DANILO KIS
MANSARDA
satirična poema, 1962, (román)
Nečemo ugledati romantičnu celiju, kolibu i krovinjaru; pred nama če se uzdizati mnogospratna kameňa zgrada; sto visi spratovi, to se hládni je u njima živi. Nemaština, jadi, nesreče, neznanje i bolest teraju čoveka sprat po sprat uvis. Dok je bio dole, njega je još zanimalo životno šarenilo, nekako je učestvovao
u njemu, iako mu je cesto od rodenja bilo nerazumljivo i nedostižno (sa usponom civilizacije raste broj "neprilagodenih za život" — to se ne sme izgubiti iz vida). Ukoliko je život terao čoveka na sve veču visinu, njemu je poslajalo sve hladní je; utoliko je manje mogao da shvati život i da mu se prilagodi. A. A. BLOK
EURIDIKA
Slušao sam kako plaču u noci nevidljivi vozoví i kako se rožnato lišče hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tie.
Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili su iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pra tili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima. Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke křupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrdé i tako
modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obracali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noci, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili kako čopor pasa, sto nas je dotle pratio, nemo, gotovo pobožno kúpi šljive sa ši junka na putu i iz blata u kanálu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su psi tako nemi i pogruženi: te su divlje
v
jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Cuo sam samo kako im kre kaj u pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, medutim, da su se i sami stideli od svega toga — čim je automobil bacio iznenadno světlost svojih farova, oni su se skrili u kanál pored puta, a oni što nisu imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.
v
Covek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.
v
»Cudno«, reče, a ja nisam mogao da vidim kóme se obrača. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno. Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao
v                          v
govoreči: »Cudno! Cudno!«
Mi smo se stisli uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje.
Videsmo još samo kako se čovek vráti u kola i upali farove.
Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je
postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola
su se spustila niz ulicu bez svetla, na »lerlauf«, sa prepredenošču
kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.
Onda smo preskočili kanál i zaustavili se na onom mestu gde je
malopre stajao auto. Oba psa su ležala na desnom boku, gotovo simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio starí buldog sa majmunskom njuškom koj u su točkovi unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medal j on u, ne večem od nokta, bilo je utisnuto: Larron. Crimen amoris
Ponadao sam se da ču naci oglas u novinama i da ču moči da
svedočim i da vrátim medaljon vlasniku psa; ali nigde nisam
mogao da procitám takav oglas.
Zato sam jednoga dana, kada sam se uverio da nemam razloga da
to zlato ne šmátram ličnom svoj inom, odneo medaljon kod
zlatara.
»Larron znáči lopuža«, reče zlatar ne dižuči oči na mene.
Bio sam iznenaden, »Tako se zvao moj pas«, rekoh da prikrijem
svoju zbunjenost.
v
»Cudno!« reče on. »Voleo je da krade šljive.«
v
»Sljive?« reče zlatar podižuči oči. »To ga je stalo glave«, rekoh.
v
»Cudno«, reče on. »I vi hočete da vam od toga napravím prsten?«
»Da«, rekoh.
»Hm«, reče on. »Naravno, to je vaša stvar.«
Onda ja rekoh:
»Zar ne može od toga da se napraví jedan prsten?«
Nisam u to vřeme obracao pažnju na vozové. No oni su me mučili
svojim jaucima a da nisam bio ni svestan toga. Postojalo je u meni
neko mutno predosečanje, neki strah od njihovog zavijanja.
Ipak rekoh jedné večeri, i za mene samog iznenadno:
»Bojim se i pasa«, rekoh.
»Ti se ne bojiš ničega«, reče ona. »Ne treba da se bojiš.«
»Bojim se i psa«, rekoh.
v
»O!« reče ona; no nije mogla da nastaví. Cim je zaoblila ústa da káže »O«, ja sam več prilepio svoje usne za njene, tako da nam je poljubac imao tamni prízvuk nekog kajanja, nekog muklog, dugog o ... o... o koje se nadimalo i tanjilo dok ne bi prslo, sa lakim praskom, poput mehura. »O!« reče ona opět i glas joj je sada bio tamniji, pijani ji.
v
»Sta ti je večeras?« reče.
»Nisam smeo to da kazem. Nisi smela da mi dozvoliš da to
kazem.«
v
»Sta?« reče ona.
»To, za vozové i pse. Nisam smeo da to izgovorim. Da nisam
rekao, sada ne bih ni mislio na sve to.«
Ležali smo na suvom lišču pored železničkog nasipa.
Nikada nisam mogao da objasním sta se to zbiva u meni. Čim bih
osetio po lakom podrhtavanju tla da se bliži voz, obuzimao me
mužjački nagon i neki strah, neki nespokoj kóji me je terao da
poletím pod točkove.
»Zagrli me«, rekoh, »snažno.«
»Opet se bojiš?« reče ona. »Ovde nemá pasa. Hi si čuo nešto?«
»Da«, rekoh. »Krckanje semenki pod očnjacima.«
»To nadglednik pruge obilazi šine.«
»Ne«, rekoh. »Grli me samo snažno.«
Kada je voz protutnjao pored nas, podižuči u kovitlacu svelo lišče
što smo ga zgrnuli na gomilu, drhtao sam na granici nesvestice.
Zatim, naglo, i neobjašnjivo, počeh da grcam.
»Vidi!«, reče ona, »vidi!«
Bilo je dovoljno tamno da nisam morao da crvenim. Uostalom,
nisam se ni stideo toga što plačem. Pomišljao sam da joj izmislim
v
neko objašnjenje, no i od toga sam odustao. Cak mi se svidalo što
sam plakao pred njom.
»Vidi, ludo!« ponovi ona. »Vidi šta sam našla.«
Tek tada otvorih oči.
Držala je na dlanu jednu plavokosu krpenu lutku. Opipah sa dva
prsta lutkinu cicánu haljinu, zatim zavrnuh suknjicu i nasmejah
se.
»Ovo je naša beba«, rekoh. »Bezgrešno začeče.«
»Ti mi se rugaš«, reče ona.
»Ne rugam se.«
»Dobro«, reče ona. »Da je krstimo.«
»Ne«, rekoh. »Da je bacimo pod voz! Ima njušku kao onaj buldog
sto ga je zgazio auto.«
Ona se začas zagleda u lutkino lice, zatim lako křiknu i zavitla je
preko nasipa.
Osetio sam samo kako mi strugotina iz lutkine útrobe zasu lice
poput peská.
v
»Cudno«, reče ona kada mi se otkinu sa ústa.
v
»Da«, rekoh. »Sta je čudno?«
Ležala je na led i m a u svelom lišču, zagledana u tamno nočno
nebo.
No sve je to izmedu nas počelo mnogo ranije.
U to vřeme, kada mislim da sam je prvi put sreo, grozničavo sam
tražio neke odgovore od života, tako da sam sav bio zaokupljen
samim sobom, to jest pitanjima života.
Evo nekih od pitanja na koj a sam tražio odgovore:
— besmrtnost duše
— besmrtnost seksa
— bezgrešno začeče
— materinstvo
— očinstvo
— otadžbina
— kosmopolitizam
— pitanje ishrane i
— pitanje organske izmene materije
— metempsihoza
— život na drugim planetárna i
— zvezdama
— starost zemljina
— razlika izmedu kultúre i civilizacije
— rasno pitanje
— apolitičnost ili angažovanost
— dobrota ili bezobzirnost
— Natčovek ili Svečovek
— idealizam ili materijalizam
— Don Kihot ili Sančo Pansa
v
— Hamlet ili Don Zuan
— pesimizam ili optimizam
— smrt ili samoubistvo itd, itd.
Ovi i još desetak ovakvih problema sta jali su predá mnom kao četa čudljivih i čutljivih sfinga. I tako, bas kada sam stigao do problema broj devet — pitanje ishrane — pošto sam osam prethodnih rešio na ovaj ili onaj náčin, pojavi se i to poslednje, u nizu, pitanje: — pitanje ljubavi...
Raščlanjeno na svoje sastavne delové, to pitanje — u konkrétnom slučaju — imalo je ove determinante: Pitanje: Kakve su boje njene oči?
Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina,
akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad
Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesam; kao more kod
Brača, kod Rta Dobre Nade itd.
Pitanje: Boja njene kose?
Pretpostavke: smeda, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje
zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana...
Njen glas?
Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švédske
gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena,
violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari...
Njene ruke, njena milovanja? Njeni poljupci? Grudi, bedra,
bokovi?
Tako je ona, sa tim dragocenim barokním tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru. Bilo je to ovako:
Úpravo sam hteo zajedno sa Jarcem-Mudrijašom da se ódam filozofiji i úpravo smo bili stigli — bez mnogo múke — do tog famoznog devetog pitanja, kada on meni predloží da preskočimo tu devetu tačku, pošto je prilično vulgárna i za filozofe neinteresantna, nego da se damo na astronomiju i da počnemo celu stvar... od zvezda.
Ja se, naravno, složih.
U tu svrhu prodali smo sve svoje stvari (to jest i moj i njegov kaput i neke knjige koje smo več bili iscedili kao limun, tako da smo ih mogli baciti u školjke pisoára) i uschli smo se u jednu málu mansardu na periferiji grada. Tu smo danima, to jest nočima, buljili u zvezde i otkrivali neke za nas još nepoznáte i nevidené galaksije. Tako, jednu smo zvezdu u sazveždu Oriona krstili Neotkrivena Ijubav, drugu Jarac-Mudrijaš, treču mojim imenom (neka to ostane mala tajná), a četvrtu smo nazvali jednostavno i prilično vulgarno: Glad.
Time smo opravdali svoju nedoslednost i svoj povratak na famozno i nedostojno pitanje pod kabalističkim brojem devět. »Dozvolite«, rekoh, »da vam predstavím svoga druga: Jarac-Mudrijaš.«
»O!« reče ona. »Vi ste sigurno filozof.« »Ne«, rekoh ja. »On je astronom.« »Da«, reče Jarac-Mudrijaš, »a on je...«
»Globtroter«, rekoh i stadoh mu na žulj. (Nisam nikad voleo da se razgoličujem javno.)
»O«, reče ona i očima joj prelete neki oblak. »Da«, rekoh. »Úpravo sam se preko Azurne obale vratio sa Rta Dobre Nade.« »Blago vama!« reče ona. »Blago nama?« rekoh.
»Blago nama«, reče Jarac-Mudrijaš.
Jeseň godine 7464. (po vizantijskom računanju vremena) bila je
maglovita i vlažná, a lišče je prekonoč postalo žuto i svetlo, tako
da sam jednog jutra otkrio s čudenjem da su grane góle kao cev.
Sve se to zbilo tako iznenada!
»Kako se vi zapravo zovete?« reče ona sutradan. »Valjda vam Rt
Dobre Nade nije ime?«
»Orfej«, rekoh. »Orfeus.«
Jarac-Paralaža potvrdí:
»Eto«, reče on, »zašto vi, Magdaleno, ne biste bili Euridika.
Sigurno je i on to hteo da káže... Zar ne, Orfeuse?«
»Naravno«, rekoh. »Podrazumeva se. Ako vi nemate ništa protiv.«
»O«, reče ona. »Kako ste vi čudni.«
Ondá, kao na prepad:
»A gde vam je gitara, Orfeuse?«
»Na mansardi«, rekoh.
»Kakvoj mansardi?« reče ona.
v
»Zivimo tamo zbog blizine zvezda. Razumete. Promeničemo Glad
u — Euridika. Svida li vam se to?«
»Ne razumem«, reče ona.
»Da jedna zvezda nosi vaše ime.«
»Ja se ne zovem Magdalena.«
»Ko káže Magdalena? ... Ja kazem Euridika.«
»O«, reče ona. »Ne marim. Ali volela bih da vidim tu zvezdu.« »Naravno«, rekoh. »Izabračemo zvezdu dôstojnú vašeg imena.«
MANSARDA (I)
Sutradan sam je vodio uz mračne drvené basamake na mansardu. Jarca-Mudrijaša sam isterao, a njegovo sam odsustvo opravdao tako sto sam se začudio da ga nemá. »Nije lepo od njega«, rekoh. »Nije«, reče ona.
»Možda je otišao na Zvezdaru«, rekoh da ga opravdam. »A gde vam je gitara?« reče ona i baci jedan pogled po sobi. Soba je bila sličná utrobi onih malih lada sto se ljuljaju na pučini izgubljene u tamním nočima. Vlaga je iscrtala po zidovima čudesne šare floře i faune koj a cveta i raste samo u snovima. Na plafónu je bilo predstavljeno radanje sveta iz zagrljaja rose sna i zelene jave, a u četiri ugla simbolične slike četiri kontinenta: afričko leto, proleče Azije, snegovi Amerike, evropská jeseň. Po zidovima su pasii mastodonti i reptili, a iz oka jednog mamuta kolibri su čupali gusti krmelj sa trepavica. Jata divljih golubova (čiji se poslednji primerci nalaze u toj sobi na mansardi), ždralova i lasta prekrívali su zidove, stvárajúci jedan golemi klin u obliku
cifre 1 i ostvarujuči tako sliku biblijskog bratstva i mitsko čudo prijateljstva: »I svijače lasta svoje gnezdo u uhu mastodonta, kolibri če srebrnim kljunom češljati grivu leoparda, a detlič če čistiti zube krokodíla iz Nijagare i svetog Nila.« (Jevandelje po Jarcu-Mudrijašu, sa galaksijskog na mansardski převeden i u stihove stavljen od ... zvanog Orfej ili Orfeus.) Noktima smo svuda po zidu ispisali (kada to nije išlo na uštrb slika koje je iscrtala vlažná ruka) latinské i grčke sentence kojih smo se pridržavali kao deset božjih zapovesti i izgovarali ih u časovima intelektualnih kriza i očajanja kao molitve očiščenja. To su bili putokazi ka Istdni, lux in tenebris, kako je rekao Jarac-Mudrijaš. Ko bi se drugi setio toga da se sentence moraju urezivati u zid ad unguem, golim noktima, dok krv ne brizne!« Evo nekih múdrosti iz hrama Mansarda:
Jos arta, caci se prostituat! Quod non est in actis (in artis!) non est in mundo.
Plenus venter non studet libenter. Nulla dies sine linea. Abyssus abyssum invocat. Nec vivere carmina possunt.
Quae scribuntur aquae potoribus. Ho bios brakhus, he de tekhne macra. Castigat ridendo mores. Amo, ergo sum. Credo quia absurdum. Tempora si fuerint nubila, solus eris. Felix qui potuit rerum cognoscere causas. Gnohti seauton. Habent sua fata libelli. Os homini sublime dědit. Pectus est quod disertos jacit.
Albo lapillo notáre diem. Mens agitat molem...
Sečaš li se, Jarče-Mudrijašu, onog krika:
O ubi campi!
One múdrosti koje se nismo hteli pridržavati:
Primům vivere, deinde philosophari.
One gordosti:
Hic tandem stetimus nobis ubit defuit orbis. (Stigli smo najzad
ovde gde nam je nestalo globusa.)
Eh, ta mansarda!
Po patosu je bila prosuta prljava izgažena slama po koj oj su milele bubašvabe, tako da se i usred sivá dana (prozor je bio zatrpan krpama i starim izbledelim novinama) čulo šuškanje slame pod njihovim nožicama. Naše su knjige bile položene u krevet i zavíjené u pelene od celofana, no i tu su ih našli pacovi, tako da smo morali najvažnije primerke da držimo pod staklenim zvonom na koje smo navalili kamen. To je stakleno zvono zdipio u tu svrhu Jarac-Mudrijaš iz »Tri slona«: jednostavno ga je nabio sebi na glavu i izjavio pred svima: »Putujem s ovim zvezdama bliže«, a svi su se (pa i konobar) smejali tome kao duhovitoj i za njegove godine ambicioznoj šali. Pod tim smo zvonom držali ove knjige: Spinozinu Etiku na latinskom, Sveto pismo na
hebrejskom, Don Kihota, Marks-Engelsov Manifest, Bretonov Drugi manifest, Priručnik o dijetalnoj ishrani, Misii jednog
v
biologa od Zana Rostana, Jogi za svakog, Džinsavu knjigu o zvezdama, Remboovu Une saison en enfer, Stendalovu knjigu 0 ljubavi, Vajningerov Pol i Karakter, jedno džepno izdanje Van Gogovih reprodukcija i jedan internacionálni red vožnje. Svoje smo stvari držali obesené o kuke na plafónu, tačno na sredini plafona, tamo gde se nalazi Venerina vagina koj a je bila jasno iscrtana čudesnom maštom vlage u vidu školjke i alge. O tim kukama sto su provirivale iz Venerine puti bile su obesené Jarčeve crne somotske pantalone i moje crne kravate kojih sam imao tada oko dvesta. O drugom klinu visila je jedna najlonska kesa u kojoj smo držali četke za zube, pastu za obuču, pomádu i príbor za brijanje. U uglu ili u sredini sobe (ona zapravo nije imala svoje odredeno mesto) sta jala je jedna starinska stolica za ljuljanje — na kojoj se trska vec bila raspala — a koj a je slúžila za filozofske razgovore i sanjarije. Onaj od nas dvojice kóji je bio u stanju amoka, ljuljao bi se u škripavoj stolici i izgovarao pitijska proroštva i vizije. Poluslepo i napuklo ogledalo sta jalo je malko nahereno iznad lavaboa od najprozirnijeg kineskog porculana kóji je odjekivao na svaku reč kao školjka. »To zapravo nije gitara«, rekoh. »Nije gitara?« »To je renesansna lauta«, rekoh. »Pitate se sigurno...«
»O!« reče ona uplašeno. »Nešto mi gamiže po nogama.«
»Nije ništa«, rekoh. »Sigurno miš.«
»Miš?!«
v
»Sta bi bilo drugo; zmija več spavá.«
»Gospode!«
»Eno je pod zvonom, pored knjiga. Izvadili smo joj otrov. Doneo
sam je sa Cejlona«, rekoh gordeljivo.
»A sta če vam zmija?« reče ona.
»Znáte li legendu o Orfejů? Naravno da znáte.«
»Svojom je pesmom krotio divlje zveri...« reče ona drščuči. Ja
nastavih:
Kamenje je pred njim otváralo svoje dverí, svijali se Andi,
Kordiljeri.
»Pa gde vam je ta... renesansna gitara?« »Lauta«, ispravih je.
»Lauta, dakle.«
Otvorih tada zardala vra tanca za čiščenje gara i jato miševa i
pacova izlete cikčuči.
Ona skoči na krevet.
»Sada četě, Euridiko, čuti Orfej evu pesmu«, rekoh i udarih jedan
meki molski arpeggio.
Pevao sam tiho:
Jastuk če ti biti latica od ruže. Za stopama tvojim tulipani tuže...
Sedela je s nogama podvijenim i gledala me uplašeno ili
zadivljeno, ne znám.
Onda reče:
»Gle, gle!«
»Môžete, Euridiko, da pružíte svoje noge«, rekoh patetično.
Ona je gledala zabezeknuto prema gvozdenim vratancima.
Kolona bubašvaba pen jala se uza zid prema otvoru, sa
dostojanstvom i disciplinom mrava ili pčela radilica. Bili su
sačekali da se zavuče u rupu i poslednji mišji rep.
Kada se i poslednja buba uspela uza zid, gurnuh nogom gvozdena
vrata i zapevah:
Jastuk če ti biti latica od ruže. Za stopama tvojim tulipani tuže...
»Ne sada«, reče ona. »Ne sada, molim te.« (To mora da je bilo
kasnije. Barem za jednu svetlosnu godinu kasnije. Verujem da je
světlost sa zvezde zvane Euridika, koj u sam u tom trenutku
ugledao, krenula na svoj put onoga dana kada sam ugledao
Euridiku, i da je njeno »Ne« u tom trenutku značilo úpravo to da
se mora sačekati da stigne do nas světlost susreta.)
»Dobro«, rekoh. »Treba da sazri světlost.«
»Kakva světlost?« reče ona.
Ja joj objasnili.
»Po čemu čemo znati?« reče ona.
»U tvojim če očima nastupiti letnja deklinaci ja. Môžeš li to da
zamisliš? Kao kada masline prekonoč sazru. To če biti lepo«,
rekoh.
»O«, reče ona.
Oči joj naglo potamneše, a trepavice joj se obliše tamním
peludom. Lauta páde sa treskom u tanku slamu. Iz nje se izvio
jedan meki akord, kakav nikad niko nije čuo. Kao da su prsti
sumraka přebírali po žicama.
Ništa nije dalje u ovom trenutku od mojih ambicija nego pisanje ljubavnog romána. Mada osečam da cela stvar tu negde počinje, posle milovanja. Ja ne želim da pravím servis za čaj, nego kristale, kako bi to re kao divni Jarac-Mudrijaš. Blago njemu jadniku, on nikada nije doživeo ljubav. Biče mu lako da napíše ljubavni román. Samo da se mane zvezdoznanstva. Ipak, priznačeš, Jarče-Mudrijašu, suviše je hladno tamo, na galaksijama. Ili ti ne misliš tako?!
Kada sam osetio da se čaša prepunila, ja joj rekoh: »Treba da otputujem. Za Ugandu. Za Tanganjiku. Za Ekvatorijalnu Afriku. Ma gde. Daleko.« »Povedi i mene«, reče ona.
v
»Sta ti padá na pamet, na j m ili ja. Jediná.«
»Zašto lažeš«, reče ona prekorno.
»Kunem ti se«, rekoh. »Hočeš da ti dokážem?«
»Kako?« reče ona. »Kako?«
»Neču otputovati.«
»O, to je lepo.«
»Ubiču se«, rekoh.
Ona mi se zagleda u oči:
»Ako več moras da biraš, idi. Ti moras da otputuješ.«
Několiko svetlosnih godina bio sam, dragi moj Jarče-Mudrijašu,
odsutan, bolestan. Nisi se valjda toliko izmenio od poslednjeg
našeg videnja da bi mi mogao postaviti pitanje zašto sam
otputovao, zašto sam pobegao.
No, vidiš, ja sam se izmenio, ja sam oglupeo i postao stariji (nisam
rekao i mudriji) za několiko svetlosnih godina. I, vidiš, sam sebi
postavljam pitanje: zašto? zašto?
Sečaš li se, Mudrijašu, naših zaveta na mansardi? Naše múdrosti?
Stidim se što sam dozvolio sebi da postavím to pitanje: zašto?
Nismo li řekli: kada prepuniš času, pomisli na kristal i beži.
Ali sve je to bilo tako dávno!
Lično iskustvo u takvim stvarima je nezamenljivo. Sečaš li se, Jarče-Mudrijašu, da smo hteli da postanemo ubice, samo zato da bismo se obogatili i tim iskustvom. Teškoča je nastala (sečaš se) kada smo se dosetili — ti si več bio spremio pištolj — da ako steknemo iskustvo samoubice nismo time stekli i iskustvo ubijenog. (Da smo, zatim, i trunčice verovali u zagrobni
život, znám da bismo se ubili onda.) Ludaci. Moralo je da prode toliko vremena pa da vidimo da se ti pištolji mogu dobro prodati i da se od toga piati kirija za mansardu.
Opět me, Jarče-Mudrijašu, koriš zbog egoizma. Pišeš mi da bi
»bilo bolje da napíšeš jedan román u stilu Dafne i Kloe ili več tako
nešto«, da bih se tako »oslobodio prvog hica« (ovde si pogrešno —
nisi valjda namerno! — otkucao hica mesto lica. Zapravo na šta si
mislio: osloboditi se prvog lica ili prvog hica? Ne zaboravi da mi
to objasníš.)
E, bien! Recimo da poslušam tvoj mudri savet i da udovoljim
tvojoj radoznalosti. Pošalji mi onda još i tačan broj pacova,
miševa i bubašvaba kóji su bili na dan (kóji?) našeg sastanka na
mansardi. Ja se samo sečam da si ti pod nekim izgovorom
napustio sobu. I, naravno, pošalji mi prototip žene koj u treba da
opisem »u stilu Dafne«, kako veliš.
Ali ne zaboravi jednu stvar: ako ona bude neka Euridika, ja ču
morati da budem Orfej!
A sa lautom nisam ništa uznapredovao.
Razmisli dobro o svému.
P. S. Tvoje mi prisustvo smeta u ovoj poemi o ljubavi, ali ne mogu da te tu i tamo ne pomenem. Naravno, imaču toliko obzira prema tebi da te ne opisujem. (Nisam li te ovim več izdao?) Dovoljno je
preko glave da se i ja morám kao nekakvo Ja ponavljati iz stranice u stránku, kao da sam kakva izmišljotina ili fabulan.1 Ili fantom.
PUTOVANJE ILI RAZGOVOR
Zaliv Delfína (bez dátuma)
»Najmilija, jediná moja. Izmedu dva naša zagrljaja uvek prode jedna svetlosna godina. Znáš kako sam nepoverljiv prema
v
ljubavnim pismima, a ipak morám da ti pišem. Cime mogu da posvedočim svoju ljubav kada ne vidiš moje oči, moje noci!
v
Pisaču ti radije o ovom kraju, o ljudima u Zálivu Delfína. Cudan je ovo kraj, naj milij a. Da nisam vezan někom neobičnom, bolesnom, strašču za moju mansardu, nastanio bih se u ovom kraju. Naravno, ako bi i ti to želela, ako bi se i tebi svidelo ovde. Mogli bismo ovde ispijati mesečev med... no ko o tome sad da misii?
Danas sam bio sa urodenicima u lovu na delfíne. Ukrcali smo se u uske male škune, koje oni nazivaju nekako kao »haramakana« ili
1 Ovo dolazi od reči fabula; u tom značenju je upotrebljavao Jarac-Mudrijaš. (Piščeva napomena.)
»karamahana«, i sačekali smo mesečinu. Zatim smo nemo,
pobožno veslali po tečnom zlatu, okičeni vencima divlje magnolije,
tako da smo líčili na sprovod ili na svadbenu povorku. Neču da te
pravím Ijubomornom i neču ti opisivati njihove žene. Mada nemáš
razloga za strahovanje. One boju moje kože tumače kao
malokrvnost i bledilo, tako da se ponášajú sa mnom sažaljivo kao
sa bolesnikom.
Svi su oni bili beskrajno tužni i svečani, a ja nisam znao šta im je
zapravo. Kada bi, veoma spretno, ubacili delfína u svoj čamac,
plakali bi nemo kao što se kod nas u Evropi plače za dragim
pokoj nikom. Nije to bio divljački, rituálni ples kako mi to mislimo
da se zbiva. To je bilo iskreno i gordo, nenametljivo i tiho, otmeno
šmrcanje.
»Ne morate da lažete«, reče mi jedan domorodac kada sam ja iz
kurtoazije prineo maramicu ustima.
»Ja hoču da se useknem«, rekoh.
»To je več druga stvar«, reče Tam Tam. »Vi belci mnogo lažete.
Mislite da je to lepo i pristojno kada s nekim na silu boga hočete
da podelíte bolove i radost. To je kod nas znak neprístojnosti i
lošeg odgoja. Zašto biste ví sada na primer plakali?«
»Zbog mrtvih delfína... Kao i vi uostalom«, rekoh i useknuh se u
maramicu da pokazem da sam pristojan i da nisam licemer.
v
»Sta vam padá na pamet!« reče Tam Tam. »Plakati zbog delfína! Mi plačemo zato što moramo svojim veslima da šamaramo
mesečinu.«
Vesla su im jedva dodirivala vodu.«
Zaliv Delfína, juna
»Ne znám, na j mil i j a, da li ču moči ikada da ti posaljem ova pisma, ali ti ih ipak pišem. Ovde ne postojli nikakva pošta i niko ne zna za našu evropsku, civilizovánu zabludu zvánu pismo, dopisivanje. Ali ti pišem zato što smatram da je monolog duboko nepoštena i sebična stvar. Ubio bih se u onom trenutku kada bih shvatio da sam sam sebi dovoljan i da se mogu zadovoljiti monológom. No ako uspem da ti ova pisma nekako posaljem, lišiču se zadovoljstva da mi u očima otkrivaš mesečine iz Zaliva Delfína. Znáš li kako ovi divni divljaci ispovedaju svoju ljubav? Kada mladic sazre za nežnosti, to jest pošto je isprobao sve poroke i pošto je iskalio sve orgije, ondá prilazi na dan Pandelfínskih svečanosti (a to padá prvog mája — 7. januára po našem kalendáru — kada je mesečina najgušča i najzvonkija) onoj devojci koj a ga je u snu pohodila vise od sedám puta. Medutim, to se smatra — možda s pravom — velikom šramotom za jednog zrelog muškarca, i čak smrtnim grehom. To su stvari za nas Evropejce nerazumljive i čudne. Mi bismo tu činjenicu da nas je sedám puta pohodila u snu istá ljubav jednostavno zatajili ili saopštili roditeljima devojke da smo spremni na brak s njihovom
jedinicom (naravno ukoliko bi nam naše materijalne prilike davale pravo na takav predlog). Kod njih medutim kázati bilo kome da je čovek sanjao neku ženu sedam ili vise puta smatra se smrtnim grehom i skrnavljenjem svetinje sna (šmátrajú, naime, da bi opisivati fabularno slike i sadržaje sna njihovim oskudnim jezikom od svega 300—400 hiljada reči i isto toliko simbola bilo apsurdno i pretenciozno bogohuljenje); s druge strane, ne přiznati jednu takvu bitnu i esencijalnu činjenicu, smatra se za licemerje i evropejstvo, a uz to takvog čoveka, kóji nije u stanju da više od sedam puta sanja istú ženu, šmátrajú za maloumnika i idiota, i zbog toga mu iskopaju oči da ne môže gledati mesečinu, od koje oni závise i za koj u su oni isto toliko krvno vezani kao mi u Evropi za šunce i za licemerje.
No evo kako se to radi u Zálivu. Mladič toga dana kada je mesečina najzvonkija uzima za ruku svoju izabranicu i vodi je na Tanga Sihaka (Hrid Ljubavi). Tu, na mesečini, on joj dugo, bez reči gleda u oči satima i satima. Ondá, posle te nemé ispovesti, posle tog monodijaloga, on skida sa bedára svoj ostri tahinj (neka vrsta krivog bodeža) i preseca sebi kucavicu na levoj ruci. Sve to vreme on ne skida oči sa nje, tako da ona môže da prati u njegovim zenicama kako gasne život i kako mu oči počinju da bele. Onda, ako joj se učini da i ona voli njega, i ona uzima nož... »A ako ga ne voli?« zapitah Tam Tama. »Zavoleče ga dok krvari«, reče.
»Ipak«, rekoh.
v
»Ondá ga pusti da umře pored nje. Cim mesec zade, ona mu izvadi srče i baci ga delfíníma. Zato su delfíni skloní ljubavi.«
v
»Cudno«, rekoh. »Zašto je to tako?«
»Zato«, reče Tam Tam poučno, »jer posle one noci kada je čovek
priznao da njegovo srče nije njegovo, ono vise nije upotrebljivo ni
za sta. Ako neče da ga uzme ona koj oj je žrtv ováno, nije ni za sta
nego da se baci delfíníma.«
»Surovo«, rekoh kao za sebe, no on me je izgleda razumeo, jer mi
reče:
»Mi ne trpimo kompromise kao vi Evropejci. Ja mislim da je to
pošteno: ko bi bio toliko bezočan da isto srče dva puta nudi.«
»Tam Tame mudri«, rekoh, »pa sta se zbiva sa onima na hridi sto
su presekli sebi kucavicu?«
»Ništa«, reče on. »Oni se vole.«
»Znám«, rekoh, »oni su presekli sebi vene!«
»Meseca mi, ti si naivan«, reče.
»Zašto naivan«, upitah. »Zar nisi rekao da su presekli sebi vene?«
»Možda sam ti i rekao, ali ko zna da li su to i učinili.«
»Danas, posle Pandelfinskih svečanosti i orgija, zamolio sam Tam Tama da mi pomogne da prevedem onu pesmu sto su je sinoč pevali uz pratnju tamtama i koj a je dobila naj vise glasova na pevackom festivalu. No pre toga da ti ispričam kako se vršio izbor
i glasanje. Posle svake najavljene tačke, pevač bi izlazio na
improvizováni podijum i otpevao svoju pesmu. Ondá, kada je on
završio, svako bi, po svoj oj želji, iščupao sebi iz kose několiko
vlasi. Te su se vlasi saku pij ale u jednu posudu od škol j ki i na
kraju su se prebrojavale specijalno izučenim papagáj ima kóji su
uzvikivali ime pobednika. Tam Tam je zbog ove pesme iščupao
sebi saku kose, tako da sam mu jutros video iznad čela jednu
belinu veličine j aj eta.
Prvo pristade, pa se onda malo zamisli:
»Teško je to převésti«, reče.
»Ipak, Tam Tame, pokúšaj mo.«
Posle malo ubedivanja, sedeči u palmovom hladu na samoj obali
Zaliva, Tam Tam poče da peva:
Donosio sam joj školjke i bisere sa Senegala
(Krvari mi jetra od gnjuranja)
Donosio sam joj korale sa Kokovoka
(Polomio sam prste kopajuči)
Iščupao sam zube morskome psu
(Pun sam ožiljaka od rvanja)
I sve sam joj to spleo u kosu
Jednom dugo ne dodoh iz lova (levijatan mi je bárku odvuko daleko
a žao mi beše i harpuna) I vratih se poražen ko žena na žalu me ne dočeká niko A draganu svoju nadoh u kolibi Beše kosu odsekla do póla iščešljala biser i korale Mislio sam: mene oplakuje
Ali nadoh u kolibi NgaoNgaa Bište kosu kao majmun Thaki kupi biser i korale ko papagáj Htedoh tada poj est NgaoNgaa AI njoj kosa ne bi od toga porasla
Ja se tada otisnuh na more
da potražim mog levijatana
da mu harpun izvadim iz leda
da ga sebi u srče zabodem
šlo je moja draga odsekla kosu
i prosula dijademu od bisera i korala
Sve zbog NgaoNgaa
Ja mu popodne pokazah doterani prevod pesme.
On závrte glavom:
»Tu pesmu nisi čuo od mene.«
»Da, Tam Tame«, rekoh, »to si mi jutros pevao u Palmovom
Gaju.«
»Ne«, reče on. »Ja sam ti pevao onu pesmu o ljubomori koj a
počinje: Aagn oagn gdbz evs
— a ti si to samo izopačio. Mi to kažemo ajilongam.«
v
»Sta to znači?«, upitah.
»Ajilongam«, reče on.
»Prevedi mi to.«
»Ne môže se převésti.«
»Kako da ne môže, Tam Tame?«
»To je jedna od dvadeset hiljada reči na mom jeziku koj a se ne
môže převésti. Devedeset odsto onih reči u tvoj oj pesmi su takode
neprevodive.«
»Nemoguče«, rekoh.
»Prevedi onda sam!« reče on gotovo nabusito.
»Magnolija!« rekoh.
On se samo smeškao kao da je hteo da mi da do znanja da se vise
ne ljuti.
Ili možda zato sto se bio pomolio narandžasti mešec i oblio
zvonkim srebrom ceo Gaj Magnolija kojim smo šetali,
zamišljeni.«
Reči češ mi, Jarče-Mudrijašu (davo da te nosi), da ovde ima premalo one o koj oj zapravo želim da pričam.
v
Cini ti se, Mudrijašu!
Ona je svuda prisutna kao mesečina u Magnolija Gaju, kao moje
pisanje, moje disanje, i njeno tamnozvučno »O« sto ga izgovara s
vremena na vreme na stranicama ove knjige, to je prisustvo njene
senke, to je njen uzdah sto me prati.
Ili je i to možda moj sopstveni uzdah, o Mudrijašu?
Pitaš me, Kozorogi, kog boga tražim u ovoj egzotičnoj zemlji
pustolovine i pobune.
Siguran sam da se pitaš — ako se nisi promenio.
Znáš ti dobro, dobrí starí druže, da ja ne mogu bez naše dobre
stare mansardě, bez laute svoje, bez Euridike.
Eto, pobegoh od sebe i sada kušam svoju ljubav.
A znám da ču se vrátiti za jedan svetlosni vek stariji (nisam rekao
i mudriji) i znám da ču se prihvatiti opet moje dobre laute, moje
ljubavi, Euridike.
Hteo sam, Igore, da opišem Euridiku, da ispevam pesmu dôstojnú
njena imena. Ti si mi, Kozorogi, rekao prvi da se manem šale i da
ne pružam ruke ni u magle ni u oblake.
Sečaš li se onog našeg razgovora na mansardi:
Ja: »Dobro. Poslušaču te. Preseliču se u prizemlje i napisaču
román o Mariji Prostitutki. O njenim ljubavnicima i njenim
abortusima.«
v
Ti: »U redu. Učini tako. Zao če mi biti da napustíš našu mansardu, ali učini tako za ljubav pesme.« Ja: »To nije pesma. To neče biti pesma.« Ti: »Pesma o kurvi Mariji Magdaleni.«
v
Ja: »Ne. Priča o abortusima Marije zvane Cedna. Roman o
drustvenoistorijskim, soci jal nim, (a)moralnim, etničkim i etičkim
uzrocima njenog padá. Roman Marijinih nadá. Roman grada.«
Ti: »Ti mi se rugaš.«
Ja: »Bože sačuvaj!«
Ti: »Znáš dobro da nisam mislio na fabulu, nego na atmosféru.
Razumeš: atmosféra zadojena bludom i nadom. Na to sam
mislio.«
Ja: »Ali kako ti to zamišljaš atmosféra zadojena bludom i nadom?
Neče li to biti fabula? A ja hoču da pišem knjigu, Igore, knjigu!
v
Bez Marijinih uložaka i ljubavnika, bez dijalektike i etike. Cak i bez Euridike.«
Pa, zaboga, Kozorogi, nisam li ti sto puta rekao da ja pišem zato da bih se oslobodio svoga egoizma.
POVRATAK
Vratio sam se na mansardu kašno u jeseň. Uzbudeno sam se peo
stepeništem, tegleči svoj teški ruksak natovaren š kol j kam a i
semenkama egzotičnog bilja. Svima sam bio doneo po neki
poklon: Euridiki ogrlicu od delfinovih zuba i školjku zvánu
mandragora, Igoru prepariranu lobanju iz Ekvatorijalne Afrike,
a staroj nastojnici asuru u sedám boja.
»Ovo je za vas, gospodo Babarogo«, rekoh. »Može da poslúži kao
otirač za noge.«
»Gde ste to zdipili?« reče ona mrko.
Gledala je kako se duga preliva u naborima asure.
»To sam dobio od jednog urodenika. Zvao se Tam Tam...
Zauzvrat sam mu obljubio ženu.«
»Šram vas bilo«, reče ona.
»E«, rekoh, sležuči ramenima.
»A gde je Jarac?« rekoh. »Sigurno još nije naučio da hoda tiho po
hodniku i da břiše noge pred vratima.«
»Ko je taj?« reče ona i začkilji očima.
»Igor«, rekoh. »Sa mansardě. Jarac-Mudrijaš.«
»Aaa, taj. On vam se, znáte, preselio na prvi sprat. Sada nešto
radi. Veli da piše roman. 'A sto vam dolaze sve te žene?' pitam ja
njega. 'To su mi modeli', veli on.«
»Gle, gle!« rekoh. »Moraču da ga izbacim.«
v
»Cúvajte se da ja vas ne izbacim, dragi moj!« obrecnu se
nastojnica.
»Mislio sam«, rekoh pomirljivo, »da ču morati da ga izbacim
odavde. Koga če mi vraga taj Fabulan.«
»Nemojte da ga nazivate tako. On je talentován.«
»Odakle znáte?« rekoh.
Njeno se rošavo lice obli šiparičkim rumenilom:
»Pa i ja sam, znáte, tako... model«, reče gotovo šapatom.
»Model?!«
»Da«, reče ona. »Biču u toj stvari sto je piše gospodin Igor —
nastojnica.«
»Pa to ste i sada!«
»Da, ali gospodin Igor káže da ču ja biti u njegovom románu
propotip švih nastojnica. Ja kao ja, plus sve druge.«
»A kako če gospodin Igor to da postigne?« rekoh radoznalo i
zavidljivo. »Kako če od vas da načini 'propotip', kad vi to več
jeste. Valjda mu ne pozíráte goli?«
Ona se kao malo zamisli, pa slegnu ramenima:
»Ja imam poverenja u gospodina Igora«, reče. »On je tako mio i
tako talentován.«
Prvo sto me je iznenadilo kada sam otvorio vrata svoje dobre stare mansardě, to je bio miris memle i mokrače. Igorove erne
pantalone zaljuljase se na klinu i ja se trgoh. Nije lako viděti svog dobrog druga kako visi. Pa makar samo simbolično. Inače se — na prvi pogled — nije bilo ništa izmenilo.
v
Zdralovi su odleteli sa žida. Od divljih golubova ni traga ni glasa;
samo su carevali mastodonti i reptili. Zubi su im bili strahovito
narasli.
»Eto«, reče Igor iznenada iza mojih leda. »Kao sto vidiš, stari, nije
se ništa izmenilo.«
Zagrlismo se.
»Odakle ovaj zadah«, upitah.
»Od mišomora«, reče. »U pukotinama trůnu gamad i pacovi.«
»Duhovko!« rekoh. »Kako ti to samo páde na pamet?«
»Opět se rugaš«, reče.
»Doneo sam ti nešto«, rekoh da se ne bismo svadali. »Pričekaj
samo trenutak.«
Ondá izručih školjke nasred sobe i iz njih se prosu mesečina kao
kristali:
»Kog vraga če ti to«, reče Igor.
»Kako kog če mi vraga?«
»Pa to su obične školjke!« reče.
Ja ondá uzeh najzvonkiju i najljupkiju školjku veličině nočnog
suda i naslonih mu je na uvo:
v
»Slušaj«, rekoh. »Cuješ li što?«
Oči mu se polako napuniše suzama i stidom. Možda i kajanjem.
Pticoglavče, ubio bih te da si ostao dosledan sebi. Ovako, sta da
radim? Sasvim nedosledno trpim tvoje drugarsko prisustvo i
tvoju pomoč.
Odvojih mu silom školjku sa školjke: »Evo ti maramica«, rekoh,
»pa se išmrči. To je licemerje i evropejstvo. Postao si nešto
sentimentalan.«
»To je zbog romána«, reče šmrkčuči.
»Kakvog romána?« rekoh tobože začuden. »Valjda se nisi manuo
astronomije?«
On poče zbunjeno da prebira po š kol j kam a.
»Ne«, reče. »Znáš, stari, tako... zaljubio sam se.«
»Bravo«, rekoh. »To je dobro. Nemá razloga da se plače.«
»Glas joj je kao mesečina iz Zaliva Delfína.«
Ja se žacnuh. Odakle samo zna za moje orgije u Zálivu Delfína?
Ondá videh na svom ruksaku markicu Tam Tamovog doma.
Nasměj ah se.
»Još mi samo to treba«, rekoh. »Da se i ti zaljubis. Ko če ondá da
práti trezveno mesečeve mene i zvezdana jata. Biče to pravi
pakao.«
Bio sam suviše umoran i uzbuden da bih mogao iste večeri da
potražim Euridiku. Uostalom, veoma je nezgodan običaj kod nas
u Evropi da se poseté primaju samo do osám. I to bez obzira na to
da li je pun mesec ili poslednja četvrt.
Okačio sam svoje pan ta I o n c o klin pored Igorovih, a iz svog sam trošnog tropskog ogrtača pošteno iščetkao pesak, zatim istresoh iz njega zvezdanu prašinu. Posle oprah noge i legoh da sanjam. Več mi je bila dosadila pioza.
»Pustolove«, reče ona. »Euridiko! Euridiko!«
Počele su opět jesenje kiše.
Nosio sam je na rukama preko tamnih ulica. Držao sam je visoko
iznad blata...
»Uvek si isti, najmiliji«, reče.
Blížili smo se onom nápisu kuda nas je uvek nešto vuklo.
Uspomene. I gomile svelog lišča u kanálu.
Položih je na postelju od lišča i počeh da se prisečam njenih
zagrljaja. Njenih očiju. Njenih mirisa.
»Ruke su ti otvrdle, najmiliji.«
»Od vešala«, rekoh. »Od větrová«.
Ne, nisam rekao ništa. Udisao sam njene grudi, obnevideo.
Sutradan sam sredio malo mansardu i ponovo se latio svoje laute. Celo prepodne sam proveo doterujuči njene živce. U mom se odsustvu bila razbolela, ogluvela. Mora da ona moje prste na
svom vitom vratu oseča poput milovanja.
Zašto bi inače tugovala? Trebalo je několiko strpljivih sati dok
sam joj našao starú rezonancu i starí zvuk. Odjednom — tako reči
sama od sebe — ona se přiseti svoga glasa; iz njene se tamne
útrobe kao iz goleme školjke izli biser.
Onda mi se učini da neko kuca i za tren prestadoh da sviram.
»Hočete li več jednom da prestanete!« reče nastojnica udarajuči
v
ključem o šperploču. »Pa prestao sam«, rekoh. »Izvinite.« »Sto se mene tiče,« reče ona, »drndajte koliko vas je volja. Ali stanari se žale da ne mogu da spávajú posle ručka od vaše flaute.« »To je lauta«, rekoh. »Dobro, flauta«, reče ona pomirljivo.
Popio sam gorki šumski tej i pojeo póla paklice dvopeka sa maslacem. Zatim legoh u ljuljašku da se odmorim, pošto nisam
v
mogao da sviram. Zmirkao sam tako nekih póla satá, zatim buljio
u Venerina bedra na plafónu. Iznad njenog otmenog kolena vlaga
je iscrtala jednu tamnu mrlju poput divljeg mesa. Okrenuh se na
bok i pripalih cigaretu.
U tom dode Igor.
»Izvini«, reče, »probudio sam te«.
»Šedi«, rekoh. »Samo sam malo dremao.«
»Da«, reče on, sedajuči na krevet. »Imam nešto da te zamolim.«
»Reci... Da nisi zaglavio s onom?«
»Odakle znáš?! Da ti nije řekla nastojnica?«
Nasměj ah se.
»Naslutio sam«, rekoh. »Ti si pao na nju pravo sa zvezda.«
»Tebi je do šale«, reče Igor, »a meni gori pod nogama.«
»U kom je mesecu«, upitah.
»U drugom.«
»Pa šta češ sad, Jarče?«
On slegnu ramenima i pogleda uvis. Takvim je pogledom bog
obuhvatio svet, poslednjeg, sedmog dana stvaranja.
»Ne znám«, reče. »Zato sam došao k tebi.«
»Napiši román«, rekoh.
»Mogu li uzeti jednu cigaretu?« reče. »Nervozan sam.« »Još
pitaš.«
»Priznaču ti nešto«, reče, pošto pripalismo. »Samo nemoj da me
shvatiš krivo.«
»Slušam te.«
»Počeo sam ga«, reče. »Roman.«
»Pa? Samo nastaví.«
»Nije u tome stvar«, reče. »Reč je o tome da ne znám kako če da
se zavŕši. Ne znám kako če se sve ovo odvijati... A novac za
abortus nemam.«
Odjednom sam shvatio ozbiljnost situacije.
Može devojka da umře, pomislih. Može da rodi žensko. A može i
da abortira. Gospode, — koliko mogučnosti! A ona mora baš da
abortira. I to najhitnije. Inače — eto nove ličnosti!
Sve se bojim, Jarče, Semenoglavče, Mudrijašu, Psoglavče, Igore, davole, sve se bojim da ne postaneš junák.
v
Sta če biti s tobom ako ne nadeš novac? Uobrazičeš da si heroj,
v
mučeník, Don Zuan, stradalnik, kavaljer, žrtva svojih strasti, muškarčina, sladostrasnik, napasnik, opasnik, otac, muž, gradanin, dužnik, supružnik; postačeš socijalno uvreden, politickí reakcionar, frakcionar, zaverenik, uniženi i uvredeni, revoltirani čovek, društveno odbačen, potlačen, bednik, škopac, prokleti pesnik, zaštitnik sirotih i ubogih, patron, milosrdní tip — jednom rečju, postačeš nešto tako: ličnost romána, junák ili čak — tip. Veruj, nikada ti ne bih izgovorio ime.
Eh! Kada bih nešto mogao da platím svojom starom lautom taj tvoj abortus!
Ali po tu cenu ni poslednja babica sa periferije ne bi uprljala prste.
Ovde tako cesto padajú kiše, pij ušte mesečine.
Euridiko, grli me!
Ni ti nisi uvek ista, ti što se u liku Euridike pomal jaš iz reči, iz
sene, iz koprene. U predgradima glas ti se štedro i tiho razliva po
prozorima, kao suton, plav. Na mesečini — postaje zvonak kao
harfa, kao...
A na mansardi, s večeri, kada su ti grudi góle, glas ti postaje milovanje, čudo, ljubičasti cvet.
»Danas si, na j mil i j i, nešto čutljiv«, reče ona. »Zašto da si tužan
kad te volim.«
Stajali smo pod mostom i gledali kako mutnozelena voda utiče u
suton stvárajúci vir.
»Ne znám«, rekoh. »Zašto se uvek gase svetla kada počinju
milovanja? Samo ponekad trepere sveče ili se belasá suton.«
»O«, reče ona. »Imaš pravo. Něžnost je...«
»Zašto si stala. Red: Něžnost je...?«
»Ne znám, tako...«
»Svemu je krivá ova dosadna kiša«, rekoh. »I ova tamna voda.
Haj demo odavde. U bioskop. Ili u kafanu.«
»Kasno je«, reče ona. »A i ja sam nešto mútna, nedorečena.«
»Nije kasno, setio sam se. Haj demo na mansardu. Kako se nismo
setili toga ranije...«
I vec smo se penjali uz klizave stepenice, držeči se za ruke kao
ljubavnici davnih vremena. Gore je světlost uličnih lampi
odolevala mraku. Kiša je poput jata sičušnih insekata lepršala oko
kandelábra. U lokvama na zacakljenom asfaltu titrale su naše
biede senke.
»Ti imaš novu haljinu«, rekoh, da bih je mogao posmatrati, i čuh
kako mi ona odgovori:
»Novu? Ti izgleda dobro poznaješ moje toalete?«
»Zar nisam u právu?«
»Jesi. Nedávno sam je ovde napravila. Dopadá ti se?«
»Da, mnogo«, rekoh obuhvativši je još jednim pogledom, pa ondá
otvorih oči. «Hočeš li da igraš?« dodadoh.
»A da li bi ti hteo?« odgovori ona uzdignutih obrva, smešeči se, a
ja odgovorih:
»Ja bih rado, ako se tebi igra.«
»Pa ti nisi toliko hrabar koliko sam mislila da si«, reče ona, i pošto
se ja prezrivo nasmeših, ona dodade: »Tvoj je rodák več otišao.«
»Da, on je moj rodák«, potvrdili, mada nepotrebno. »I ja sam
maločas primetio da je otišao. Biče da je otišao da legne.«
»Nous causons de votre cousin. Mais c'est vrai, vi ste malo
bourgeois. Vous aimez ľordre mieux que la Uberte, toute ľ
Europe le sait.«
»Aimer... Aimer... Qu'estce que c'est! Qa manque de dejinition,
ce motid. Sto jedan ima, to drugi voli, comme nous disons
proverbialement«, uveravao sam. »U poslednje vřeme«, produžih,
»ponekad sam razmišljao o slobodi. To jest: tako sam cesto slušao
tu reč da sam onda počeo o tome da razmišljam. Je te le dirai en
frangais, šta sam mislio. Ce que toute ľEurope nomme la Uberte
est peutetre une chose assez pedante et assez bourgeoise en
comparaison de notre beson d'ordre — c'est ga!«
»Tiens! C'est amüsant. C'est ton cousin d aui tu penses en disant
des choses etranges comme ga?«
»Ne, c'est vraiment une bonne ame, jednostavna, neugrožena
príroda. Tu sais. Mais il n'est pas bourgeois, il est militaire.«
»Neugrožena?« ponovi ona s náporom... »Tu veux dire: une
nature tout d fait ferme, sure d'ellememe? Mais il est
serieusement malade, ton pauvre cousin.«
»Ko ti je to kazao?«
»Ovde se obično zna kako je ko.«
»Je li ti to kazao savetnik Berens?«
»Peutetre en me faisant voir ses tableaux.«
»C'estadire: en faisant ton portrait!«
»Pourquoi pas. Tu ľas trouve reussi, mon portrait?«
»Mais oui, eztrement. Berens a tres exactement rendu ta peau, oh
vraiment fidelement. J'aimerais beaucoup etre portraitiste, moi
aussi, pour avoir ľoccasion d'etudier ta peau comme lui.«
Onda sam opet neko vreme gledao nemo u plafón, u Venerina
bedra. Kako sam se sebično uživeo u svoju novu ulogu. Gospode!
Kakva su bezoblična brljotina Venerina bedra naspram ove puti!
»Da, da gledamo«, ponavljao sam mehanički. Govorili smo tiho,
glasom kóji se gubio u mužici. »Sedečemo ovde i gledačemo kao u
snu. Za mene je to, da znáš, kao neki san sto mi ovde sedimo, —
comme un reve singulierement profond, car il faut dormir tres
profondement pour rever comme cela... Je veux dire: C'est un
reve bien connu, reve de tout temps, long, eternel, oui etre assis
pres de toi comme d present, voild ľeternits.«
»Poete!« reče ona. »Bourgeois, humanisté et poete ...«
»Je crains que nous ne soyons pas du tout et nullement comme il
faut!« odgovorih. »Sous aucun egard. Nous sommes peutetre
siročad života, tout simplement.«
»Joli mot. Dismoi done ... II n'anrait pas ete j ort difficile de rever
ce reveld plus tot. C'est un peu tard que monsieur se resout a
adresser la parole d son humble servantě.«
»Comment? C'etait une phrase tout d fait indifferente, ce que j'ai
dit Id. Moi, tu le remarques bien, je ne parle guere le frangais.
Pourtant, avec toi je pre fere ceite langue d la mienne, car pour
moi, parier jrangais, c'est parier sans parier, en quelque maniere,
— sans responsabilite, ou comme nous parlons en reve. Tu
comprends?«
»A peu pres.«
»Ca suffit... Parier«, nastavih, »— pauvre affaire! Dans ľ eternite,
tu sais, on jait comme en dessinant un petit cochon: on penche la
tete en arriere et on ferme les yeux.«
»Pas mal, ga! Tu es chez toi dans l'eternite, sans aucun doute, tu la
connais d fond. II faut avoner que tu es un petit reveur assez
curieux.«
»Et puis«, rekoh, »si je t'avais parle plus tot, il m'aurait fallu te
dire vous!«
»Eh bien, estce que tu as l'intention de me tutoyer pour
to uj ours?«
»Mais oui. Je ťai tutoye de tout temps et je te tutoyerai
eternellement.«
»C'est un peu jort, par exemple. En tout cas tu n'auras pas trop
longtemps Voccasion de me dire tu. Je vais partir.«
Prošlo je izvesno vřeme dok mi je ta reč prodrla do svésti. Tada se
prenuh, zabeze knuto gledajuči oko sebe, kao čovek koga su trgli iz
sna. Naš razgovor je tekao prilično lagano, pošto sam francuski
govorio s náporom i kao da premišljam. Klavir, kóji je krátko
vřeme čutao, odjeknu opět...
v
»Sta češ da radiš?« upitah kao skamenjen.
»Otputovaču«, ponovi ona smešeči se, kao da je iznenadena
mojom zapanjenošču.
»Nije moguče«, rekoh. »To je samo šala.«
»Ni na j man je. To je sasvim ozbiljno. Putujem.«
»Kad?«
»Pa sutra. Apres diner.«
U meni se nešto ogromno sruši. Rekoh:
»Kuda?«
»Vrlo daleko odavde.«
»U Dagestan?«
»Tu n'es pas mal instruit. Peutetre, pour le raoment...«
»Soit... Laissemoi rever de nouveau apres m'avoir reveille si
cruellement par cette doche ďalarme de ton dipart. Sept mois
sous tes yeux... Et d present oii en realite j'ai fait ta connaissance,
tu me paries de depart!«
»Je te repete que nous aurions pu causer pins tot.«
»A da li si ti to želela?«
»Moi? Tu m'echapperas pas, mon petit. II s'agit de tes interets d
toi. Estce que tu etais trop timide pour ťapprocher d'une jemme a
qui tu paries en reve maintenant, ou estce qu'il y avait quelque'un
qui ťen a empeche?« »Je te ľai dit! Je ne voulais pas te dire
vous.«
Onda ugasih sveču, klonuo. Knjiga s treskom páde u slamu.
Svečana tisina prekri moju misao, moj san.
Adieu, mon prince Carnaval!
Ja sam, Igore, stvorio Euridiku, ja sam joj oblik ispevao!
Mogao sam iz dana u dan da pratim metamorfózu njenih grudi
sto su se pod mojim dlanovima oblile da bi postale krhke i fine
kao najfiniji kineski porculan.
Ja sam joj bokové razigrao, rascvetao, struk joj zaljiljanio...
Jezik sam joj začinio kamilicom i zumbulom, pol ju pc i ma zašil j io,
razuzdao.
Prste sam joj, Igore druže, u nežnosti pretvorio, u milovanja, u
lautu.
Mišiče sam joj oplemenio, u uzglavlje, u san pretvorio.
U svoju sam je sebičnost pretvorio, Igore druže, u uzdah, u
disanje...
I sta sada mogu, Kozorogi, nego da čupam sebi kosu, da oči sebi
vadim.
Otela mi je, Igore brate, moju sebičnost, moje remekdelo!
LAUTA
ILI VELIKI FESTIVAL
»Ustani!« reče Igor.
Nisám otvarao oči. Samo čuh kako čupa slamu i cepa hartiju sa
prozora. Zatim dva-tri komadiča stakla padoše na pod kroz tanku
slamu i zapahnu me promaja.
»Ustani!« ponovi Igor. »Ne môžeš pobeči u san... Doneo sam ti
malo govede supe i čašicu konjaka. To če te povratiti u život.«
»Zatvorí prozor, molim te, Igore. Vidiš da mi se třesu zubi. A ni
oči ne mogu da otvorím od bleška.«
»Hočeš li onda jesti?« reče.
»Daj mi da gucnem malo konjaka. Jezik mi trune.«
On přinese čuturicu i usu u poklopac několiko kapi.
»Ne igraj dušebrižnika«, obrecnuh se, »nego mi dodaj čuturicu.«
»Dobro, dobro«, reče on. »Evo ti pa crkni. Vec danima nisi jeo
ništa i ne dolaziš k sebi. Ti češ tako da poludiš.«
v
»Cudná mi čuda da poludim. Barem neču biti ničega svestan.« »Samo malo supe«, reče Igor i přinese mi kašiku ustima. »I ostavi
v
se crnih misii... Sta se to zapravo zbilo?«
»Ništa se nije zbilo«, rekoh. »Sve je u najboljem redu.«
»Euridika...«
»Umukni!«
»Gle, gle!« reče on. »Postao si razdrazljiv kao pas na lancu. A ja te
samo drugarski pitam sta se to dogada izmedu vas. Nešto,
očigledno, nije u redu.«
»Sve je u redu (izvini, razdražen sam zbilja), kako da nije u redu:
ona me voli, ja volim nju... eto.«
»Ipak«, reče on. »Nešto se dogodilo za vřeme tvog odsustva. Da
nije...«
»Bas si prostak, Igore. Nije ona Marija iz prizemlja.«
»Nešto se ipak dogodilo, to je jasno. Nije, najzad, ni tvoja
Euridika andeo, i ona...«
»Igore! Ako kážeš nešto ružno, ubiču te! Kunem ti se ne znám
Cime da ču te ubiti.«
»Dobro je«, reče Igor. »Znáči vratio ti se tvoj stari egoizam.
Ozdravio si, oporavio si se.«
»Daj mi«, rekoh, »jednu cigaretu da se raskravim.«
Pušili smo desetak minuta bez reči. Supa je isparavala i, zajedno
sa mirisom duvanskog dima, ta je para dávala mansardi neki novi
dah.
Popio sam još samo jednu čašicu konjaka.
Proveo sam tada na mansardi několiko meseci i nisam nikoga
primao, nikud izlazio. Brada mi je bila narasla kao u pustinjaka, a
pod noktima su mi se zmije legie.
Lauti sam bio kose iščupao da me ne draži, ústa sam joj bio
začepio prljavim krpama da ne uzdiše, da ne čuje.
Ležao sam danonočno u stolici za I j u I ja ii je zagledan u plafón i
slušao kako romare kiše, kako tuguju vetrovi.
S vremena na vreme Igor mi je donosio gorki čaj sa dvopekom i
cigarete. Davio sam se u svom sopstvenom zadahu, u dimu.
Zaboravio sam bio da gledam, da govorim.
Kukavica sam bio ili mudrac kada se onda nisam ubio.
Glatko izbrijan, sa svojom bujnom crnom kravatom, sedeo sam u
kafani uz sočni pileči batak. Imao sam beli ubrus preko kolena, a
rukáve svog kaputa zavrtao sam da se ne izližu. Nisam vise pio
gusta, tamna vina, ni žestoke apsinte. Pio sam samo kiselu vodu i
limunadu. Pivo sam gutao halapljivo, s nosom u peni.
»Jedva sam te prepoznao«, reče Jarac-Mudrijaš.
Pružih mu ruku, ne dižuči se.
»... Pa filtercigarete, pa originálna kisela voda, pa...«
»Umukni!« rekoh. »Ovo nije periferijska prčvarnica.«
Video sam zlobu u njegovim očima. Spremao se da mi káže nešto
neprijatno. Možda da me podseti na mansardu. Da mi natrlja
njome nos i rukáve da mi uprlja. Čekao sam, grickajuči batak.
Kost mi je bila zapěla u grlu.
»Nečeš ni da me ponudiš da sednem«, reče. »Ako se ljutiš na ceo
svet, to još nije razlog...«
»Šedi«, rekoh.
Video sam da ima nešto da mi káže.
»Konobar... Hočeš li jedno pivo?«
»Konjak«, reče on. »Dupli konjak, molim.«
»Kako tvoja Uranija«, upitah. »Nisám vas dugo video.«
»Dobro, hvala«, reče on. »Nego... umalo ne zaboravih. Možda če
da te zanima...«
»Izgovori več jednom«, rekoh. »Spremaš neku pakost, Psoglavce.«
»Euridika!« reče on.
Zagnjurio sam nos u tanjir.
On ponovi:
»Euridika. Rekao sam: Euridika.«
»Pa sta?«
On mi stisnú mišicu:
v
»Ceká te na mansardi, idiote.«
»Lepo«, rekoh. »Ali ja morám prvo da ocerupam ovu kost. Neču
valjda iz milosrda da ostavím ovu piletinu kuvaricama.«
»Nisám vas odavno videla«, reče nastojnica kada dotrčah.
»Bio sam bolestan«, rekoh.
Očekivao sam da če mi zatražiti kiriju.
»Bolesni? A ja nisam znala. Inače bih vas pošetila. A od čega?«
»Influenca«, rekoh.
v
»Sta mu je to?«
»Krvavi proliv«, rekoh i pohitah uz stepenice.
Več sam bio pretrčao dva sprata kada čuh njen glas:
v
»Cekala vas je jedna devojka.«
»Meni kážete?« rekoh nagnut preko klimave drvené ograde
stepenica, zadihan.
»Vama, a da kome drugom. Otišla je nemá pet minuta. Da niste
olizali tanjir, zatekli biste je.«
Još je bilo to plo ulegnuce na krevetu gde je sedela. Prozor je bio
širom otvoren, a vetar je odjekivao u lauti. Izvadila je krpe i
hartije iz nje. Pepeljare su se caklile, a knjige, sto su dotle ležale
razbacane svuda po uglovima, bile su složené u mogilu.
Orfeuse, pisalo je na ceduljici, zašto prisvajas jedino sebi pravo na
v
patnju?... Cekala sam te do devět i po. Videla sam po tvoj oj lauti kako si. Zar ne možeš...
Ostalo nisam mogao da procitám.
Eto, Igore, tu smo. Za několiko svetlosnih godina stariji, a tako mladi, tako gorki.
I sta bi od nas bilo da smo nastavili da glumimo, da se
pretvaramo?
Znáš dobro, Kozorogi, da ja ne bih dugo izdržao da zavrčeni
rukáve i da pijem kiselu vodu i pušim filtercigarete.
Kako bismo mi bez putovanja, bez razgovora!
Kako bih ja bez laute svoje, bez Euridike!
»Treba gledati na stvari reálno, dragi moj, reálno«, reče onaj sto
se ovde naziva Jarac-Mudrijaš ili tako nekako.
»Potpuno se slažem s tobom«, rekoh. »Ali ne zaboravi, dragi moj,
da je to naročito neophodno nama, umetnicima. Pa čak i vama —
astronomima. Kroz treperenje zvezda treba da naslutiš miris
astralnog humusa, socijalni sastav i politicko ustroj stvo galaksija.
Uostalom...«
»Nisi u právu«, reče on. »Nije reč o tome da se stvar nasluti, kako
veliš, nego o tome da se reálno ispita, opipa. Bez naslučivanja,
dragi moj.«
»Kako ti to misliš«, upitah. »Valjda ne opipavaš zvezde rukom,
kao vimena mlečnih krava.«
»Zašto hočeš po svaku cenu da budeš duhovit? Rekao bih:
profesionalno duhovit.«
»Iz egoizma«, rekoh. »To jest — omaškom. Zapravo je tebi
sudbinski dodeljena uloga rezonera i mudrijaša (ime ti to veli),
kao što je meni dodeljena lauta... «
»Popeo si mi se na glavu s tom tvojom lautom. Glupi starinski i
naduveni simbol.«
»Nije to nikakav simbol«, rekoh.
»Nego kóji vrag nego simbol?«
»Lauta«, rekoh.
On mahnu rukom: davo da te nosi.
Išli smo ondá neko vřeme čuteči. Još uvek smo bili dovoljno dobri
prijatelji da nam tišina nije smetala. Pražni bat naših koraka nije
nam uterivao crvenilo u lice.
»Pogledaj, Igore«, rekoh i pokazah mu prstom na veliki zuti
plakat.
Ili je on pokazao prstom na veliki zuti plakat i rekao:
»Pogledaj, Lautane.«
Tek, plakat je bio tamo, žut i svez od lepila i kiše, kao kakva
golema ružina latica. Na njemu je pisalo lepim crnim slovima:
VELIKI FESTIVAL MODE
jeseň — zima
sa revijom frizura
cveča i zabavnih melodija
»Idemo, Kozorogi«, rekoh. Ili je on rekao: »Haj demo, Gitarašu.« Tek, mi smo pošli...
Na vratima su nam zatražili propusnice. Igor izvadi hiljadarku i tu tnu je čoveku u ruku. Ovaj nas pogleda, zatim nam dade dve pornografske slike; na poledini je bio odštampan program: Ispod šesnaest godina zabranjeno. »Ne mari«, rekoh. »Ja bih tu prisustvovao iz profesionálne
v
radoznalosti. Cak i da mi je ispod šesnaest...«
Jarac se nasmeja:
»Dobar izgovor«, reče.
»Cveče raste na dubrištu«, rekoh mudro.
v
»Sta hočeš time da kážeš? Kakvo cveče?«
»Ništa, ništa. Mislio sam tako u sebi. Uostalom...«
»Zašto uvek zastaneš pre nego što dovŕšiš?« reče. »O kakvom je
cveču reč?«
»O ovom što iz mene niče. S koreňom u srcu, sa cvatom na suncu.
S peludom u oku... O tom.«
Posle nekog dogadaja, ne sečam se kog, Euridika nije mogla ili nije htela da dolazi vise k meni na mansardu. Možda posle one cedulje koj u mi je jednom ostavila dok sam ja lizao tanjir u nekoj kafani. Ne znám. Ne znám več da li je i ta mansarda postoj ala ili sam je ja izmislio. Ne znám ni da li se Euridika ikada pěla na tu mansardu onim uskim prljavim stepeništem po kojem sušte bubasvabe kada ih světlost iznenadi. Ondá prskajú pod nogama s lakim praskom kao bobice. Na patosu ostaje masna belega koj a se
razvlači i tamní sa udaljenošču od epicentra erupcije. Ne znám, ne verujem da se ona ikada pěla tim prljavim stepenicama. Ali odakle ondá ona cedulja sto sam je našao jednom pod staklenim zvonom, pored stolice za ljuljanje? Možda je tu cedulju dodala nastojnici dole u hodniku, pa je ova stavila pod zvono da je pacovi ne iseckaju u salátu. Ko zna da li sam ja i tu cedulju ikada stvarno čitao? I da li ju je ispisala svojom rukom ona, Euridika? No ne mogu verovati da sam i tu cedulju podmetnuo sebi. Odakle bih, zaboga, mogao da tako vesto oponašam njen rukopis... Bio je to zbilja čudan rukopis. I o tome morám da kazem nešto. Na prvi pogled ličio je na sanskritsko pismo. Istina, ja nikada nisam video Sanskrit, ali verujem da je Euridikin rukopis imao korene bas u skrivenom snu. Bio je na mahove užasno nečitak. Svi su suglasnici imali isti simbol, kóji je ličio na ma kóji konsonant, a da ne biste mogli nikada tačno odrediti na kóji. Samoglasnici su bili takode svi do u dlaku jednako napísaní, samo s tom razlikom sto se bar mogao imenovati taj glas, to věčno slovo. Izmedu tih neodredenih i egzotičnih suglasnika kotrljalo se mnoštvo okruglih, oblih, oka tih, omadijanih slova, zapravo jedno te isto věčno slovo, tako da su se njene reči, napísane, valjale kao dugi neki uzdasi, kao neko nedefinisano, pokajničko, turobno zvonjenje. Ali nikada nisam imao dovoljno vremena da mislim o tome. Bio sam uvek sav zaokupljen dešifrovanjem njenih pisama koj a sam, iznenada, tu i tamo nalazio, ali najčešče tek na mansardi, po povratku s
putovanja. To zapravo i nisu bila pisma u pravom smislu reči. Na ceduljici istrgnutoj iz notesa ona bi nanizala jednu dinduvu od uzdaha, tako da bi otprilike u svaki drugi kvadratič dolazilo po jedno slovo O, po jedan poljubac, po jedna suza, po jedno oko. Sve zavisi od toga kako ko shvata stvari. I od toga, naravno, sta reč označava van svog simboličnog značenja. Takvo jedno pismo poljubac, pismo pesma, imalo je po desetak, po stotinu varijanti i tumačenja, i verujem da je moja sudbina bila zapečačena jednim takvim nesporazumom. Podsečam vas na čuveni i vec istorij ski nesporazum kóji je jednom bogu natakao rogove umesto oreola, tako da je Mojsije postao najobičniji rogonja kóme se potajno podsmevaju svi u komšiluku, počev, naravno, od nastojnice. A to sto mu se javno dive ili mu se čak mole, to je, verujem, posledica licemerja. Ne treba smetnuti s uma i momenat patetičnog strahopoštovanja. Jedan bogrogonja ipak uliva respekt. »Zaneo si se, Rogonja«, reče Igor zavirujuči preko moga ramena. »Kladio bih se u život da više ne znáš o čemu si počeo.« »Znám«, rekoh uvredljivo. »O rogovima! I drugi put nemoj da zaviruješ u moje papire.«
»O kakvim rogovima?« reče on. »O tvojim? Sigurno si zato počeo da kriješ od mene svoje papire.« »O tvojim«, rekoh najmirnijim glasom. On se malko uozbilji, zatim prsnú u smeh:
v
»Baš si ti velikí mangup, Gitarašu. Saljivdžija si ti.«
»Govorio sam o rogovima«, rekoh ponovo. »O tvojim... i o mojim.
Ne šalim se sa takvim stvarima, znáš dobro.«
On presta da se smeje. Postade odjednom bled kao... no
jednastavno bied kao...
»Da nije...«
»Uhm«, zaklimah glavom. »Izvini sto ti to móram reči... znáš ...
neugodno je, ali kad si vec...«
»Samo nastaví«, reče on tiho i stisnú zube: »Izdržaču.«
»Marija...«
»Znám. Lj ubila se s nekim u hodniku.«
»Ne.«
»Nešto teže?... Da nije...«
»Ma ne«, rekoh nestrpljivo, »jednostavno...«
»I tebi je to jednostavno!« zavapi on i tresnú dalekozor o zemlju.
v
»Steta«, rekoh. »A nočas če se u sazveždu Oriona slaviti zlatna
svadba.«
»Nije me briga«, reče s glavom zabij enom u dlaňové. »Reci najzad
o čemu je reč ili ču te ubiti.«
»Pogledaj ovo«, rekoh i pružih mu razglednicu koj u sam dobio na
velikoj reviji frizura, cveča i zabavnih melodija. »Nisám mogao a
da ti to ne pokazem... Ne bi bilo fer.«
On mi zgrabi iz ruke Mariju Razglednicu i přinese je bliže svetlu.
v
»Pa šta?« reče on. »To je Marija. Sta hočeš time da kážeš? Ta se tačka zove: Nezaboravna mačka. Svlači se punih petnaest minuta
uz zvuke Persijskog marša...«
»I ti znáš za to!«
»Naravno«, reče on. »Ja sam joj našao angažmán... I to je sve sto
si imao da mi kážeš o Mariji? Samo to?«
»I to ti nije dosta, Jarče? I to ti nije dosta?!«
On se převij ao od smeha, zajapuren, a suze su mu lile kao... suze
su mu vrcale od smeha.
Kada se malo smirio, on izvadi svoju lisnicu od magareče kože
ukrašenu inicijalima od sedefa i pruži mi bez reči jednu
razglednicu i opět poče da se valja po slami grčeči se od smeha.
Kozorogi, što me nisi poštedeo toga!
v
Sto si mi pomogao da srušim spomenik od zlata, od mesa, od
mesečine.
Euridiko sliko, Euridiko senko, Euridiko — kurvo kamenjarko!
VALPURGIJSKA NOČ ILIZAČETAK ZABORAVA
Sečam se, to je bio početak duge, mučne valpurgijske noci.
»Jedva čekám da se pručim«, reče Prljava Mačka stežuči me za
mišicu.
Cutao sam. Bio je to početak valpurgijske noci.
»Stanujete li daleko, macane?«
»Aha«, rekoh odsutno.
»Vaši nisu kod kuče?«
»Nisu«, rekoh. »Oni su několiko spratova iznad mene... Na
poslednjem.«
Ondá začutah. Išli smo neko vřeme čutke kasnim predgradem po
džombastoj kaldrmi. Ústa su joj zaudarala na kakaform, a kosa
na olinjalu mačku. S vremena na vřeme gurala mi je jezik u uvo,
tako da sam morao uskoro da trčim ispred nje.
»Zašto nečete da upalite svetlo?« reče ona kada stupi na
mansardu.
»Zbog idiosinkrazije«, rekoh.
»Ondá me bar smestite u krevet«, reče ona.
Počeh da je svlačim, ne paleči svetlo. Ostavio sam joj samo
kombine srebrnocrne boje, boje zmijske kože. (Boje sam
raspoznavao vise po mirisu no što sam ih osečao pod prstima.)
v
Gačice je stavila u crvenu tašnicu od plastike. Cuo sam kako se rajsferšlus rapavo otvára i zatvára. Ondá je uzeh na ruke i napravih po sobi několiko krugova, naslepo. Kada sam je tako zavarao, položih je na patos u slamu. Ona se naglo podiže. »Vi ste me prevarili«, reče. »Pa vi nemate ni krevet u sobi!« »Prodao sam ga«, rekoh, »... nego, nemoj da mi govonš vi. Vidiš, i ja tebi govorim ti.« »Ja sam tako vaspitana«, reče Prljava Mačka. »Ipak«, rekoh pomirljivo. »Guraš mi jezik u uvo a govoriš mi vi.
To ne ide. Treba biti potpuno nag. Bez prezervativa na jeziku...«
»Vi ste samo jedan običan pesnik i ništa više«, reče ona. »I uvek
četě ostati pesnik. I ništa više.«
Ja se žacnuh. I uvredih. »Odakle znáš? Da nije...« »Trúcate.
Odatle.«
»A«, rekoh s olakšanjem. »Mislio sam da sam ti rekao nešto kao
— Euridika... ili...«
»Jeste li zbog nje prodali postelju?«
v
»Ne«, rekoh. »Salio sam se. Na hromiranju je. Sutra če biti gotova. Mislim da če sutra biti gotova.« »Euridika ili postelja?«, reče ona podrugljivo. Stegoh zube. (Da li sam pred njom ikada izgovorio to ime?) »Postelja!... I nemoj nikad više da izgovoriš to ime!« »Euridika, Euridika, Euridika. Eto vam ga... Euridika!« »Molim te, nemoj. Preklinjem te...« »Euridika!«
Onda udarih pesnicom u pravcu odakle je dolazio glas. Osetih kako joj se zubi zarivaju u moju ruku. Držao sam joj čvrsto dlaň na ustima i nisam joj dao da ispljuje zube. Bojao sam se da nas ne čujú susedi ili nastojnica. Nisam bio platio stan več dva meseca. Ona se otimala i grebala me svojim prljavim noktima, a nogama me udarala po led i ma. To me je naročito dražilo i počeh sve više da je stiskám. U jednom trenutku osetih kako se njene ruke nežno saviše oko moga vrata. Onda tek sklonih ruku sa njenih ústa.
Zatim pritisnutí na njih svoje usne. Za svaki slučaj.
»Vi to radite dobro«, reče ona i ispljunu jedan očnjak.
»O«, rekoh polaskán. »Nočas nešto nisam u formi.«
» Vi ste nežni«, reče ona. »Ne volim grubijane.«
»Ne govoriš mi valjda još uvek vi?«
»Ja sam tako vaspitana«, reče, i čuh kako otkopčava tašnicu.
»Obucite mi gačice«, reče razneženo. »Bočka me slama.«
Ja joj poslušno podigoh nogu. S takvom se pažnjom oblače
mrtvaci posle kupanja.
Onda pripalih cigaretu. Pušio sam neko vreme čuteči. Jedan čist
zrak mesečine kliznu kroz mansardu. Kao daleki zvuk
fisharmonike. Zatim iščeznu, iznenada.
Mislio sam na Euridiku.
Oko četiri izjutra krenusmo sa mansardě. Duvao je hladan oštar
vetar i zasipao nas igličastim pahuljama snega. Zapisah njenu
adresu i ispratih je na prvi jutarnji tramvaj.
Pri povratku još sam uvek imao u ustima ukus njene kože. Ukus
užeglog mesa i kozje krvi.
Sutradan sam na buvljoj pijaci prodao svoju lautu. Zatim sam
otišao na poštu i polovinu novca poslao čekom na adresu Prljave
Mačke Valpurgin Breg 77). Od ostatka novca kupih jedan velik
buket belih karanfila i odneh joj ga lično. Hteo sam da joj se
izvinim zbog grubosti i nepažnje.
Dočekala me u šarenom šlafroku od kineske svile. Kosu je imala
savijenu u plast kao gejša. A na nogama zapazih arapske papučice
sa perlama.
»Eto«, reče ona kada ugleda cveče. »Nisám li rekla da ste vi ipak
nekakav pesnik. Cveče i žene...« i uze buket iz mojih ruku. Zatim
ga baci u kantu za dubre koj a je sta jala pored vrata. Videh, pre
nego sto padoše karanfili, kako se u kanti buj no rascvetavaju
komadi binde. Srečom, cveče pokri taj prizor.
»Ne svida ti se?«
»Lepo je«, reče ona. »Nego mi je lekar zabranio. Alergična sam na
cveče. Dobijem uvek ospice.«
»Izvini«, rekoh. »Nisám znao. Inače...«
»Ne mari, ne mari«, reče.
»Kako zubi?« rekoh da ne bismo čutali.
»Dobro«, reče ona. »Stavila sam rezervnú protézu. Oni su več
ionako bili izlizani.«
v
Cim sam obavio tu posetu, osetih strašnú glad, no nisam mogao ništa da jedem. Gadio sam se svojih ruku, svojih ústa. Zato kúpim flašicu a I koho la i jedan ružičasti sapun. Kupao sam se i trljao sunderom celo pre pôdne, sve dok me nisu izbacili iz kupatila.
v
»Sta vam je?« reče žena na šalteru kad sam joj pružio novac za
amam.
»Ništa«, rekoh. »Opekao sam se malo.«
Ruke i lice i celo moje telo bili su jedm golema opekotina i prišt u
kome se mučkali limfa pri svákom pokretu. Ústa su mi bila izujedana jakim rastvorom alkohola kojim sam ih ispirao.
v
Nisám mogao ništa da jedem několiko dana. Cim mi je
temperatura malo spala i čim sam mogao da se krečem, svratih
kod Liona i naručih bocu džina.
»Da zavijem?« reče kelner.
»Ne«, rekoh. »Donesite mi jednu velikú času.«
Onda sam odjednom ispio celu času na eks. Posle sam, Igore
dragi, tako lepo, tako strasno, povračao, povračao.
Oči moje, Igore brate, bile su čisté, ruke moje bile su nevine kao
ruke device. Ruke moje, Igore druže...
»Potrudi se da ih uprljaš,« reče Igor na to.
»Da li?« rekoh. »Da li?«
»Nego sta«, reče on. »Dokle čemo biti mesečari.«
v
»Ne znám, Igore. Zao mi je mojih ruku.«
»Ti si zaražen čistotom kao sifilisom«, reče on. »Udarila ti u glavu.
Ja još uvek tvrdim da je jedini lek prostitucija i sladostrašče.
Fizička terapija.«
»Znám, Igore, znám. Ja bih vise voleo da crknem ovako.
Uostalom, sve sam več isprobao.«
»Nisi«, reče on. »Nisi.«
»Na primer?«
»Zutu groznicu!«
»Predaj mi je smesta«, rekoh. »Zarazi me!«
Igor ondá pozva kelnera i náruči dva soka od nara, dva kon jaká,
dva maní s kina, dva palmová vina, dva džina, dva viskija i još
neko pice čije ime nisam upamtio. Ondá je sve to smučkao i
promešao srebrnom kašičicom koju je uvek nosio sa sobom. Zatim
je još stavio unutra malo metvice, reveda, vanile i karanfiliča i
iscedio několiko kápi esencije od ljubičica.
»Eks!« reče Igor.
»Eks, Igore«, rekoh razneženo. »Za Euridikinu dušu!«
Ukus vartile podsetio me na njena ústa.
»Nisi pevao več jednu svetlosnu godinu«, reče Igor. Groznica mu
je bila zamutila oči.
»Otkako sam prodao lautu.«
»Počinješ opět«, reče Igor. »Reci: pišam se u lautu. Reci.«
»Pišam se u lautu.«
»Taaako... A sada zapevaj nešto«, reče on, vrteči srebrnu kašičicu
u praznoj čaši.
Ja zapevah, zavapih:
Jastuk če ti biti latica od ruže. Za stopama tvojim tulipani tuže...
»Lautane, Lautane«, reče Igor. »Opět počinješ stáru pesmu.«
»Izvini, Jarče, izvini.«
Ondá zapeva Jarac-Mudrijaš svojim srebrnim glasom:
Jastuk če ti biti latica na ruži. Lautan za tobom věčno če da tuži...
Ondá prihvatih i ja:
Stopama če tvojim tulipani cvasti. Kli pan u češ někom u zagrljaj
pasti!
»Bravo! Bravo, Lautane!« vrištao je Jarac histerično, udarajuči
v                                                                         v
dlanom o dlaň. »To se zove terapija! Zivela zuta groznica! Ziveli klipani! Dole mesečari!«
U zoru, osvanusmo ispod stola, iznad bola. Izmedu nas dvojice spávalo je jedno golo oronulo telo neviním snom deteta, s rukama iznad glave. Oči su joj bile poluotvorene, tamnoljubičaste. Grudi su joj splasnuto padale na prljavi ispljuvani patos, bockajuči šiljcima po prašini. Polako se prisetih svega. Sečam se da smo je Igor i ja oteli od nekih mornara u pristanišnoj kafani. Na to me podseti bol u temenu i modrica na Igorovom oku. Ťukli smo se prvo pesnicama, sve dok me nije jedan ridi marinac očešao po glavi pivskom ťlašom. Ondá smo se Igor i ja dočepali šanka. Ona je u početku navijala za mornare, no kada se mi dočepasmo flaša i počesmo da obaramo pijane matrose, ona stade da se previja od smeha i da nas bodrí. Na kraju, ona cmoknu pobednika u ústa i náruči sebi jednu zutu groznicu. Na naš račun.
»Za pobednike!« reče ona i podiže času.
»Kurvo!« obrecnu se Jarac, pipajuči svoje oko.
Onda se umešah ja:
»Jediní lek je prostitucija i...«
»Kurvo!« ponovi Jarac i tresnú času o pod.
Ona se previjala od smeha.
»Ona je podlá«, reče Igor uvredeno. » U početku je navij ala za
mornare...«
»A posle za nas«, rekoh. »Zar nije tako?«
»Ona je podlac«, ponovi Igor kroz suze »Sve su one iste, čak su i
v
kurve nepoštene. Cak i kurve!«
»Nisi ti j oš sve isprobao, Igore druže«, rekoh dirnuto.
»Sve, sve sam isprobao«, reče on. »Kurve su mi bile poslednja
nadá.«
«Nisi probao crvenu groznicu«, rekoh. »Je li da nisi?«
Igor se trže:
»Je ľ znáš recept? Znáš?«
»Konobar, konobar«, viknuh zadihano.
»Molim«, pokloní se nova ličnost.
»Pomešajte od švih piča jedan koktel... I stavíte malo vanile. I
soka od žaluzije — žalfije... Ne zaboravite i malo gorčine od
jagorčevine, i, na kraju, malo bunila od bulke i bunike.«
»I tri čaše«, prekide me Igor.
Držao je tri prsta pred očima, kao da se čudi. Onda ponovi: »Tri«.
Strašno sam se tih dana dosadivao na mansardi. Možda mi je
nedostajala lauta. Ta glupa, idealistická školjka. Da skratim
dosadu, počeh da vežbam džiudžicu. Zatim sam dobavio federe i
boksersku vreču.
»Ti si poludeo«, reče Igor.
»Zabavljam se«, rekoh.
»Zašto ne čitaš?« reče on.
»Gluposti«, rekoh. »Trebalo je one večeri kod Pigmaliona da čitaš
mornarima stihove da bi im oteo onu Mariju Magdalenu.«
»Nečeš valjda da kážeš da se nisam pošteno mlatio?«
»Ne, budalo. Baš je u tome stvar. Pošteno si se mlatio i... zaradio si
Mariju Magdalenu.«
»I ti zato treniraš boks? Da bi zadobio Euridiku?«
»Ona ne postoji«, rekoh razdraženo i udarih jednu seriju u vreču.
»Koga udaraš?« upita Jarac zlobno.
»Udaram Lautana po glavi. Uterujem mu pamet«, rekoh
zadihano, udarajuči sebe po njušci sve dok me nije oblila krv.
Posle sam počeo da učim Sanskrit i polinežanske dijalekte, no uvideo sam uskoro da to nije korisno, pa se dadoh na engleski. Uskoro sam držao kondicije lučkim kamenjarkama. Nikad nisam imao vrednijih i prilježnijih učenka. Uvek su me redovno isplačivale. U naturi, naravno. A da kako drugo. Tada sam
otkazao časové onim devojkama sto su živele kod Mosta Uzdisaja,
kako smo ga zvali. Svakog mi je dana njihova mamica donosila
jako zasečerenu belu kafu, jer sam jednom rekao da to volim. Bila
je uverená da sam ja dobar mladic, čak i dobar pedagog, samo,
reče, trebalo bi da manje pušim i da ne učim mnogo. Naročito mi
je preporučivala da ne pušim pre doručka, našte srca.
»To vam je, gospodo«, rekoh, »jediná stvar na svetu koj a se
isplati. Pušenje.«
»Da se niste razočarali?«
»Ne, ne«, rekoh. »Ali vise volim gorku cigaretu neko slatku kafu.
Jednostavno...«
Ondá ona reče iznenada, na prepad:
»Ne bi bilo lepo od vas ako biste belu kafu suviše zašečerili samo
zato da bih ja ispala sto bljutavija. Takvi ste svi vi novinári. Ovo
naravno govorim u vašem interesu. I u interesu svojih kčeri. To bi
moglo još imati neugodnih posledica po njih...«
»Ne brinite ništa, gospodo«, rekoh utešno, »ima ljudi kóji vole
jako zasečerenu kafu.«
»Ipak«, reče ona, »nemojte u tome što sastavljate da im pominjete
imena. I radnju premestite u drugi kraj grada. Recite, na primer:
'kod Mosta'.«
»Zašto, kada vi ne stanujete kod mosta nego...«
»Ali molim vas!«
»O, izvinite«, rekoh. »Drugi put ču biti obazriviji.«
KOD DVA DESPERADOSA
Igor je predložio ove nažive: »Luka spása«, »Poslednja šansa«, »Duos Desperados«, »Kod Orfej a«, »Kod Slomljene Laute«, »Kod dva pištolja« i još neke koje smo odmah odbacili kao vulgárne: »Obala«, »Kod tri palme«, »San letnje noci«, »Zaliv delfína«.
v
»Zao mi je«, rekoh, »sto u svému tome nemam udela. Ipak, priznačeš, Igore, sve sam to mogao isto tako i ja da izmislim. Ti si jednostavno počeo prvi da nabrajaš. Reci da je tako.« »Možeš slobodno da uzmeš kao da si sve to ti rekao prvi«, reče Igor. »Uostalom...«
»Znám. Hočeš da kážeš da je sve ostalo moje. Vidiš, to ti ne priznaj em. Jedino možda pištolji. To je moja ideja. Ali isto tako može se reči da si i nju ti anticipirao.«
Taj se razgovor vodio potkraj leta na obali mora, pri sunčevom zalasku. Gledali smo kako talasi izbacuju pokislu morskú trávu praveči ridu bradu čosavom žalu od belutaka. Sedeli smo pred kafanicom koj u tek sto smo bili kaparisali. Trebalo je da počnemo sa adaptacijom krajem jeseni, čim se stari vlasnik iseli. Bio je to jedan nagluvi starac kóji je prodavao samo pivo i apsint, a osim lučkih radnika, isluženih rošavih mornara i starih morskih vukova u tu kafanu niko drugi nije navračao. Starac nam se žalio da je morao da otpusti jednu šesnaestogodišnju devojku koj u je
bio najmio, jer su je mornari toliko šljapkali šakom po zadnjici da su joj guzovi uskoro postali šareni kao mornarska majica. »Da li biste pristali da ostanete kod nas kao maitre ďhotel?« upitah starca. »Imali biste zaradu bolju nego do sada. Kasnije...« »Nisam, nisam«, reče starac s gorkim smeškom. Imao je vodnjikave, krmeljive oči, i prskao bi pljuvačku dok razgovara. Obrisah lice maramicom i ponovo ga upitah da li bi ostao kod nas kao konobar ili nadkonobar, ako mu se tako vise svida. S obzirom da zna ta I i jánski i dijalekte mogao bi da nam slúži kao tumač. »Ne«, reče on tužno. »Svi su je tapkali, a ja nisam. A bilo je tu i starijih. Zato sam je otpustio. Nisam mogao vise da gledam kako je svi milujú.«
Ondá mu se Jarac unese u lice: »Ostajete li kod nas? Ostati ovde! S nama!«
»Niko me nije sprečavao. Ali nisam mogao. Jednostavno nisam mogao«, reče starac. »A svi su je šljapkali. 'Leontina, bevandu', pa šljap po guzovima da sve pucá.«
»Dobro kad ste čuli!« reče Igor razdraženo. »Da niste od toga ogluveli?«
»Nego sta!« reče starac mrko. »Nisam mogao vise da gledam. Zato rekoh jedne večeri, pre tri-četiri dana: 'Leontina, ako...« »Pusti ga«, rekoh Igoru. »Izgleda da do sada nije o tome pričao nikome pa če pred nama strancima da propeva kao matora žaba. »Ipak, moračemo da potražimo tu Leontinu.«
Ideja s kafanicom bila je zaista odlična. Pošto smo se bili razočarali u sve, nespôsobní za ljubav i za život, vec kakvi smo bili, odlučismo da se odmetnemo od sveta. No, pošto nismo mogli da podemo na neko pusto ostrvo, kako smo bili u prvi mah naumili, te odlučismo da otvorimo kafanu u nekom malom prímorskom mestu. I Igoru i meni se svidala jesenja tišina tih malih zabačenih gradiča uskih ulica. Řešili smo bili stoga da ovde sve prodamo i da uštedimo novac od kondicija koje smo dávali gradskim devojčicama i kamenjarkama, pa da iznajmimo jednu kafanicu i da se odamo studijama.
»Jedino se tako môže studirati život«, reče Jarac-Mudrijaš. »Knjige su izmišljotina. Priče za malú decu. A mi čemo okupiti oko sebe sve desperadose (ta nam se reč u to vreme naročito svidala) i slušati autentične priče, autentična iskustva. To če tek da bude pravá škola života«, pričao je Jarac uzbudeno. Ja sa oduševljenjem prihvatih igru:
»Nečemo morati da idemo mi u svet, svet če dolaziti k nama. Sa svim onim što je najbolje u njemu. Lade če nam donositi mornare u čij im čemo očima otkrivati svetové i klime, pejsaže i dal j i ne... Sve, Igore, sve! Primačemo samo one kóji su od života videli koliko živ čovek viděti môže. Samo one sa ožiljcima...« »One sa žuljevima...« »One sa drumovima...« »One sa svetovima...«
»One sa spustením stegovima...« » »One bez budúcnosti...«
»One s bogatom prošlošču...«
»One bez ljubavi...«
»One sto su sve vec iskusili...«
»Sve videli...«
»I više ništa ne žele...«
»Ništa ne...«
»Ne misliš li«, rekoh, »da bi valjalo da primamo i žene. Lucke
prljave mačke. One sto nose u očima duboku neku tugu, cvetove.
Naravno, po cenu da su ostale čedne. Bez otrcanih priča o
neverstvu, o prevarí, o bedi, o silovanju...«
»One sto su tražile ljubav...«
»I nisu našle...«
»One sto su volele dušom...«
»I telom...«
»I telom...«
I lutale po svetu belom i grlile po svetu celom...
Prihvati Igor ili ja
I sad idu za svojim opelom za svojim belim telom...
»Za svojim belim telom.«
Specijalitet »Kod Dva Desperadosa«, specijalitet na kome mi je
Jarac-Mudrijaš bio naročito zavidan, zvao se veoma prozaično
(uostalom, kako se uzme) — »Pištolj Desperados«. Nalazio se u
našem jelovniku odmah posle bečke šnicle, i imao je istu cenu.
Možda mi je Igor zbog toga zavideo — to je bila zbilja vráska
ideja!
Več prve večeri našeg poslovanja imali smo jednu narudžbinu.
v
Covek je imao crveno podbulo lice, s kesicama ispod očiju. Dugo je piljio u jelovnik svojim sitnim vodnjikavim očima. Jelovnik je bio ukořičen zlatnoželenom zmijskom kožom, s inicijalima od smaragda:
Carte de vinš kafane »Kod Dva Desperadosa«
IMPORTNÁ VINA
Malaga a la Orfeus Euridikine oči San Desperadosa Maraskino magnolijsko Glutteus aeburnea a la Leontina
Satirska ambrozija Gelosia vecchia al Umberto Tugava a la Mansarde Arpeggio a la Mansarde
V
Zilavka — Lautanka
Hosszu lepes mudrijaški
Thea Lipovanka a la Marija Magdalena
Večernjača, gorka
Zornjača, ljubičasta
Tam Tamova pesma
Delfínska mesečina
Palmová lepeza vugava
Primavera marina
Mezzogiorno adriatico
Marinski duel ciklamen
Le temps retrouve
Dollente, lis blanc
Allegro, ma non troppo
Allegretto (108), crno
Allegro vivace (152), belo
Ritardanto brillante, maestoso
Doloroso espressivo
Dolce ma con fuoco a l'Euridica
Soliloqui Desperadosa
Bouledeneige II Sueno delia Vida Balata, opal gor Tourmaline bicolore Tourmaline rose (rubellite) Saphir cagochon Calitera menandar (Asie) Precis heleida (Madagascar) Precis eurodoce Anea Orphilochus (Sumatra) Arhonias Bellona (pierides) Byblia ilithya Agerona mexicana Ch.risidia madagascariensis Eucalitia clemante Ametist bleu (saphir)
DOMAČA VINA:
Fruškogorski biser jutarnji Dubrovački madrigal Ohridska legenda Gračanička zora Slovenska legenda gorka Hercegovacka Danica, gorka
Markovi drumovi (mutno) Zlato Skadra (žilavka) Kosa Májke Jevrosime Pehar Banovič Strahinje Lazareva mišica San Vuka Mandušiča, belo Maj čina kletva Slovo ljubve Oči Simonide Kaluderski rukopis
OD MORSKIH RIBA imali smo u jelovniku ove:
Vilin konjic u majonézu
Poison ďavril
Barbus de Sumatra u palmovom ulju
Danio Rerio sa limunom
Kolumbovo j aj e
Girardinus Guppi (ArcEnCiel)
Kineski Ratnik s metvicom
Barbillon galapagos
Aquamarino adriatico
Lautanus šareni sa senfom
Leteči koral sa pomfritom
Morská tráva sa špagetima
Maestral sa pomorandžom
Maestral na maslinovom ulju
Maestral na žaru
Maestral u konzervi Južnoafrički dijamant
Celebeski gavijal
Tahičanski pictor
Tahičanski Beli Cvet sa pirinčom
Rouge Gorge jadranskí
Rouge Bleu jadranskí (sa pavlakom)
Raj cica sa grčkim maslinama
Morská Lasta sa ja j i ma
Bouquet de mariee sa senfom
Nastojnica u limunovom soku
Morski Vuk a la Sumatra Ageronio
Atlantis Catenofele salicia (Nimphalisis)
Hvarska gitara bez sordine
Hvarska gitara sa sordinom
Bračka havarija u belom vinu
Ruža vetrova
Na krátkom kažiprstu, dok je prebirao po jelovniku, blistao se dijamantski prsten izbrušen u vidu mrtvačke glave. Posmatrao sam kako mu prsti zbunjeno klize po zmijskoj koži. No čovek konačno reče, pošto je ispio jedan apsint:
»Molim jedan specij alitet Duos Desperados«.
Glas mu pritom nije zadrhtao.
»Molim?« zaškilji barba Umberto, prateči očima kako odmiču
Leontinini guzovi pod crnom keceljom.
v
Covek sa podbulim očima takode baci jedan brz pogled prema
Leontini, koja je prala čaše za šankom. Ondá ponovi:
»Specij alitet Duos Desperados. Pištolj Desperados... Tako se zove,
zar ne?«
Barba Umberto preblede.
»Oni su mi obečali da če je čuvati. Rekao sam: 'Momci, ako je
neko pljesne ma samo jednom po'...«
Ondá priskočí Igor:
»Gospodin zeli?«
»Pištolj! Pištolj Desperados. Dokle ču da ponavljam!«
»Izvinite«, reče Igor i očisti belim salvetom mrvice sa bračkog
merrnera pred čovekom. »Tumač nam je malo nagluv...«
»Sa dva. Ne zaboravite: sa dva.«
»Molim«, pokloní se Jarac poslovno i křenu prema šanku, kada
čovek doviknu za njim:
»Noch ein Bier!«
Igor se pokloní.
v
Covek je držao svoje krátke palčeve zadenute za rajthozne i gledao kroz prozor na tamno zimsko more. Jedna je crnobela lada pokušavala da se kroz talase priblíži gatu. S vremena na vřeme,
čulo se njeno zavijanje kroz vetar, sto začas probudí u meni uspomenu na jedan železnički nasip, na Euridiku. Osečao sam pored sebe Igora kako užurbano poslužuje. Otkačio je pištolj sa klina (stajao je iznad šanka kao kakav muzejski trofej)» zatim čuh kako repetira i kako izbacuje iz šaržera četiri preostala metka. Pošto je jedan metak ubacio u cev, uze srebrnu tacnu ispod šanka. Obrisa je, zatim položi na nju jedan mali, beli svileni salvet savijen u trougao, a na salvet pažljivo postaví pištolj. Hteo je vec da krene ali se setio nečeg. Video sam da je zbunjen, mada mu ruke nisu drhtale. Onda pomerí salvet s pištolj em na jednu stranu, a na drugu stranu postaví jednu kriglu penušavog piva. Zatim zovnu očima barba Umberta i dade mu tacnu, pošto
v
mu pokaza glavom gosta s mrtvačkom glavom. Covek je još uvek gledao kako lada pluta na talasima pred samim vratima pristaništa. Umberto bez reči uze tacnu i postaví je ispred gosta.
v
Covek sa rajthoznama bací jedan brz pogled na pištolj, pažljivo
ga onjuši svojim kratkim kažiprstom, zatim ispi pivo. Sedeo je
posle toga još nekih petnaest minuta, zagledan u ladu. Onda pozva
prstom Umberta da naplatí.
»Ovo je suviše tvrdo«, reče na nemačkom. Odlična imitacija. Eine
schone Imitation. Samo iako tvrdo. Neču da polomim zube.
Aufwiedersehen!«
Umberto vráti tacnu sa praznom kriglom i s pištolj em. Mumlao je
nešto nezadovoljno i ja razbrah samo: Porea miseria, porca
miseria.
Stranac nije dao ni dinar bakšiša. Porca miseria!
Ne. Nije bilo tako.
Prvo je ispio kriglu. Zatim je obrisao ústa nadlanicom i pripalio
cigaretu. Kad mu je cigareta dogorela do noktiju, čovek je
prignječi u pepeljaru. Bilo je u tom gestu očajanja i rešenosti.
Liznu cev pištolja i ja videh kako se barba Umberto blesavo kezi.
Ondá odjeknu pucanj i za mene samog tako neocekivano da sam
se trgnuo.
Nije pao nauznak, kako sam očekivao. Skljokao se licem na
mermerni sto, kao da drema.
Umberto prekri rascvetalu lobanju belim ubrusom. Jarac je
histerično vikao u telefonsku školjku:
»Alo, alo, alo!«
»Moralo je da bude tako«, rekoh pomirljivo i kao za sebe. Zatim
ponovo okačih pištolj o klin iznad šanka. Naravno, prethodno sam
napunio šaržer.
Barba Umberto držao se na saslusanju neocekivano dobro. Jarac
je bio pomalo nervozan. Kažnjeni smo neznatnom novčanom
kaznom.
Ipak me ideja o Ostrvu nije napuštala ni na třen. Jarcu-
Mudrijašu nisam ovoga puta rekao ni reči o svému. Hteo sam da
se oslobodim sebičnosti. Zato mu nisam rekao ništa. Sve do onog dana kada sam krenuo, iznenada. Bože, i za mene samog tako iznenada.
Ipak, iskreno da kazem, ideja s kafanom bila je odlična. Ne samo sto nismo morali da se potucamo po prljavim lučkim kafanama (kad neče Muhamed bregu), nego je i svet dolazio k nama (breg če Muhamedu). Sve sto smo ikad zamišljali, sve je postalo stvarnost. Nije se bilo šáliti s nama.
Hteli smo da kupimo, to jest kupili smo, za kafanu sve moguče instrumente od fisharmonike do tahičanske gitare. Inače nismo držali nikakav orkestar. Gosti su preko jelovnika bili obavešteni da instrumenti stoje na raspolaganju svakome ko zna da svira i, naravno, kome je volja da svira u njih. Tako smo jedné kasne zimske večeri imali priliku da čujemo kako jedna mlada žena (nikada je vise nisam video) svira na harfi Debisijevu »Mesečinu«. Njene otmene črte odavale su pripadnost nostalgičnom i anahroničnom rafínmanu evropskog devetnaestog veka. hnala je bolesne tamnozelene oči i svetle, lomné ruke. Dok je svírala, kosa joj je padala niz pozlaceni barokní stub harfe i skřívala joj lice. Nikada se nije karintski stub zavrsavao otmenijom krunom. Njeni dugi prsti s noktima boje starog srebra klížili su po žicama, i sve se htelo završiti lepo da se barba Umbertu nije prohtelo da je pomiluje po kosi. Prsti joj tada zastadoše na žicama kao
o linuli j;i n i. Zatim naglo odloží harfu i skinu sa vešalice svoj plavi
kišni mantil. Izlazeči, nije se ni osvrnula. Iskoristila je trenutak
zaprepaščenosti i zauvek nestala.
»Vi ste, barba Umberto, jedan običan idiot«, rekoh kad dodosmo
k sebi. »Idiot!«
»I vi tako mislite?« reče on blesavo.
»Idiot«, ponovih. »Izlapeli idiot.«
»Bogami, nisam čuo ni ja nikada da neko lepše svira«, reče on
bezazleno.
Igor mu se ondá unese u lice i reče razdraženo:
»On vam káže da ste idiot! Idiot i ništa vise! Capito!?«
»Imaš pravo, sinko«, reče barba Umberto. »Takvu kosu bogami
nisam video ni u Carigradu...«
v
»Sta misliš«, reče Igor obracajúci se meni, »sda li se on pravi lud
vise nego sto jeste... Sečaš li se...«
»Nego sta«, prekide ga Umberto, »činilo mi se da joj kroz prste
kaplje mesečina...«
Kunem vam se da je taj izlapeli Umberto rekao bas tako: »Imao
sam utisak da joj kroz prste kaplje mesečina.«
Zamislite, taj idiot Umberto!
Hteli smo da postanemo bogati, mocni. Da kupimo jahtu (več je dobila svoje ime: »Euridika«, nego kako) i da oplovimo sva mora, obidemo sve kontinente. Naravno, prvi bi nam posao bio da
obidemo Zaliv Delfína. Da ga proverimo. Ko káže da on ne postoji negde!
»Eto, zato se moramo poslužiti otrovom i kamom«, reče Igor. Ili ja rekoh. »Otrovom i kamom.« »Slané srdele nisu otrov.«
»Ipak«, rekosmo, »one stvárajú paklenu žed. Zato mora bačva sa srdelama da stoji svima na raspolaganju. Besplatan otrov.« Kupismo tako bačvu slanih srdela, stavismo je nasred kafane, svima na raspolaganje. Umbertu i Leontini naložismo da pred svakog gosta stavljaju u tanjiriču od keramike několiko srdela, tako da če posle toga morati svako da popije barem litar domačeg vina. Računali smo na ljudsku lakomost.
Tako je sve to počelo. U početku je bogami išlo dobro. Slušali smo u kasne zimske večeri mornarske tuge na harmonici, postali smo lucka ispovedaonica, postali smo zvučná školjka koj a kada se přinese uvu peva glasom siréna. Tu i tamo gorela je tek po koj a sveča i kod »Desperadosa« se uvek pevalo pobožno kao na misi... No uskoro i to je sve pošlo do davola, kao što san zna da bankrotira. Postali smo svratište besprizornih, lopovsko gnezdo, javna kuča, menza u koj oj se besplatno i štedro dele slané srdele. Postali smo kockarnica, kovačnica zvonkih prostačkih psovki, špilja krvavih obračuna, leglo opakih poroka i boleština. A kunem vam se, sve je to moglo biti, sve je to bilo tako lepo zamišljeno!
Igore druže, ne preostaje nam ništa drugo do pusto Ostrvo. Nismo
li se zarekli več dávno da se nečemo ubiti nikada. Za ljubav
kasnijeg trenutka!
Sečaš li se onog našeg razgovora. Na mansardi, nego gde:
Ti: »Zašto se ne ubiješ, Lautane? Znám da si bez Euridike tek
senka.«
Ja: »Mefistofele! Davole!«
Ti: »Ubij se. Svrši sa svojom šenkom. Ti nisi roden za
kompromise.«
Ja: »I nisam.«
Ti: »Nije li i Euridika tek senka? Reci, Lautane: sta je ona?«
v
Ja: »Ideal, sotono. Ideal! Životni princip, ako hočeš. Zato se neču
ubiti.«
Ti: »Striptíz ideal! Nisi li ti tvrdio da ideal 'ne sme imati pege'?
Nisi li govorio, Lautane, da ti bog nije mogao postáti ideal jer
pravi kompromis sa zlom. Nisi li se busao u grudi da ne možeš da
se pokloníš ni suncu samo zato što ima mrlje. Nisi li, Lautanče,
prestao da obožavaš neku svoju davnašnju Euridiku (kako li se
ono zvala?) čim si joj se jednom toliko približio da si joj mogao
viděti pege na nosu? Nisi li tvrdio da ideal, da Euridika, nije ideal
ako nije savršen!«
»Umukni, Jarče! Ubiču te, Sotono!«
»Ubij sebe! Makar iz dôslednosti... Ili napraví kompromis. Pomiri
se s tím da šunce ima pege. I pokloní mu se!«
»Igore davole, zašto me mučiš? Zašto me kušaš? « »Uterujem ti pamet u glavu. Ako ne možeš da se pomiriš sa činjenicom da ideal Euridika...« »Ondá se ubij!... To hočeš da kážeš?«
v
»Da. Sta če biti s nama ako nismo u stanju da ideal shvatimo
metaforično?«
»Kako to misliš: metaforično?«
»Jednastavno: sa rezervom. Šunce...«
»Da računamo s pegama. Sunčane mrlje. To hočeš da kážeš.«
v
»Bravo, Lautane. Baš to. Cista kao šunce; kada joj se priblížiš,
kada je zaseniš: pege. To je Eurdika, ideal. Možeš li se pomiriti s
tim, Lautane ideálni?«
»Ne znám, Igore, ne znám. Nisám li ti rekao da i šunce...«
»A ti? A ti?... Da li si ti bez pega? Nisi li...«
»Budalo! Nije reč o meni. Ja sam poslednji čovek na svetu. Možda
jedino vredno u meni jeste baš to. Da tražim ideal, Euridiku. Kao
svoju suprotnost. Razumeš? Kao svoju suprotnost... Zato mi je
teško, Igore. Ali se ubiti neču. A mogu se ubiti kad hoču. — To ti
nečeš da razumeš.«
»Pa šta češ da radiš? Tako se živeti ne može.«
»Poči ču na Ostrvo... Sečaš li se onog ostrva o kome sam ti uvek
govorio u časovima pomračenja, u časovima krize.«
»Pa?«
»Pa, pa, pa?... Tamo ču razmisliti o svému. Ubiti se ili...«
»... napraviti kompromis sa ideálom, sa Euridikom.« »... ili se ne ubiti... Da. To je isto sto i kompromis.«
OSTRVO ILIDNEVNIK
Pogodio sam se sa jednim seljakom da mu preko zime čuvam
v
krave na ostrvu. Ostrvo se zove Skolj. Donosiče mi svake subote
(ako ne bude jaká búra) hrane za celu nedelju.
Jedini problem mi je voda. Móram se privikavati na neslanú
hranu. Postepeno se privikavam. Cum grano salis.
Stanujem u jednoj kamenoj kolibi na nekih petsto jardi u dubini
ostrva. (To je ista koliba u koj oj sam prenočio pre pet-šest godina,
kada sam letovao u blizini.)
22. februára
Krave mi ne zadajú mnogo glavobolje. S vremena na vreme otpustim Argusa da ih okrene prema jugu. Na západu se nalazi jedna golema provalija oivičena sočnim /clen i lom, ali se zemlja lako odronjava. Rekoše mi da pripazim, jer se tu pre dve godine
survala niz litice jedna krava muzulja.
23. februára
Ostrvo je mnogo vece nego sto sam mislio. To me je otkriče, u početku, porazilo. Sada se igram Robinsona. I smejem se.
24. februára
Robinson se kaje sto nije poneo neki priručnik lekovitog bilja.
v
Zuljevi od velikih vešala kojima su prevozene krave, sve jedna po
jedna, podsečaju ga da postoji drugi svet.
Robinson se lupi po čelu. Istresa na žuljeve prah iz nabora
duvankese.
25. februára
Ležim na niskom tvrdom krevetu, pokřiven kožuhom. Plamen sa ognjišta osvetljava oči mog poluvučjaka kóji mi drema u dnu
v
nogu. Napolju běsni bura. Cujem kako vetar razbija talase o kamene hridi.
28. februára
Nisám ulovio ništa. Tumarao sam prema jugoistoku ali n i sa m otkrio nikakve tragove po pesku. Moraču postaviti udice.
Početkom marta
v
Cekao sam u zasedi s puškom na gotovs. Zapravo to je bila samo igra — ne bih nikad pucao u ptice. Pogotovu u orla. Samo sam gledao preko musice. Prhnuo je iz strmé litice i počeo da šestari u visokom luku. U početku sam još mogao da vidim zmiju u njegovim stisnutím kandžama. Zatim se pretvorio u crnu tačku. U zvezdu.
Subota, 8. marta
Danas sam dospeo do najjužnije tačke ostrva.
Kada sam prešao cestár, izbio sam na grebenastu golet od
karstnog šiljatog krša.
Otkrio sam u karstnim udubljenjima naslage morské soli. Ne
mogu verovati da talasi dopiru sve do tih grebena!
Greben sam savladao sa lakočom kao da sam ceo život proveo u
kamenjaru. Samo sam malko podbio tabane kada sam skočio sa
jedne litice na peščano žalo. Svoj pohod prema jugu nastavio sam ondá jezičkom žala kóji se pruža uz greben. Argus je išao u početku ispred mene, zatim se, isplazivši jezik, vukao stopama svoga gospodara kao kakva stará olinjala kuj a. Zajedno sa prvom zvezdom dospeh do krajnje tačke na jugu. Pogledah u zvezdu, spreman da je krstim imenom Narcisa, kada zvezda naglo utrnu. Svetionik! Svetionik!
Subota (nastavak)
Ležao sam iscrpljen na žalu i plakao. Argus je zadihano cvileo nadá mnom, a ondá poče da laje. Odozgo, sa svetionika, odazva mu se la ja n jem neko malo pseto promukla glasa. Pri povratku, mesec mi je raskošno osvetljavao put.
Nedelja, jutro
Kada budem upoznao celo ostrvo, svaki kamen, svaki list — sta če biti sa mnom?!
Nedelja, vece
Ne živi se od prošlosti, Ni od sadašnjosti...
Skočiču sa obronka... Tamo gde se zemlja odronjava!
MANSARDA (II)
Osip mi jutros reče da je najlepša stvar na svetu dávati poklone
bez profita.
No ja sam počeo s kraja. Evo kako je to bilo. (Odmah posle mog
povratka.)
v
Sreo sam Osipa u gužvi pred bioskapom. Cekao je Mariju. Znao
sam da čeka Mariju: nestrpljivo se osvrtao i nervozno pušio.
»Neče Marija da nosi onu bundu«, reče čim se rukovasmo.
»Zamisli.«
»Koju bundu? Nisam je nikad video sa bundom!«
»Nisam ti pričao!? Kupio sam joj bundu za rodendan.«
»Oho!... Odakle ti toliki novac?«
On se samo smeškao, zatim me povuče u stranu.
»Hočeš li i ti da pokloníš bundu Euridiki za rodendan?«
»A ti ne znáš?« rekoh. »Nisam više sa Euridikom... Nego, kako ti
to po klan j aš bunde tek tako kao... bundeve?«
v
»Zašto da ti pričam kada nemáš kome da je pokloníš. Steta. To je
lep poklon.«
Onda mi je ipak ispričao kako on to radi. (Mislim da sam ja jedini
čovek na svetu kome se Osip poverava. On veruje da smo mi jako
slični, samo sto se ja još nisam iščaurio.)
A evo kako on to radi. Ude u robnu kuču u vřeme kada je največa
gužva (obično pred praznike) i náruči bundu koja mu se najviše
dopadá. Barem je tako kupio onu bundu Mariji. Prodavač mu
onda napíše kupon i zabavi se oko upakivanja. Osip tada pita
najučtivije: »Molim Vas, a gde je kasa?« — »Izvolite tuda pravo
pa levo.« Osip onda tobože rasejano, iznenadeno: »Oh, hvala Vam
lepo«, i uputi se prema kaši. Zatim neprimetno izvadi iz džepa
svoj mali žig sa natpisom NAPLACENO, otcepi onaj deo kóji
ostaje na kaši, vrača se, predaje kupon, uzima bundu, učtivo se
klan ja i...
»Ja bih svisnuo od straha,« rekoh.
»To je sasvim jednostavno«, reče Osip polaskáno.
»Kako jednostavno! Zašto ne kúpiš onda na taj način sebi jedno
odelo, nego se smrzavaš u tim prnjama i u tom mantilu?«
»Vidiš, u tome je stvar. Postoji tu neka razlika. To bi bio čist
lopovluk i ništa više. Razumeš, čist lopovluk. Ruke bi mi zadrhtale
ili bih povratio od múke.«
»A ovako?!«
»Ovako je, da tako kážem, postignuta ravnoteža sila. Jedni su
pokradeni, drugi su usrečeni. Važno je samo da račun bude uvek
cist. A ravnoteza uspostavljena. Vidiš, prodavač neče biti kažnjen, jer če se utvrditi da je moj pečat, iako savršeno sličan njihovom (ja to radim sa istom minucioznošču kao kada pravim fine, male gravure), ipak samo ručni rad, dakle falsifikovan... A Marija če dobiti bundu. Osetiče da je obožavana, da je cenjena...« »A kakvu ti kořist izvlačiš iz svega toga? Ako smem da upotrebím tu reč: korist.«
»Naravno da smeš«, reče Osip. »Ja sam poslednje stvorenj e na svetu koje bi učinilo nešto bez koristi po sebe... Ja iz svega toga izvlačim veoma mnogo. Pre svega — samodopadljivost. Mislim da ti je jasno na sta mislim. Svidam se sebi u trenutku kada mi ne zadrhti glas dok naručujem bundu. Drugo — doživljaj. To ne zaboravi, dragi moj, doživljaj, avanturu. I — naravno — zadovoljstvo zbog Marijine sreče: ona veruje u mene. Ceni me.« »I to je sve!?«
v
»Sta bi ti još hteo?« reče on gotovo uvredeno. »Uostalom, ako
hočeš, ovako mi je lako podneti sve lične nezgode. Znám da mogu
u svákom trenutku da se obučem, a idem u prnjama. Razumeš,
neču, a mogu. Ovako imam dokaza da sam pošten i da sam —
močan!«
»Nego«, setih se, »zašto neče Marija da nosi bundu? Je li doznala
nešto?« »Ja sam joj rekao!«
»Time si sve pokvario«, rekoh. »Uvidaš li to? Još bi mogla da te
túži.«
»Zato sam joj i rekao. Da bi mogla da me túži. Možda je bas sada
kod islednika. Ostavio sam joj několiko dana za razmišljanje.
Interesuje me njena sasvim samostalna odluka.«
»Mislim, ipak, da nije trebalo da joj kážeš kako si došao do
bunde. Mogao si nešto da izmisliš. Na primer... «
»Znám«, reče Osip, rastužen kao dete. »Ne umem da lažem.
Shvataš li: ne znám da lažem kad nekog volim. Molio sam je skoro
plačúci da me ne ispituje odakle mi bunda, jer ne umem da lažem,
ali ona je bila uporna. Najzad sam joj sve priznao. No pre toga
sam bio doneo odluku da ču da je kaznim. Staviču joj bundu i
sebe na savest.«
»Nije li to okrutno?« rekoh.
»A kako se ti zabavljaš?« upita Osip.
»Pišem Mansardu«, rekoh.
Išli smo prema Tvrdavi, obalom Dunava, pošto se Osip bio
pomirio sa tim da Marija neče doči na sastanak.
»Sigurno neki neorealizam«, reče on. »Prljava, musava deca, veš
prostrt izmedu uskih židova kuča u predgradu, pristanišne
prčvarnice, pijani skretničari, kamenjarke...«
»Ima ponešto od toga«, rekoh. »Uostalom, to ti i sam naslov
sugerira. No to je još uvek jedna užasno sebična knjiga... Hočeš li
da čuješ još nešto? Imam kod sebe neke beleške. (Ne volim, znáš,
da ostavljam svoje papire na mansardi, na milost i nemilost
pacovima.)... Jarac je
glup za sve sto nije pričam ti priču. A tvoj sud sam uvek cenio...«
»Zbilja, kako Jarac? Nisám odavno ništa čuo o njemu.«
»Izbacio sam ga«, rekoh. »Na jedvite jade.«
»Ipak, nije imalo smisla«, reče on... »On se razveo od svoje
Marije, je li?«
»Ko če mu ga znáti... Nego, da svratimo ovde da ti procitám neke
beleške. Ako nemáš ništa protiv.«
Seli smo u ugao, pored peci. Ondá se setih da sam za ovim istim
stolom pre několiko godina sedeo sa Marijanom. Bila je zima.
Toga se dobro sečam. Oko četiri posle pôdne. U kafani nije bilo
nikog. Marijani su se bile zamaglile oči. Pili smo konjak. I ljubili
se kradom.
»Osipe, sečaš li se Marijane? One sa dugom plavom kosom.«
»Da«, reče Osip. »Mislim da se sečam. Jednom si me, čini mi se,
upoznao s njom... Zašto pitaš?«
»Za ovim smo stolom jedné zime pili džin. hnala je crni pleteni
džemper i belu svilenu kragnu.«
»Ne razumem«, reče Osip. »Je li to úvod u čitanje?«
»Ne. Tako... setih se toga.«
»Daj najzad da čujem te tvoje beleške. Ono šta si mi prošli put
čitao kod tebe na mansardi — dopalo mi se. Samo... jako me
zanima kako češ sa svim tim na mansardi da izadeš na kraj.
Naročito šta češ sa Euridikom... Pa sa Jarcem-Mudrijašem.
(Zakleo bih se da je to Igor!)
Ispismo svoj kon jak i počeh da mu čitam:
Slušao sam kako plaču u noci nevidljivi vozoví i kako se rožnato
lišče hvata noktima za zamrzlo tvrdo tle...
»Nastaví«, reče Osip. »Početak mi se svida.«
Svuda su nas presretale gomile izgladnelih čupavih pasa. Pratili su nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vřeme podizali k nama svoje tužné, sumorne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima...
»To si mislim več jednom čuo... Bolje da ti čitam nešto iz
Valpurgijske noci...«
»Nemoj, molim te. To je gadno. Ne misliš li da je to zbilja
odvratno?«
»Zato sam i hteo da ti čitam. Da vidim koliko je odvratno.
Potreban mi je rezonator. Razumeš? Nemá za mene u ovom
trenutku odvratnijeg mesta od Zaliva Delfína. Smučilo mi se od
magnolija, od lauta i lakrdija...«
»To je zato«, reče Osip, »što ideš iz krajnosti u krajnost. Nije li
život negde izmedu toga? Uostalom, možda grešim. Sudim po
onim fragmentima koje si mi prošli put čitao kod tebe na
mansardi. Ondá mi se sve to bilo svidelo, no — ipak — nije li
pravi život, realitas, negde izmedu tvoje mansardě i tvoje
Valpurgijske noci?!«
Uveče, pošto sam se rastao sa Osipom, prošetah predgradem da
bih udahnuo malo autentične atmosfére. Usput sam razmišljao o
Osipovim rečima. Zbilja, nije li moja Mansarda samo okvir.
Okvir — čega?
Posle sam se vratio na mansardu. Upalih sveču i počeh da pišem.
Unapred sam bio uveren da taj odlomak neču pokazati Osipu. Ne
bih voleo da otkrije koliko sam nesiguran, kolebljiv.
Evo sta sam napisao ispod prethodne beleške koja je glasila:
Ne volim ljude kóji se izvlače iz svega kao kišne gliste. Bez ožiljka
i bez ogrebotine. Komedijaši.
Ispod toga sam bio zapisao pre několiko večeři, kada mi je postalo jasno da Euridika vise neče doči: Agnosceo veteris vestigia flamme. Ožiljkom jedním obogačen.
Danas sam pročitao u novinama da »Insektomor« sa sigurnošču
ubij a svu gamad i pacove.
Kupiti »Insektomor« i osloboditi se dekoracije bubašvaba.
DETRONIZOVATI MANSARDU!
Ogrejati je suncem;
Posmatrati napukline u zidu u punom sunčanom sjaju.
Posle tih beležaka počeo sam da pišem: Nočas je besnela oluja. Svu noc su negde na trečem spratu udarali kapci o prozore. Kada je vetar stao, čulo se još samo jednolično pljuštanje kiše i hripavo kaši ja n je deteta čiji se krevet nalazi negde ispod mene. To mora da je ona sušičava devojčica sto se po ceo dan igra sa svojim krpenim lutkama na mračnim, prljavim basamcima...
MANSARDA (III)
Nisam mogao da zaspim. Zato ponovo pripalih sveču i uzeh lističe od kojih sam pravio Mansardu. Svaki put se rukopis otvarao na onom odlomku kóji sam u sebi krstio Zálivom Delfína. Taj me odlomak podseti na jednu razglednicu koju sam bio poslao Igoru pre gotovo godinu dana: Najlepše želje za novu godinu sa Ostrva kokosovih palmi. Sečam se da sam mu uz čestitku poslao i Pesmu sa kokosovih ostrva. Trebalo je da sada odlúčim da li da unesem tu pesmu u Mansardu, naravno u originálu: Tanah airku aman dan makmur Pulau kelapa j ang amat subur
Pulau melati pudjaan bangsa Sedjak dulu kala
Melaribailambai njiur dipantai Berbisikbisik rada k'lana Memudja pulau nan indah permai Tanah airku!
»To češ sigurno uneti u Mansardu, reče Igor kada mu prevedoh
poslednju strofu.
Dobro se sečam sta sam mu odgovorio:
»Mislio sam o tome.«
Igor je samo ponovio:
»Zakleo bih se da češ uneti!«
Hripavo kašljanje i plač deteta sa trečeg sprata nisu prestajali. Tek bi ga s vremena na vreme pridavilo udaranje kiše o prozore i tupi naletí oluje. (Napakostiču Igoru, neču uneti onu pesmu. Zato je iscepah u paramparčad i bacih je u slamu. Tako je neču moči nikad uneti u Mansardu!)
Ondá odbacih rukopis sa olakšanjem. Zatim sam, ne gaseči sveču, buljio u plafón. San mi nikako nije dolazio na oči. Zato ustadoh i ogrnuh se vojničkim čebetom kojim sam se pokrivao (spavao sam kompletno obučen) i polako, na prstima, spustih se niz klimave
basamke u prizemlje. Valjda me nije griža savesti naterala da to cinim?
Dole upalih šibicu i potražih očima spisak. U tanínom okviru videh prvo samo plamen šibice na zamaščenom staklu... Zatim, kada se približih, videh s početka samo svoj lik, avet svoga lica. U tom tamnom okviru sto ga je vreme patiniralo dahom, obrisi moga lika pri drhtavom plamenu šibice učinili su mi se tako beznadežnim, tako sebičnim, tako izgubljenim. Shvatih odjednom, ne bez odvratnosti, da je bas to, moj lik, skrivalo od mene sve do sada celu mansardu, ceo šestospratni svet. Očajan zbog te pomisli, pustih da mi šibica oprlji prste. Nisám je ispustio ni onda kada osetih kako mi se stomak grči od bola. To strašno boli kada plamen dogori do nokata.
Upalih onda i drugu šibicu i postavili je izmedu sebe i stisnute gomile likova kóji čekaju milost uobličenja.
PRIZEMLJE
Radev Katarína, nastojnica rod. 1899
Fiaker Anton, mašinbravar 1907
Marija, domačica 1911
Marija, student 1932
Ivan, učeník 1939
Katič Stevan, otpravnik vozová 1910
Anica, domačica 1915 Poparič Důro, skretničar 1928 Stana, službenik 1913 Ljiljana, učenka 1945 Mašinka, učenica 1947 Jadranka, dete 1954 Jadranko, dete 1954
MEDUSPRAT
Popov Melanija, daktilograf 1934
Avramovič Jovan, mašinovoda 1926
Slavica, učenica 1949
Danica, domačica 1926
Goran, učeník 1950
Mirjana, učenica 1951
Ljiljana, dete 1955
PRVÍ sprat
Angelov Kosta, ing. u penziji 1889 Smilja, službenik 1900 Kifer Albina, primalja 1918 Zakula Bogdan, kondukter 1900 Pavle, otpravnik vozová 1930
Melanija, student VPS 1935 Solunac Dušan, nadglednik lokomotiva 1900 Ilič Tihomir, milicioner 1930
v                                                                                                                                                                                                 v
Sibica me ponovo oprlji po prstima i nervozno je bacih. Zeravica se u krátkom luku odbi od žida, zatim naglo utrnu, cvrčeči. Setih se ondá vlage i blata sto se u ovim danima razvlači po basamcima. Htedoh več da křenem i da se vrátim, no vetar donese odněkud žalosno zavijanje nekog voza izgubljenog u noci. Uskoro dopre do mene, sad več izbliza, kloparanje točkova. Gospode, trgnuh se, nisam zbog sebičnosti napisao najlepšu pesmu! Pesmu vozová izgubljenih u noci. Baladu točkova! A svake sam se noci uspavljivao uz tu pesmu, san su mi donosili velikí beli vozoví... Gospode, živeo sam na mansardi kao na zvezdi! Da li sam igde pomenuo da je moja mansarda bila blizu stanice? Ne, nisam to nigde rekao. Nisu li krivi tome pomalo i vozoví? Nisu li me oni zatrovali daljinama, zvezdama, sebičnošču? Ponovo pripalih šibicu i osvetlih treči sprat.
v
Da, Alek. Ciká Alek. Devojčica se zove kao u snu: Sanja. Kováč Alek, ložač 1912
v
Zena mu je nedávno umrlá. Pre godinu-dve. Setih se da mi je
nastojnica pričala o tome nešto. Dugo nisu mogli da imaju decu, zatim je žena išla u han ju, to joj je izgleda pomoglo, barem se tako pričalo, no možda je u pitanju bilo nešto drugo, no o mrtvima ništa osim dobrog, rodila je onda dakle čerku, no »nije im bilo sudeno«, žena je posle porodaja umrla.
(Kováč Anita, domačica 19 ...)
Tu se razlila tamnozelena mrlja vlage i upila mastilo kojim su bile prevučene dve uzdužne crte preko imena pokoj nice.
v
Ciká Alek se otada opij a, gasne. »Ko tiho pije taj se tiho i ubije«,
v
rekla je o njemu nastojnica. »Takav je život. Sčepa čoveka za
dušu, ne da mu da diše.«
Preleteli pogledom po spratovima.
Poslednjim plamsajem šibice bacih jedan brz pogled na mansardu
i razabrah u magnovenju Igorovo ime. (Krajnje je vreme da se ja
uvedem u spisak. Môže Igor imati neprilike zbog mene.)
Jurin Igor, student 193...
»Jarac-Mudrijaš«, rekoh gotovo glasno »Astronom. Večiti student. Student lutalica. Zvezdoznanac. Mesečar!« Po povratku na mansardu:
1° Prepisati spisak stanara;
2° Raspitati se kod nastojnice o svákom ponaosob;
3° Kupiti Sanji čokoládu (sa lešnicima), pomorandže;
4° Zbližiti se sa stanarima;
5° Sici sa zvezde.
NEDELJA, SUNČAN DAN
Jutros kada sam sišao niz basamke opazih u dvorištu jednog
zardalog gvozdenog petla sto ga je nočas vetar oborio.
Pred kapijom sretoh čika Aleka.
»Kako mala?« upitah.
»Hvala na pitanju«, reče on. »Jutros joj je bolje. Sigurno vam
sinoč nije dala da spávate. Znáte, u ovim starim kučerinama
židovi su tako tanki, providni.«
Bio je nakresan. Glas mu je zaudarao na šljivovicu.
»O, ne«, rekoh. »Nisam čuo ništa. Bio sam nešto umoran pa sam
odmah zaspao. Uspavao me romor kiše.«
»A ja sam video kod vas svetlo, oko tri, pa pomislih da ne môžete
da spávate zbog male. Taj vražji magareči kašalj davi i dete i
okolinu... Nego, ako smem da vas pitam, sta vi to radite po svu
noc? Sigurno spremate ispite?«
»Pišem Mansardu«, rekoh po navici.
»Lepo, lepo«, reče on. »Samo ne zaboravite i ovaj obični svet sto
stanuje ispod vas... I nemojte da kvárite oči pri sveči. Imam jednu
si j;iIiťu od četrdeset sveča. Mogu vam je dáti. Meni ne treba.«
»Hvala«, rekoh zbunjeno, »ali ja pišem pri sveči... kako da vam to
objasním... Da bih imao štimung. Razumete? To je kao kada se u
kupeu upali plava sijalica...«
»Ondá pišite pri dnevnom svetlu. Tada bolje môžete da vidite i
mansardu i dvořiště... Ne znám da li se sa vašeg prozora dobro
vidi bašta... Nego, ja se zapričah, a morám na posao...«
On mi stisnú ruku i pohita.
»Ipak, navrátíte po sijalicu«, dobaci mi u hodniku. »Ja tek tako
kazem. Ono za sveču...«
Zastao sam začas pred kučom, zagledao u prozore. Jutarnje je
šunce več počelo da suši sivé, vlažne zidove, tako da su ostale tek
tamně mrlje iz kojih se podizala laka, prozirna para. Na žici
zategnutoj izmedu spratova léno se klátilo bélo rublje nato píjeno
kišom i suncem. Golubovi su na gvozdenoj ogradi balkóna
kocoperno pravili lepeze. Negde na trečem spratu plakalo je neko
dete. Ondá ga nadvláda pevanje neke mlade žene. Pokušah da
v
tačno razaberem iza kog prozora dopire pevanje. Zena je pevala mladím, jutarnjim glasom:
Nikad nečeš moči sa mnom brati dunje ranke...
Ondá se na trečem spratu pomeri lepršava zavesa i žena otvori
prozor širom. Góle joj mišice blesnuše na suncu a grudi joj se
pomoliše iz svetle cicané blůze pošto se nagnula da dohvati letvu
na prozoru.
Kada me ugleda, naglo se trže i spusti malo glas. Zatim mi isplazi
jezik i ponovo povuče závesu. Gledao sam kako se nabori závese
talasaju, i još samo razabrah iz one pesme reč: uranke.
Zajedno sa závesom poče odjednom da se ljulja cela zgrada iz
temelja. Spustih pogled, jer sam osečao da me ona žena iza závese
posmatra.
Kada krenuh, razabrah i drugi deo pesme:
Nikad nečeš moči sa mnom gledati uranke...
Beograd,
novembar 1959 — maj 1960.