajima njegovih čestih bora-vaka na Západu gde se više interesovao za književne tričarije nego za politiku. Stari je Rabinovič ispričao pred smrt doktoru Taubeu u kolimskoj bblnici, gde je ležao bolestan od skorbuta i poluslep, svoj susret sa Novskim u hodniku sudnice posle završenog pro-cesa. »Borise Davidoviču«, rekao mu je, »bojim se da ste sišli s uma. Sve četě nas ukopati svojim ple-doajeom«. Novski mu je odgovorio sa čudnim izra-zom lica kóji je ličio na šenku nekog osmeha: »Isaak Ilič, vi biste morali poznávati običaje pri jevrejskoj sahrani: u trenutku kada se spremaju da iznesu mrť-vaca iz sinagoge da bi ga odneli na groblje, jedan se službenik Jahvin nagne nad pokojnikom, zovne ga po imenu i káže mu glasno: Znaj da si mrtav!« Ondá jě na trenutak zastao i dodao: »Odličan običaj!«
U znak zahvalnosti, i valjda uveren da je izvu-kao iz smrti što živ čovek izvuči môže, Novski u svojoj završnoj reči ponavlja da su njegovi zločini zaslúžili u punoj meri smrtnu kaznu kao jedino pra-
114
vednu, da odluku tužioca ne smatra niukoliko pre-teranom i da neče uložiti žalbu da mu se poštedi život. Pošto je izbegao pokretni čvor sramnih vešala, smrt pod puščanim plotunima smatrao je srečnim završetkom i dostojnim krajem; mora da je oseéao, i izvan ovog moralnag konteksta, da neka viša pra-vednost zahteva da mu dodu glave čelik i olovo.
Ali nisu ga ubili (téže je izgleda izabrati smrt nego život): kazna mu je preinačena i, posle godinu dana provedenih na crnom hlebu, ponovno je kre-nuo tegobnim putem izgnanstva. Početkom 1934, pod imenom Dolski, onim istim koje je nosio u vřeme svog poslednjeg, carskog tamnovanja, nalazimo ga u tek kolonizovanom Turgaju. (Ne bi trebalo medutim u ovoj promeni imena tražiti poruku za budučnost, znak prkosa i izazova: Novski je, čini se, bio rukovoden pre svega praktičnim razlozima: izvesna njegova lična dokumenta glasila su još uvek na to ime.) Iste godine dobija dozvolu vlasti da se nastani u još zabitijem Aktubinsku, gde okru/.en. nepoverljivim kolonistima radi na nekom poljopri-vrednom imanju koje gaji šečemu repu. Decembra meseca njegova sestra dobija odobrenje da ga poseti i zatiče ga bolesnog: Novski se žali na bolove u bubrezima. U to vreme on vec ima nameštene vilice sa zubima od neoksidirajučeg čelika. (Da li su mu zubi polomljeni prilikom istrage, kako tvrdi doktor Taube, teško je reci.) Novski odbija njen za-htev da mu pokúša izdejstvovati kod vlasti dozvolu za preseljenje u Moskvu: nije želeo da pogleda svetu u oči. »Očekivao je smrt u rane jutarnje sate«, be-leži ona, »kóji su se poklapali sa njegovim hapše-
115
njem: íada bi se skamenio, zastaklio očima i gledao prema vratima koja nije, meáutim, zaključavao. Kada bi prošlo tri sáta, uzimao je gitaru u ruke i pevao tiho neke sasvim nerazumljive pesme. Imao je zvučne halucinacije i pričinjavali bi mu se gla-sovi i koraci u hodniku.« (Tih se godina u Moskvi prepričavala sledeča anegdota: »Šta nam radi Nov-ski? — Pije čaj sa džemom od ribizli i svira na gitari Internacionálu. — Ali sa sordinom«, dodaje na to neki zlobnik.)
Poznato je da je Novski tokom strašne zime 1937. ponovno uhapšen i odveden u nepoznatom pravcu. Sledeče godine otkrivamo mu tragove na dalekoj Insulmi. Poslednje pismo pisano njegovom rukom nosi pečat Kema u blizini Solovjejskih otoka.
Nastavak i kraj povesti o Novskom potiče od Karla Fridrihoviča (kóji ga omaškom naziva Podol-ski, umesto Dolski); mesto dogadaja: daleki ledeni Sever, Norilsk.
Novski nestaje iz Iogora na tajanstven i ne-objašnjiv náčin, po svoj prilici za vřeme jedné od onih strašnih oluja kada su stražari na tornjevima, oružje i nemački ovčari jednako bespomočni. Sa-čekavši da se smiri purga, kreču potrage za begun-cem, prepuštajuči se krvoločnom instinktu svojih pasa. Tri dana logoraši u svojim barakama uzalud očekuju zapovest napolje!; tri dana se pobesneli i zapenjeni vučjaci otimaju iz čeličnih ogrlica, te-gleéi prémorene haj kače po dubokim snežnim na-nosima. Četvrtog dana neki ga stražar otkri u blizini livnice, zaraslog u bradu i nalik na útvaru, gde
116
se greje uz velikí kotao u kojem se taloži tekuča šljaka. Opkoliše ga i pustiše vučjake. Privučeni ur-lanjem pasa uíeteše u kotlarnicu: begunac je stajao na skelama iznad kotla, osvetljen plameňom. Jedan se revnosni stražar poče penjati uz skele. Kad mu se ovaj priblíži, begunac skoči u ključalu tekuču masu i stražari videše kako nestade pred njihovim očima, kako se izvi kao pramen dima, gluv na za-povesti, nepokoran, Slobodan od vučjaka, od hlad-noče, od vručine, od kázne i od kajanja.
Taj hrabri čovek umro je 21. novembra 1937, u četiri sáta posle pôdne. Ostavio je za sobom několiko cieareta i četkicu za zube.
Krajem juna 1956, londonski Tajms, kóji po staroj dobroj engleskoj tradiciji izgleda još uvek veruje u duhové, objavio je da je Novski viděn u Moskvi, u blizini Kremaljskih zidina. Očevici su ga prepoznali po čeličnim zubima. Ovu vest je pre-nela sva zapadna buržoaska štampa, željna spletki i senzacija.
117
PSI I KNJIGE
Za Filipa Davida
Godine Gospodnje 1330, dana 23, meseca XII, dospe do budnih ušiju Prečasnog Oca u Hristu mon-senjera Zaka, milošču Božjom biskupa od Pamijera, da je Baruh David Nojman, negdašnji Jevrejin, iz-beglica iz Nemačke, napustío slepilo i perfidiju ju-daizma i da se privoleo Hristovoj veri; da je primio sakrament svetog krštenja u gradu Tuluzu u vřeme progona što ih pokrenuše veri odani Pastijeri; i da je zatím, »kao pas kóji loče svoje povracanje«, řečeni Baruh David Nojman iskoristio priliku, pošto u gradu Pamijeru življaše i dalje po judejski sa drugim Židovima, da se vrati Bogu mrskoj sekti i običajima židovskřm, te řečeni monsenjer biskup naredi da ga uhapsé i stave u tamnicu.
Najzad naredi da mu ga přivedu i ovaj se po-javi pred njim u biskupskoj Velikoj Sobi koja se otvára levim krilom na sobu za mučenje. Monsenjer Žak naredi da dovedu rečenog Baruha kroz tu sobu, kako bi ga podsetio na instrumente koje nam je Bog milosrdno stavio u ruke u službi Njegove Svete Vere i za spas duše čovečije.
Monsenjer Žak imadaše kao pomocníka za stolom brata Gejarda od Pomijea, zastupnika Inkvizítora od Karkasona, a bejahu još prisutni magistar
119
Bernar Fesesije, ofisijel pamijerski, i magistar David Trohas, Jevrejin, pozván da bude tumačem raon-senjeru biskupu, ukoliko Baruh krene da se drzne u dogmu i zákone, jer bejaše na glasu kao znalac Starog Zaveta, judejskih zákona i knjige nečasti-vog.*
* »Knjiga nečastivog« je samo jedna od čuvenih metafora za ne manje čuveni Talmud. A.D. 1320, papa Zan XXII naredi da se svaki primerak te jeretičke knjige zapiera i spali na lomači; poznalo je da su u to vrenie po čitavom hriščanskom arhipelagu vojnici na carinskim pre-lazima pretresali jevrejske karavane, preturajuči po kri-jumčarenoj robi, svili, kolama i začinima, ne obaziruci se na ttjih (osim iz lične pohlepe), a da su psi svetog Bernarda, sa njuhom osetljivim na »rukopis nečastivog«, nju-škali masne kc.jta.ne bradatih trgovaca i zavlačili njuške pod suknje prestrašenih žena, sve dok nisu izazvali tešku epidemiju běsnila i počeli da ujedajú i hriščanske trgovce i da zavlače njuške pod mantije nevinih hodočasnika, sve-štenika i časnih sestara koje su krijumčarile sušenu ribu i kamamber iz Katalonije u národu poznat pod imenom »crotte de diable«, izmetina nečastivog. Potraga za Talmu-dorn- nije medutim time prestala; Bernar Gij, zvani »od Gvožda« samo je tokom 1336. zaplenio i spdlio na lomači dvoje kola te inkriminisane knjige,- dok je njegov raniji i kasniji učinak ostao za današnjeg istraživača, naialost, nepoznat. Taj Zan Gij »od Gvožda«, en Fer (što su neki njegovi protivnici, poneseni bez sumnje zvučnim asocija-cijama, i zavišču, izgovarali, pa čak i písali, kao Enfer, pakao), pokazao se izgleda suviše revnosnim, pa je uz Talmud počeo da spaljuje i druge knjige i Ijude, izvan zva-ničnog papskog indeksa, te je jedno sreme bio izlozen pri-tisku sveštenstva koje ga se žestoko pobojavalo i koje je delovalo po papskim, i Boijim, instrukcijama. Poznalo je da je Zan Gij »od Gvožda« iz ove krvavé borbe izišao kao pobednik i da je največi deo njegoyih protivníka dospeo na lomaču. Umro je, kážu, polulud, u svojoj monaškoj če-liji, okružen knjigama i psima. (Primedbatranslatora).
120
Monsenjer Žak ga dakle stade pitati o svému gorerečenom, pošto mu Jevrejin položi svoju za-kletvu na Mojsijev Zákon da če govoriti samo istinu, u prvom redu o sebi, ali i o drugima, živima i mrtvi-ma, na koje če se pozvati kao svedoke.
Kad to bi učinjeno, on reče i priznade kao sto sledi:
»Ove godine (u prošli četvrtak bilo je tačno mešec dana od tada) časni su Pastijeri stigli u Grenadu, naoružani dugim noževima, kopljima i batinama, sa krstovima od kostreti prišivenim na odeči, noseči pobunjeničke zástave i preteči da <5e istrebiti sve Jevreje. Salomon Vidas, mlad Jevrejin, nade tada grenadskog prvobranioca u dru-štvu Jevrejina Elizara, njegovog skriba, i zapita ga, kako mi je kasnije pričao, da li bi ga ovaj zaštitio od časnih Pastijera. Ovaj reče da bi. No kako ovi nadolažahu u sve večem broju i kako počeše da pretražuju čak i kuče hriščana i uglednika, ovaj reče Salomonu da vise ne može da ga čuva i savetova mu da uzme neku ladu na Garoni i da ode u Verden gde se nalazi jedan veči i sigurniji zamak kóji pripadá njegovom prijatelju. Salomon uze dakle ladu i stade silaziti niz řečni tok ka Ver-dunu. Kad ga ugledaše sa obale Pastijeri, domo-goše se i oni lade i vešala, izvadiše ga iz vode i odvedoše ga vezana u Grenadu, rekavši mu: ili če se odmah pokrstiti ili če biti ubijen. Prvobránilac, kóji posmatraše sve to sa obale, držeči dlaň iznad čela, približi se ovima i reče im: ako ubiju Salomona, to je kao da su njemu samom odsekli glavu. Ovi mu rekoše tada da ako je tako, ispuniče mu tu žel j u. Cuvši sve to, Salomon reče da ne želi da su-djja strada zbog njega bilo kako, i upita Pastijere
121
da mu kážu šta žele od njega. Oni mu ponoviše: ili če se pokrstiti ili če biti ubijen. Řečeni Salomon izjavi da če se radije krstiti nego biti ubijen. Oni ga tada odmah krstiše u mutnoj vodi Garone, zajedno sa pisárom Elizarom, jer s njima bejaše neki mlad sveštenik kóji se bez sumnje razumevaše u sve to. Ondá im dve časne žene prišiše krstove od kostreti na odeču i pustiše ih da odu.
Sutradan me řečeni Salomon i Elizar potražiše u Tuluzu, ispričaše mi sve što im se desilo, i rekoše mi da su se pokrstili, ali ne svojom voljom, i kada bi mogli da bi se rado vrátili u krilo svoje vere. I još mi rekoše: ako im Jehova jednog dana otvorí oči svojom milošču i ukáže im da su bolji novi za-koni nego stari, da duša manje greši prema ljudima i zverima u krilu nove vere, da če se tada pokrstiti svojom voljom i iskreno. Ja im ondá odgovorih da ne znám šta da im savetujem; možda bi mogli, re-koh im, da se vrate nekažnjeno u krilo judejstva, ako im oslobode dušu zakoni hriščanski, i da ču pitati o tome brata Rejmona Lenaka, pomocníka monsenjera Inkvizitora od Tuluze; on bi im bez sumnje mogao dáti savete i oproštenje. Navratih dakle, zajedno sa Boneom, jedním Jevrejinom iz Ažena, kod rečenog brata Rejmona i kod advokáta Žáka Markesa, beležnika monsenjera Inkvizitora iz Tuluze, i ispričah im nevolju koja je zadesila Salomona i upitah ih da li je valjano krštenje obavljeno bez želje i protiv volje onog kojeg su krstili i da li vredi vera koja je prihvačena iz gola straha za život. Oni mi rekoše da takvo krštenje nije valjano. Ondá se vratih odmah kod Salomona i Elizara i preneh im da mi brat Rejmon i advokát Žak poručuju da njihovo krštenje nemá snagu pravé vere i da dakle
122
mogu da se vrate u veru Mojsijevu. Salomon tada predade svoju ličnost u ruke monsenjera Savetnika grada Tuluza, kako bi mu ovaj dobavio mišljenje rimske Kurije o valjanosti tog krštenja, jer se řečeni Salomon bojao da bi njegovo vračanje judej-stvu moglo biti protumačeno kao znak dvolicnosti.
Kad sve to bi učinjeno, Salomon i Elizar se vratiše verí Mojsijevoj, a po talmudijskoj doktrini: odsekoše im oštrim nožicama nokte sa ruku i nok-te sa nogu, obrijaše im glave, a celo im telo okupaŠe u vodi izvorskoj, na isti način kako se po Zakonima pročiščava telo i duša strankinje koja se údaje za Jevrejina.
Sledeče nedelje, gospodin Alode, podnačelník grada Tuluza, dovede dvadeset i četvoro kola gra-dana i Pastijera koje je uzaptio zbog pokolja kóji počiniše u Kastelsarazenu i okolini nad sto pedeset i dva Jevrejina svakojakog uzrasta. Kad pristigoše kola sa rečenim ljudima do grofovskog zámka Nar-bone i kad dvadesetoro kola vec bi uterano u ka-piju, bejaše se sjatila veliká gomila Tulužana. Oni što bejahu u zadnjim kolima počeše dozivati u pomoc, govoreči da ih eto vode u tamnicu a da ni-kakva greha nisu počinili, no su samo hteli da osvete Hristovu krv koja vapije za dsvetom do neba. Tada gomila Tulužana, ponesena osečanjem nepravde koja se vrši, pokida noževima užad kojima bejahu ve-zani osvetnici, poskida ih iz kola i poče da vice iz sveg grla zajedno sa njima: »Smrt Židovima!« i na-grnuše u jevrejski kvart. Bejah zauzet čitanjem i pi-sanjem, kad grunu u moju sobu velik broj tih Ijudi, naoružanih neznanjem tupim kao batina i mržnjom ostrom poput noža. To ne bejahu moje svile od ko-jih im se zakrvaviše oči, no moje knjige poredane-
123
po policama; svilu smotaše pod ogrtače, a knjige pobacaše na pod i stadoše ih gaziti nogama i cepati ih na moje oči. A knjige te bejahu u kožu povezane i obeležene brojevima i bejahu napisane od učenih Ijudi, i u njima bejaše, da su ih hteli čitati, hiljade razloga da me smesta ubiju i bejaše u njima, da su ih hteli čitati, leká i melema za njihovu mržnju. I rekoh im da ih ne cepaju, jer mnoge knjige nisu opasne, opasna je samo jedna; i rekoh im da ih ne cepaju, jer čitanje mnogih knjiga dovodi do múdrosti, a čitanje jedné jedine'do neznanja naoruža-nog mahnitošču i mržnjom. A oni rekoše da je u Novom Zákonu sve napisano i da se u njemu nalaze sve knjige švih vremena: ono što je u njemu řečeno sadrži sve druge knjige, pa ih zato treba spáliti, a ako ima nečeg u drugim knjigama čega nemá u ovo j Jedinoj, onda te druge treba utoliko pre spáliti, jer su jeretičke. I rekoše još da njima saveti učenih nisu potrební, i povikaše: »Pokrsti se ili čemo ti mudrpst švih knjiga koje si pročitao isterati na po-tiljak.«
Videvši slepi bes ove svetine, i videvši da ubi-jaju na moje oči Jevreje kóji su odbili da se pre-krste (ko iz dôslednosti, ko iz gordosti koja je kat-kad pogibeljna), odgovorih da ču se rade dáti pre-krstiti nego da budem ubijen, jer je, uprkos svému, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila. Oni me onda dograbiše i izguraše iz kuée, ne dopustivši mi ni da proměním svoj kučni ogrtač někom prikladnijom odečom i odvedoše me takva kakav sam bio u katedrálu Svetog Etjena. Kad pristigoh pred crkvu, dva mi sveštenika poka-zaše leševe nekih Jevreja kóji ležahu naokolo; nji-hova tela behu unakažena a Iica oblivena krvlju.
124
Ondá mi pokazaše na jedan kamen što je ležao pred crkvom i ja ugledah prizor od kojeg se i sam ska-menih: na kamenu je ležalo jedno srče, nalik na krvavú kuglu. »Pogledaj, rekoše mi, to je srče jed-nog od onih kóji se ne dadoše pokrstiti«. Oko tog srca beše se okupila gomila národa i posmatrala gä sa čudenjem i gadenjem. Kad zatvorih oči da ne gledam, neko me od prisutnih udari po glavi, kameňom ili batinom, i ubrza moju odluku, te rekoh da ču se prekrstiti, no da imam jednog prijatelja sve-štenika, brata Žana zvanog Tevtonac, i da bih želeo da mi on bude kumom. To sam rekao u nadi da ako dospem u ruke brata Žana, kóji mi je bio veliki prijatelj i s koj im sam znao voditi duge razgovore o pitanjima vere, da bi on možda mogao da me po-štedi smrti a da se ne prekrstím.
Ondá se ona dva mlada sveštenika dogovoriše da me izvedu iz crkve i da me otprate do kuče Žana Tevtonca, jer taj bejaše stariji po činu od njih i bojahu se da mu ne nanesu nepravdu. Kad izadosmo pred crkvu, osetih miris dima i ugledah vatre koje se dizahu iz jevrejskog kvarta. Tada na moje oči zaklaše jevrejina Ašera, mladica od nekih dvadeset godina i rekoše mi: »Taj se pozivao na tvoje učenje i na tvoj primer.« I rekoše mi još, pokazavši mi na jednog drugog mladica za kojeg sam kasnije čuo da je iz Taraskona: »Tvoje odlaganje ubija one kóji su verovali tvome učenju i kóji slede tvoj primer«. Tada ga otpustiše oni što su ga držali i mladic páde na zemlju licem prema meni, jer još ne bejah ništa izustio, a oni mu več zadaše smrtonosni udarac sa leda. Gradani Tuluza kóji se behu sjatili pred crkvtf i kóji posmatrahu taj prizor upitaše dvojicu sveštenika što bejahu u mojoj pratnji da li sam vec kršten,
125
a oni rekoše da nisam; ja sam ih još pre toga molio, krenuvši iz crkve, da ukoliko ih usput neko za to pita da kážu da jesam, no oni su to odbili. Ondá me iz gomile opět neko udari batinom po glavi i meni se učini da mi od tog udarca izleteše oči iz lobanje; dodirnuh to mesto rukom, ali nije bilo krvi nego samo jedna čvoruga koja je zarasla sama od sebe, bez pomoci neke medicine, závoja ili drugog mele-ma. Videvši da i dalje ubijaju Jevreje, i čuvši nji-hovo naricanje, a kako mi dva sveštenika rekoše da me ne mogu odbraniti od besa svetine, niti odvésti do kuée rečenog Ispovednika, jer ču biti ubijen pre nego Sto dospemo do ulice, ja ili upitah za savet. Oni mi rekoše: »Kreni putem kojim svi idemo i da-čemo ti ruku«; i još mi rekoše: »Ne traži druge stáze mimo puta kojim svi idu«. I još mi rekoše: »Slédeci tvoj primer mnogi izgiboše.« Tada odgo-vorih: »Vratimo se u crkvu.«
Vratismo se dakle u crkvu u kojoj gorahu sveče pucketajuči, dok je národ, još krvavili ruku, klečao, mrmljajuci molitve. Tada rekoh dvojici svojih ču-vara da sačekaju još malo da vidim da li če prističi moji sinovi.* Oni pričekaše malo, i kako moji sinovi ne dodoše, rekoše mi da vise ne mogu da čeká j u
* Jedan od modernih komentátora (Divernoa) pôvodom ove rečenice navodí sledeče objašnjenje: »Mada nam arhivi ne daju nikakvih podataka o tome, skloní srno da ovu izjavu Baruhovu protumačimo ne samo kao odlaganje mučne i poniiavajuče scene kríienja, nego i kao deo lu-kavstva i taktike: ukoliko su njegovi sinovi uspeli da izba-gnu prekrstavanje, za učenog Baruha je to dovoljan raz-log da se ne izloii njihovom preziru; ukoliko su pogubljeni, njegova odluka biče ojačana bolom a smrt če biti nalik na otkupljenje«*
126
riego da mi je konačno odlučiti: ili ču se dáti krstiti ili ču iziči pred cřkvu gde su još klali neodlučne.
Tada rekoh da bih želeo da imam za kuma tu-luškog vikára, misleči pri tom na izvršitelja imenom Pjer de Savarden, kóji bejaše jednim od mojih dobřili prijateljá i kóji bi me mogao dakle spasiti smrti i krštenja. Oni mi tada rekoš*e da vikar ne može doči, jer tog dana bejaše úpravo doveo Pastijere iz Kastelsarazena i da se dakle odma-ra od velikog puta. Neki od onih kóji su klečali u crkvi tada se pridigoše i dograbiše me sa švih strana i doguraše do kamene krstionice; pre nego što su mi ugurali glavu silom pod vodu, uspeo sam da izgovorim reč »vikar«, no posle toga vise nisam ništa mogao da kazem, jer su me držali dugo i pritískali mi glavu, i ja pomislih da če me udáviti kao psa u posvečenoj vodi krstionice. Posle toga me pri-vedoše ka kameňom stepeništu i položiše na kolena medu one kóji tu več klečahu; ne znám koliko ih bejaše i ko sve bejaše, jer nikog nisam pogledao u oči, držeči glavu pognutu ka kamenu. Sveštenik je tada učinio, bar tako mislim, sve što se čini pri-likom krštenja. Medutim, pre nego što je sveštenik počeo da čita ono što priliči uz obred krštenja, je-dan mi se od one dvojice fratara nagnu na uvo i reče mi da kazem da sam prihvatio obred krštenja svojom voljom, inače biču ubijen. Tada dakle potvrdili da sve što činim činim dobre volje, mada mišljah obratno. Nadenuše ime Johan ili Žan; oni što stajahu kraj mene ustadoše i udaljiše se.
Kad sve to bi učinjeno, rekoh onoj dvojici fratara da me otprate dokuče, da bismo videli je li Što ostalo od mojih. dobara; oni mi odgovoriše dá ne mogu da idu sa mnom jer su umorni i jer se
127
znoje, nego me odvedoše k njima i písmo vina iz njihova podruma, a u čast mog krštenja; pio sam vino bez reči i nisam hteo da govorim s njima o stva-rima vere, mada me oni izazivahu. Posle toga me ipak ispratiše do moje kuče da vide je li što ostalo, i nadosmo moje knjige iscepane i nagorele, moj novac ukraden, i svega sedám svitaka štofova, od kojih su neki bili založeni a neki su bili moja lična svojina, i jedan pokrivač od mavarske svile. Fratar kóji se nazivao odskora mojim kumom stavi štofove u jednu vreču. U času kad izlažasmo zatekosmo pred kučom nekog službenika gradske úprave Tuluza ko-jeg je moj novostečeni kum poznavao i kóji bejaše naoružan i zadužen da zaštiti preostale u životu Jevreje. Moj »kum« reče dakle ovome stražaru ili čoveku: »Ovaj je kršten i dobar je hriščanin«. Stra-žar mi dade znak glavom i ja nadoh načina da mu se priblížim: »Želiš li da budeš dobar Jevrejin?« upita me šapatom. Ja mu odgovorih: »Da.« Ondá mi on reče: »Ali imaš li za to dovoljno novca?« — »Nemam«, rekoh, »ali uzmite' evo ovo« i dadoh mu vreču u koju bejasmo stavili ono o čemu sam malo-pre govorio. On dodade vreču jednom od svojih ljudi a meni reče: »E pa lepo, ništa se ti ne boj; káži ako te ko pita da si dobar hriščanin i tako češ spasiti glavu.«
Kad smo bili izvan kuče, sretosmo, moj »kum« i ja, deset gradskih službenika u pratnji mnogo-brojnih naoružanih stražara. Jedan me od službenika pozva na stranu i upita me šapatom: »Jesi li Jevrejin?« i ja mu odgovorih da jesam, šapatom, tako da me fratar ne čuje. Tada taj gradski službe-nik reče fratru da me slobodno pusti, i ovaj me predade jednom oružniku u činu narednika, rekavši
128
mu cla me čuva kao da čuva njega samog, i to u ime Gradske úprave i gradskih -vlasti. Narednik me tada uze pod ruku. Kada bejasmo u blizini Kapitola, rekoh onima kóji me pitahu da sam Jevrejin, no kad bejasmo u zloglasnim uskim ulicama, kada su pitali narednika da nisam možda Jevrejin kóji nije hteo da se prekrsti, ovaj im, po mojem savetu, odgova-raše da sam kršten i dobar hriščanin.
I ubijanje i pljačkanje Jevreja potraja sve do kasns večeri tog dana; grád je bio osvetljen plameňom a psi su zavijali sa švih strana. Uveče, kad rni se učini da se národ sklonio sa ulica, rekoh naredniku, pošto mi savest ne bejaše čistá, da odemo vikaru tuluškom i da ga pitamo da li je krštenje prim-ljeno pod pretnjom smrti valjano ili nije. Kad pri-stigosmo do vikára, on je úpravo večerao i narednik reče u moje ime: »Evo vam dovodim jednog Jevre-jina kóji bi hteo da ga krstite vi lično«. Ovaj odgo-vori: »Sad večeramo, posedajte s nama za sto.« Kako nisam hteo i nisam mogao da jedem, počeh da razgledam žvanice za stolom i ugledah medu množinom mog prijatelja Pjera de Savardena. Da-doh mu znak i mi se izdvojismo, pa mu rekoh da mi nije namera da se krstim, i da káže vikaru da me ne šili na tako sto, jer takvo krštenje neče biti valjano; ovaj to učini za mene i šapnu vikaru na uvo moje reči, a zatim reče naredniku da ode, jer če me on sam čuvati, te mi dodeli jednog drugog narednika, nekog svog poverljivog čoveka, sa kojim sam krenuo do zámka Narbone kako bih proverio da li se neki od mo jih sinová nalazi medu pobij enim Jevrejima čija tela behu sklonjena u dvořiště zamka. Kad smo se vrátili, gospodin vikar me upita: »Hočeš li da budeš kršten sada ili češ da sačekaš do sutra?«
Grubnica za Borisa Dsvidoviča
129
Tada ga Pjer Savarden odvede u stranu i poče da razgovara s njim nešto poverljivo. Ne znám šta mu je tačno rekao, ali gospodin vikar na to reče: »Na-ravno, ne želim da krstim silom nikog, bio on Jevre-jin ili bilo ko drugi!« Iz toga zaključih da se kršte-nje kojem bejah podvrgnut silom može šmátrati ne-važečim.
Kad to bi odlučeno, zatražih savet od rečenog Pjera Savardena: da li da ostanem u zámku Nar-bone ili da ódem; i kako mi Pjer reče da če svi Židovi kóji su se sklonili u zamak biti svakako ili kršteni ili ubíjeni, odlučismo da křenem u Tuluzu. Pjer mi dade tri šilinga i isprati me do raskršca puteva od kojih glavni vodi prema Monžiskaru i reče mi da křenem što brže i da usput, ukojiko ne-kog sretnem, govorim samo nemački.   —
Hitao sam dakle da se što pre domognem Mon-žiskara. Kad najzad pristigoh i krenuh preko grad-skog trga, odněkud iz kapija pokulja gomila ljudi naoružanih batinama i noževima, dograbi me i upita da li sam Jevrejin ili hriščanin. Ja ih ondá upitah da mi kážu ko su oni sami, a oni mi rekoše: »Mi srno časni Pastijeri u službi Hristove vere«; i još mi rekoše: »U ime raja nebeskog i raja zemaljskog, istrebiéemo sve one kóji ne idu Njegovim putem, Jevreje i nejevreje.« Ja im tada rekoh da nisam Jevrejin i rekoh im: »Zar se do raja nebeskog i raja zemaljskog dolazi kroz krv i oganj?« a oni rekoše: »Dovoljna je samo jedna nevěrna duša da nas sve liši raja i nadanja, kao što je dovoljna jedna šugava ovca da ošugavi celo stádo«; i još mi rekoše: »Nije li bolje zaklati jednu šugavu ovcu nego dopustiti da se ošugavi celo stádo?« i povikaše »Uhapsite ga, jer mu reči odišu sumnjom i bezverjem«, te mi ve-
130
zase ruke i odvedoše. Ja ih još upitah: »Zar imate vlast nad ljudima da biste mogli raspolagati njiho-vom slobodom«, a oni rekoše: »Mi smo Hristovi voj-nici i imamo dozvolu vlasti da izdvojimo kužne od zdravih, one kóji sumnjaju od onih kóji veruju.«
Ondá im rekoh da se vera rada iz sumnje i re-koh im da je sumnja moja vera i da sam Jevrejin, jer se ponadah da me neče ubiti pošto mi ruke be-jahu vezane, a gomila se bese razišla, jer joj ne be-jaše do učenih rasprava i nadmudrivanja, nego kre-nuše ka nekim mračnim ulicama gde se behu izgleda domogli neke druge žrtve. Odvedoše me ondá do jedné veliké kuče i spustiše me u prostrane podrume gde se več nalazilo desetak Jevreja i učeni Bernardo Lupo i njegova kči koju su sa njene dobrote nazi-vali La Bona; tu smo proveli noc i sledeči dan u molitvi; odlučismo da se nečemo dáti krstiti nego da čemo istrajati u svojoj veri. Molitvu su nam pre-kidali samo pacovi kóji su svu noc ciliktali po uglo-vima i jurili po podrumu, teški i ugojeni. Sutradan nas sve izvedoše i pod stražom uputiše do Mazera, a odatle do Pamijera*
»Da li ste se ponovo vrátili jevrejskoj veri u Pamijeru ili drugde, a u formi i na náčin svojstven mojsijevskim običajima?«
* U pamijerskoj dioceji Jevreji su imali, na osnovu dekreta Arnoa Dezana, pamijerskog inkvizítora, pravo da íive slobodno; taj dekret od 2. marta 1298, kóji zabranjuje žiteljima i civilním vlastima da se ophode prema Jevre-jitna »suviše strogo i okrutno«, pohazuje samo u kolikoj meri Učni stav i gradanska hrabrost u teškim vremenima mogu da izmene sudbinu koju kukavice smatraju nemi-novnom i proglaíavaju je fatumom i istorijskom nuinošču. (Prim. translatora.)
131
»Ne. Jer, prema talmudskoj doktrini, kad se neko dobrovoljno i po pravilima hriščanskim prekrsti, ukoliko zeli da se ponovo vrati svojoj staroj veri, tada se podvrgava naěinima koje sam naveo (sečenje nokata i kose i kupanjem celog tela), pošto se smatra nečistím. Ali kad nije kršten dobrovoljno i po svim pravilima hrišdanskim, nego pod prisilom, tada se ne pristupa pomenutom náčinu i takvo se krštenje smatra nepostoječim.«
»Da li ste řekli jednoj ili večem broj u osoba koje bejahu krštene pod pretnjom smrti da im je krštenje nevažeče, te da mogu nekažnjeno i mime duše da se vrate judaizmu?«
»Ne, osim onog što sam malopre izložio povo-dpm Salomona i Elizara.
»Da li ste řekli jednom ili večem broju Jevreja da prihvate krštenje jedino da bi izbegli smrt a da se zatim vrate judaizmu?«
»Ne.«
»Da li ste ikad prisustvovali obredu ponovnog vračanja u krilo Mojsijeve vere nekog prekrštenog Jevrejina?«
»Ne.«
»Šmátrate li vaše sopstveno krštenje nevaže-čim?«
»Da.«
»Zašto se izlážete dobrovoljno opasnosti jere-tičkog mišljenja?«
»Jer želim da živim u miru sa samim sobom a ne sa svetom.«
»Objasnite.«
»Kako ne znám u šta veruju Hriščani i zašto veruju; kako, zauzvrat, znám u šta veruju Jevreji
132
i zašto veruju, i kako smatram da je njihova vera dokázaná Zakonima i Knjigama Proročkim koje sam izučavao kao doktor tokom nekih dvadeset go-dina, velim, dakle, da sve dok mi se ne dokáže mojim Zakonima i mojim Prorocima da im je vera hriščanska saobrazna, sve dotle necu da verujem u hrišcanstvo, uprkos bezbednosti koja bi mi se pružila u krilu te vere, i vise volim da umrem nego da napustím svoje verovanje.«
Tako je započela rasprava o hriščanskoj veri sa Baruhom Dávidom Nojmanom kóji se opirao sna-gom svojih argumenata, a Prečasni je Otac u Hristu, Monsenjer Žak, milošču Božjom biskup od Pami-jera, pokazao beskrajno strpljenje da přivede Istini rečenog Baruha, ne žaleči pri tom svoje vřeme i svoje snage; řečeni je Jevrejin tvrdoglavo i uporno ostajao pri svom verovanju, držeci se Starog Zaveta i odbacujuči světlost hrišéanskog verovanja koje mu je Monsenjer Žak milosrdno darivao.
Najzad se, 16. avgusta AD 1330, řečeni Baruh pokoleba i priznade i potpisa da se odriče jevrejske vere.
Pošto mu je procitán zapisnik saslušanja, řečeni Baruh David Nojman, upitan da li je svoje priznanje učinio pod mukama ili odmah pošto je skinut sa muka, odgovori da je svoje priznanje učinio odmah pošto je osloboden muka, negde oko devět sáti iz-jutra, i da je tog istog dana, u večernje sate, učinio isto priznanje a da nije bio odveden u sobu za mu-čenje.
Ovo je saslušanje učinjeno u prisustvu Monse-njera Žáka, milošču Božjom biskupa od Pamijera, brata Gejarda od Pomijea, magistra Bernarda Fese-sijea, magistra Davida Trohasa, Jevrejina, i nas,
133
Gijoma Pjera Bárta i Roberta de Robekura, bélež-nika monsenjera Inkvizítora od Karkasona.«
Poznato je da se Baruh David Nojman pojavio pred istim tribunálom još u dva maha: prvi put sre-dinom mája sledeče godine, kada je izjavio da je posle ponovnog čitanja Zákona i Proroka, pokole-ban u svojoj veri. Sledi duga rasprava nad hebrej-skim izvorima; strpljiva i dugotrajna argumentacija Monsenjera Žáka navodi Baruha da se ponovo odřekne judaizma. Poslednja osuda ňosi datum od 20. novembra 1337. Zápisník ispitivánja nije medutim sačuvan i Divernoa navodi jasnu pretpostavku da je nesrečni Baruh po svoj prilici izdahnuo na mu-kama. Jedan dřugi izvor govori o někom Baruhu kóji je osuden za isti delikt mišljenja i spaljen na lomači nekih dvadeset godina kasnije. Teško je pret-postaviti da je reč o istoj osobi.
Napomena
Priča o Baruhu Davidu Nojmanu zapravo je prevod trečeg poglavlja (Confessio Baruc olim iudei modo baptizati et postmodum reversi ad iudaismum) in-kvizitorskog registra u kóji je Zak Furnije, buduči papa Benoa XII, zavodio detaljno i savesno prizanja i svedočenja data pred njegovim tribunálom. Rukopis se čuva u Latinskom fondu Vatikánske bibliotéke pod rednim brojem 4030. U tekstu sam izvršio samo neznatna skračenja, i to u onom delu gde se raspravlja o svetom Trojstvu, o Hristovom mesija-
134
nizmu, o Ispunjenju Slova Zákona, o poricanju ne-kih tvrdnji Starog Zaveta. Sam prevod je pravljen na osnovu francuske verzije monsenjera Žan-Mari Vidala, bivšeg vikára crkve Svetoga Luja ti Rimu, kao i na osnovu verzije katoličkog egzegeta časnog Ignacija fon Delingera (Döllinger) objavljene u Min-henu 1890. Ovi su tekstovi sa učenim i korisnim komentarima od tada vise puta preštampavani, a poslednji put, koliko mi je poznato, 1965. Original pomenutog zapisnika (»jedan lep rukopis na pergamentu sa knjižarskim pismom u dve koloně«) do-speva dakle do čitaoca kao trostruki eho jednog dalekog glasa, Baruhovog, ako ubrojimo i njegov glas u prevod — kao odjek Jahvine pomisli.
Slučajno i iznenadno otkriče ovog teksta, ot-krice koje se vremenski podudara sa srecnim za-vršetkom rada na povesti pod naslovom Grobnica za Borisa Davidoviča, imalo je za mene značenje ozarenja i mirakla: analogije sa pomenutom pričom u tolikoj su meri očigledne da sam podudarnost motiva, dátuma i imena smatrao božjim údelom u stvaralaštvu, la part de Dien, ili davoljim, la part de Liable.
Postojanost moralnih uverenja, prolivanje žrtvene krvi, sličnost u imenima (Boris Davidovič Novski — Baruh David Nojman), podudarnost u datumima hapšenja Novskog i Nojmana (u isti dan kobnog meseca decembra a u razmaku od šest veková, 1330... 1930), sve se to odjednom pojavilo u mojoj svésti kao razvijena metafora klasične doktríne o cilcličnom kretanju vremena: »Ko je video sadašnjost video je sve: ono što se dogodilo u naj-davnijoj prošlosti i ono što če se zbiti u budúcnosti« (Mark-Aurelije, Misii, knj. VI, 37). Polemišuči sa
135
stojičarima (a još više sa Ničeom), H.—L. Borhes ovako formuliše njihovo učenje: »Svet biva povre-meno razoren plameňom kóji ga je^sazdao a zatim se ponovo rada da bi proživeo istú povesí. Ponovo se spájajú različite semene čestice, ponovo dajú formu kamenu, drvedu, ljudima — pa čak i vrlinama i danima, jer za Grke nemá imenice bez suštine. Ponovo svaki mač i svaki heroj, ponovo svaka sitni-čarska besana noc.«
U ovom kontekstu redosled varijanti je bez ve-čeg značenja; ipak sam se opredelio za redosled du-hovnih a ne istorijskih dátuma: povést o Davidu Nojmanu pronašao sam, kao što rekoh, posle pisa-nja priče o Borisů Davidoviču.
136
KRÁTKA BIOGR^FIJA !            A. A. DARMOLATOVA
ří                   (1892—1968)
"• ■■'*.
U naše vřeme kad se mnoge pesničke sudbine grade po čudovišno štandardnom modelu epohe, klase i sredine, gde se sudbonosne životne činjenice — neponovljíva magija prve pesme, putovanje u egzotični Tiflis na jubilej Rustavelija ili susret sa jednorukim pesnikom Narbutom — pretvárajú u hronološki niz bez ukusa avanture i krvi, životopis A. A. Darmolatova nije, uprkos izvesnoj shematič-nosti, lišen lirskog jezgra. Iz konfuzne mase poda-taka pomalja se goli ljudski život:
Pod uticajem svog oca, seoskog učitelja, bio-loga-amatera i hroničnog alkoholičara, Darmolatov biva odraná ponesen tajnama Prirode. U njihovoj spahijskoj kuci (majčin miraz) u Nikolajevskom Gorodku živeli su u relativnoj slobodi psi, ptice i mačke. TJ šestoj godini kupujú mu u obližnjem Sa-ratovu Atlas lepíirova Evropě i Centraine Azije od Devrijenä, jedno od poslednjih vrednih dela graver-ske veštine devetnaestog veka; u sedmoj asistira ocu kojí, s krvavím mrljama na licu, vivisecira glo-clare i vrši pokuse sa žabama; u desetoj, čitajuči románe o špansko-američkom ralu, posta je strastan branilac Španjolaca; u dvanaestoj iznosi iz crkve naforu skrivenú ispod jezika i stavlja je na klupu
137
pred zabezeknute drugove. Nad tekstovima Korha sanja o antičkijh vremenima, prezirudi savremeni život. Ništa, dakle, klasičnije od ove provincijske sredine i od ovog pozitivistickí obrazovanog gradan-stva, ništa banalnije od ovog nasleda gde se mešaju alkohplizam i'tuberkulóza (po očevoj liniji) sa me-lanholičnom depresijom. májke koja čita francuske románe. Jedna tetka takode s majčine strane, Jad-viga Jarmolajevna, koja je'živela sa njima pod istim krovom i tonula poľako u demen'ciju — jedini je poštovanja dostojan podatak u pesňikovoj ranoj biografiji.
Uoči prve revoluci j e májka mu umire iz-nenadno, zaspavši nad Meterlinkovom knjigom Život pčela koja joj je ostala u krilu, rasklopljena, kao. mrtva ptica. Iste godiňe, oplodeni semenom snirti, javljaju se prví stihovi mladog Darmolatova štampani u časopisu Život i škola kóji izdaje saratovskí krúžok revolucionarne mládeži. Godihe 1912. upisuje se na peterburški univerzitet gde, po očevoj želji, studira medicínu. Izmedu devetsto dvanaeste i petnaeste vec štampa u prestoničkim časopisima Obrazovanje, Savremeni svet i u slavom ovenčanom Apolonu. U to vreme treba da situiramo i njegovo poznanstvo sa Gorodeckim i sa pesnikom-samoubi-com Viktorom Hofmanom kóji je, kako veli Ma-kovski, živeo kao čovek a umro kao pesnik, ustřelivši se iz sičušnog damskog brauninga, pucajuči sebi u oko kao kakav lirski Kiklop. Darmolatovljeva prvá i bez sumnje najbolja zbirka, Rude i kristali, pojavljuje se 1915, u staroj ortografiji i sa likom Atlanta na koricama. »U ovoj nevelikoj zbirci, veli anonimni prikazivač u časopisu Reč, ima nečeg od majstorstva jednog   Inokentijá Anjenskog, mlada-
138
Iačke iskrenosti osečanja u duhu Baratinskog, ne-kog ozarenja kao kod mladog Bunjína. Ali u njoj nemá ni pravog žara, ni pravog majstorstva, ni is-krenih osečanja, pa ni izrazito slabih mesta.«
Nije mi namera da se ovde pobliže pozabavim pesničkim osobenostima Darmolatova, niti da se u-puštam u složeni mehanizam književne slave. Za ovu pŕlču nisu od večeg značaja ni pesnikove ratne avanture, mada, priznajem, izvesne žestoke slike iz Galicvje i Bukovine u vreme Brusilovljeve ofanzive — kada kadet Darmolatov u svojstvu sanitetskog podoficira otkriva iskasapljeno telo svoga brata — nišu bez privlačnosti; kao što nisu bez draží ni nje-gov berlínski izlet ili njegova sentimentálna avan-tura koja se, na fonu jedne izgladnele i tragične Rusije gradanskog rata, završava medenim mesecom u pakiu Kislodovska. Njegova poezija, ma šta o tome rekli kritičari, pruža obilje empirijskih (pes-ničkih) činjenica koje poput starih razglednica ili fotografija iz olinjalog albuma svedoče jednako o putovanjima, zanosima i strastima koliko i o knji-ževnoj modi: blagotvorni učinak vetra na mramor-nim naborima karijatida; Tirgarten sa drvoredom ocvalih lipa; fenjeri Brandenburške kapije; čudovi-šne spodobe crnih labudova; rumeni odraz sunca na mutnim vodama Dnjepra; čarolija belih noci; magične oči Čerkeskinja; kindžal zariven do ruko-hvata u rebro stepskog vuka; spiralni zamah avion-skog propelera; krik vrane u rani súmrak; snimak (iz ptičje perspektive) strašne panoráme opustoše-nog Povoložja; gmizanje traktora i lokomobila u zlatnoj pšeničnoj preriji; crna okna kurskih ugljeno-kopa; kremaljske kule u okeanu vazduha; purpurni baršun pozorišnih loža; avetinjske figure bronzanih
139
statua u blesku vatrometa; zamah balerína satkanih od pene; veličanstveni požar nafte sa tankeŕa u luci; užasna narkóza rimä; mrtva príroda s Časom čaja, srebrnom kašičicom i udavljenom osom; violetne oči zaprežnog konja; optimistická meljava turbina; glava komandanta Frunzea na operacionom stolu u opojnom zadahu hloroforma; gola stabla u dvo-rištu Lubjanke; promuklo lajanje seoskih pasa; za-divljujuča ravnoteža betonskih gromada; oprezni hod mačke tragom zimovke u snegu; kukuruzna polja pod baražnom vatrom artiljerije; ljubavni ra-stanak u dolini Käme; vojničko groblje kraj Seva-stopolja...
Pesme sa datumima 1918. i 1919. ne dajú nam nikakye mogučnosti da dešifrujemo mesto njihova nastanka: u njima se sve još zbiva u kosmopolit-skim predelima duše koja nemá svoju precíznu kartu. Hiljadu devetsto dvadeset i prve nalazimo ga u Petrogradu, u sumornoj raskoši negdašnje vile Jelisejevih, u tom Brodu Ludaka, kako veli Olga Forš, gde se okupila izgladnela pesnička bratija bez príhoda i jasne orijentacije. Po svedočenju Makov-skog, na tim božjim ptičicama živele su još'samo ludačke oči bezumnog sjaja. Usrdno su se starali da izgledaju kao da su živi, káže on, mada se čovek nije mogao oteti utisku da se křeče medu fanto-mima, uprkos jarkom ružu na usnama žena. Na-polju je besnela bura pokretana magnetnim polo-vima revolucije-kontrarevolucije; po cenu bezumne hrabrosti Buhara je ponovo pala u ruke boljševika; pobuna kronštatskih mornara ugušena je u moru krvi; oko izumřlih naselja vukle su se ljudske olu-pine, onemocale žene gangrenoznih nogu i deca na-dutih trbuha; kadä su potamanjeni rage, psi, mačke
140
pacovi, varvarski je kanibalizam uzdignut do ob5-čajnog pravá. »S kime srno mi, Serapionova brača? uzvikuje Lev Lunc. Mi smo sa pusťinjakom Serapio-nom!« Kručonih je, što se njega tiče, za zaum: »Zaum budi i daje Slobodan zamah stvaralačkoj fantaziji a ne vreda ničim konkrétním.« — »Mi omogučujemo našim drugovima pesnicima potpunu slobodu u izboru stvaralačkih metoda, ali pod uslo-vom ... « dodajú oni iz grupe Kovačnica. (Primljeno jednoglasno s jednim uzdržanim glasom.)
Na fotografiji iz tog razdoblja Darmolatov još ima izgled petrogradskog kicoša sa plastronom i leptir-mašnom. Upalih obraza, »očiju zagledanih u razvaline Rima«, oštre brade presečene jamiconi nalik na ožiljak, stisnutih usána, njegovo lice ne odaje ništa i nalik je na kamenu masku. Postoje pouzdana svedočanstva da se mladi Darmolatov u to vřeme več bejaše privoleo kosmopolitskom programu akmeistá, toj »čežnji za evropskom kultu-rom«, zahvaljujuči u prvom redu uticaju jednog drugog pesnika, Mandeljštama: jednako su cenili Rim, Anjenskog i Gumiljova i sa istom su histeriČ-nom halapljivošču gutali slatkiše.
Jedné sparne avgustovske večeri te iste dvade-set i prve godine, u vili Jelisejevih bejaše u toku orgija koju več pomenuta Olga Forš naziva, sa tipič-nora ženskom preteranošču, gozbom u vřeme kuge. Dežurno jelo tih godina bejaše slaná riba uz koju se točila stravična votka-samogon, spravljana po ne-kim alhemijskim receptima od špiritusa, brezové koře i bibera. »Kasandra« (Ana Andrejevna Ahma-tova) imala je te večeri jedno od svojih proročkih predosečanja, pa je iz krajnje ushičenosti pala iz-nenadno u bolesnu depresiju koja se graničila sa
141
halucinacijama, Ko je doneo vest o egzekuciji koja je izvršena nad »majstorom« (Gumiljovim) nije po-znato. Sa izvesnom pouzdanošču može se reči samo to da je ta vest prostrujala poput male, separátne magnetne bure nad svim antagonističkim grupama podvojenim jasním ideološkim i estetičkim programom. Darmolatov je, s čašom u ruci i pijano po-srčuči, napustio Kasandrin sto i sručio se u olinjalu fotelju pokojnog Jelisejeva koja je zjapila prazna pored proleterskog pisca Dorogojčenka.
Jula hiljadu devetsto tridesete boravi u suhum-skom domu odmora gde radi na prevodima koje mu je, na zauzimanje Borisa Davidoviča Novskog, poručio časopis Krasnaja Nov. Na početku poznan-stva sa rečenim Novskim stajao je jedan dávni berlínski susret u nekoj kŕčmi u blizini Tirgartena ka-da je mladi Darmolatov, sa čudenjem, divljenjem i strahom slušao smela predskazanja Tverdohlje-bova, budučeg komesařa revolucionarnog komiteta mornarice, diplomate, predstavnika narodnog ko-mesarijata za veze i komunikacije — B. D. Novskog. (Novski je, kážu, u relativno vegetarijanskim vre-menima bio njegovom »relacijom«; ova reč pokriva komplikovánu vezu koja je postojala izmedu pesni-ká i vlasti i gde se na osnovu ličnih simpatija i sen-timentalnih dugova mladosti ublažavala krutost re-volucionarne linije; vezu umnogome zamršenu i pu-nu opasnosti: ukoliko bi mocni zaštitnik pao u ne-milost, za njim su se oburvavali niz strmu padinu sví štičenici, kao poneseni lavinom koju je pokre-nuo krik unesrečenog.)
Krajem decembra, dva dana posle hapšenja Novskog, u kuči Darmolatova zazvonio je telefon. Bilo je tačno tri sáta posle ponoči. Slušalicu je po-
142
digla Darmolatovljeva bunovna žena, bremenita Ta-tarka, visoka, oštra stomaka. Sa one strane čula se samo stravična tišina koja ledi krv u žilama. Žena spusti slušalicu i briznu u plač. Telefon u njegovom stanu bio je od tada ušuškan šarenim perjanim ja-stucima na kojima su se šepurili drečeči dekorativní motivi puni šarene graje tatarskih vašarišta, a kraj pisačeg stola, natovarenog rukopisima, rečnicima i knjigama koje je prevodio »radi smirenja«, stajao je pripremljen kartonski kofer sa stvaríma pred-videnim za iznenadno putovanje. Jednom je čak, ohrabren votkom, pokazao někom pesniku-doušniku taj svoj kofer: iznad toplog pletenog džehipera i fla-nelskih gača, ležala je u kožu uvezena knjiga Ovidi-jevih Elegija, na latinskom. Mora da su mu tih dana stihovi slavnog izgnanika zazvučali kao puškinski moto nad njegovom sopstvenom pesničkom sud-binom.
Početkom sledeče godine putuje u Gruziju; u máju objavljuje ciklus pesama pod naslovom Tbilisi na rukama; u septembru je stavljen na spisak knji-ževničkih trebovanja i dobija, po nalogu kóji je potpisao Gorki, par pantalona, vatirani kaput i Subaru od dabrovine. (Darmolatov je izgleda odbio da uzme ovu šubaru zbog njenog »hetmanskog izgleda«. Aleksej Maksimovič je insistirao: neka on samo ne izvoljeva! Na osnovu verzija koje kruže o tom dogadaju, teško je utvrditi sta je zapravo re-kao Gorki, ali izgleda da je napravio neku aluziju na usijanu glavu Darmolatova i da ovaj »umaio nije umro kao Čehovljev činovnik«.)
Sedamnaestog avgusta hiljadu devetsto trideset i ireče nalazimo ga na brodu /. V. Stalin medu ne-k i h sto i dvadeset pisača kóji su pošetili tek završeni
143
Belomorsko-Baltajski kanal. Darmolatov je naglo ostario i nosi puškinske bakenbarte. U belom odelu, raskopčane košulje, stoji naslonjen na ogradu palube, zagledan u prazno. Vetar u kosi Vere Inber. Bruno Jasenski (drugi s leva) diže ruku prema ne-vidljivoj maglenoj obali. S dlanom prislonjenim uz uvo, Zoščenko pokušava da razabere melodiju lo-gorskog orkestra. Zvuke raznosi vetar i štrobot vode koj a se preliva iz ústava.
Uprkos izvesnim spoljašnjim znacima, postoje nedvosmisleni dokazi da je Darmolatov u to vřeme vec bio zahvačen psihološkom čumom: pere ruke u špiritusu i u svákom podozreva doušnika; oni mu medutim jednako dolaze, nenajavljeni i bez kuca-nja, preodeveni u ljubitelje poezije sa šarenim kra-vatama, ili u prevodioce sa minijaturnim Ajfelovim kulama od žutog lima, ili přerušeni u vodoinstala-tere sa golemim revolvérima u zadnjem džepu ume-sto francuskog ključa.
Novembra dospeva u bolnicu gde ga leče ku-rama sna: prespavao je u sterilnom pejzažu bolnič-kih odajá punih pet nedelja i od tada svetská graja kao da nije vise dopirala do njega. Čak je i strašná havajská gitara pesnika Kirsanova koj a je zavij ala s one strane paravana sad bila ublažena vatom sa tankim premazom ušně masti. Posredstvom saveza književnika dobio je dozvolu da se u gradskom ma-nježu pojavljuje dva puta nedeljno; vidali su ga kako onako trapav, ugojen, sa prvim znacima ele-fantijazisa, kaska na pitomom manješkom atu. Pred polazak u Samatihu; gde su ga čekali haps i pogi-belj, Mandeljštam je sa ženom navratio k njemu da se oproste. Pred vratima lifta zastao ih je Darmolatov u smešnim jahačim čakširama i sa malecnim
144
deöjim bičem u ruci. Taksi je bio úpravo pristigao i on pohita u manjež, ne oprostivši se sa drugom svoje mladosti.
U leto hiljadu devetsto četrdeset i sedme do-speva na Cetinje, na jubilej Gorskog vijenca, čije je odlomke izgleda prevodio. Iako več u godinama, nezgrapan i trom, mladički je prekoračio preko crvene svilene vrpce koja je Njegoševu golemu stolicu, nalik na presto kakvog boga, odvajala od pe-snikä i od smrtnikä. Ja (ja kóji pričam ovu priču) stajao sam sa strane i posmatrao kako se koprca pesnik-samozvanac u visokoj, asketskoj stolici Nje-goševoj i, iskoristivši aplauze, šmugnuh iz sale sa portretima da ne vidim skandál kóji če izazvati intervencija moga ujaka, čuvara muzejskih trezora. Ali pouzdano pamtim: izmedu raskrečenih nogu pe-snikovih, pod izlizanim pantalonama, vec se bubrila grozna oteklina.
Poslednje godine života, pre nego što ga je strašná bolest přikovala za postelju, proživeo je tiho, prežvakajuči slatki hmelj mladosti. Posečivao je, kážu, Anu Andrejevnu i jednom joj je doneo cvet.
Post scriptum
Ostaje u ruskoj Uteraturi kao medicínski fenomén: slučaj Darmolatova ušao je u $ve novije udibe-nike patologije. Snimak njegovih mošnji, veličine največe kolhozne tikve, preštampava se i u stranim stručním knjigama gde god je reč o elefantijazisu (elephantiasis nostras) i kao naravoučenije piscima da za pisanje nisu dovoljna samo muda.
SADRŽAJ
1.  Nož sa drškom od ružinog drveta                     7
2.  Krmača koja proždire svoj okot                      21
3.  Mehanički lavovi                                               33
4.  Magijsko kruženje karata                                 57
5.  Grobnica za Borisa Davidoviča                        79
6.  Psi i knjige                                                      119
7.  Krátka biografija A. A. Darmolatova               137
BELEŠKA O PISCŮ
Danilo Kiš (1935, Subotica), književnik i prevodiiac. Živeo u Madarskoj i na Cetinju. Diplomirao na grupi za opštu književnost sa teorijom književnosti u Beogradu (1958). Bio lektor za srpsko-hrvatski jezik na univerzitetu u Strazbuiu i Bordou. Objavio románe Mansarda, Psalam 44 (Kosmos, 1963), Bašta, pepeo (Prosveta, 1965), Peščanik (Prosveta, 1972); zbirku pripovedaka Rani jadi (Nolit, 1970); knjige eseja Po-etika (Nolit, 1972), Po-etika, knjiga d ruga (Ideje, 1974). Roman Peščanik nagraden je NIN-ovom nagradom kritike za 1972. godinu. Pisao za pozorište i televiziju: Elektro (Atelje 212), Noč i mágia. Papagáj, Drveni sanduk Tomasa Vulfa (TV). Prevodi sa francuskog, madarskog i ruskog (Lotreamon, Bodler, Verlen, Keňo, Petefi, Adi, Cvetajeva i dr.). Knjige su mu prevedene na madarski, francuski,  nemački, engleski, poljski, češki, slovenački.
Zbirka priča Grobnica za Borisa Davidoviča nosi karakteristí-čan podnaslov „sedám poglavlja jedné zajedničke povesti". Ove su priče napísane književnim postupkom kóji se zalaže za dokumen-tarnost (postupak primenjen več u Kišovom románu Peščanik), ali ta se dokumentarnost ispoljava zapravo kao f ikcija jedné konkrétne stvarnosti. Ovde otkrivamo jednog Kiša kóji na sasvim nov náčin pristupa temí koja mu je bliska: těmi žrtve suočene sa slepím silama nasilja. — Polemike vodene oko Grobnice za Borisa Davidoviča Kiš je reka-piíulirao u pamfietsko-esejističkoj knjizi Čas anatomije (Noiit, 1978).
Zbirka pripovedaka „Grobnica za Borisa Davidoviča" dobila je  nagradu   „Ivan Goran Kovačič" za knjigu godine 1977.
Danilo Kiš: GROBNICA ZA BORISA DAVIDOVICA. Džepna knjiga Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda. Teknički urednik Pera Stanisavtjev-Bura. Izdanje i štampa: BIGZ, Bulevar vojvode Mišiča 17. Tiráž: 10.000. Za izdavača: Vladimir Stojšin, direktor. Telefoni: 653-121 (uredništvo), 650-933 (plasman) i 653-058 (džepna knjiga). Tekuči račun za sve úplate: 60802-603-17522.
Beograd, 1979.
Red. br. 130