DANILO KIŠ Rani jadi
Sadržaj:
S jeseni, kada počnu vetrovi
Ulica divljih kestenova
Igra
Priča koja se crveni
Serenada za Anu
Livada, u jeseň
Verenici
Zamak osvetljen suncem
Livada
Dok mu bistu kosu
Priča o pečurkama
Mačke
Kru š ke
Konji
Čovek kóji je dolazio izdaleka
Iz baršunastog albuma
Dečak i pas
Eolska harfa
S jeseni, kada počnu vetrovi
S jeseni, kada počnu vetrovi, lišče divljeg kestena padá strmoglavce, s peteljkom naniže. Onda se čuje zvuk: kao da je ptica udarila kljunom o zemlju. A divlji kesten padá bez i najmanjeg vetra, sam od sebe, kao što padajú zvezde - vrtoglavo. Onda udari o tle s tupim krikom. Ne rada se kao ptica iz jajeta, postepeno, nego se odjednom rasprsne dlakava Ijuštura, iznutra beličastoplava, a iz nje iskaču vragolasti, tamni melezi, zacakljenih obraza, kao jagodice nasmejanog crnca. U nekoj se mahuni nalaze blizanci; ipak bi ih Ijudi mogli razlikovati: jedan ima na čelu belegu, kao konj. Majka če, dakle, uvek moči da ga prepozna - po zvezdi na čelu.
1
Dečak kupi divlje kestenove kóji su se sakrili u rupe na travnjaku i stavlja ih pod obraze. Ústa su mu puna neke lepljive gorčine. Dečak se smeška. Trebalo bi se popěti na granu, izabrati jedan grozd i čekati. Ne dáti andělu sna da te prevari. Trebalo bi bar tri dana i tri noci, bez jela i piča, bez sna i počinka, gledati plod. Kao kada se gleda mala kazaljka na sátu. Bodlje su se stvrdle i pri vrhu malo potamnele. Ako ih dirneš nevěsto, na prstu če ti napraviti rupicu, pa če da poteče tvoja lepá, crvena krv. Moračeš ondá da sišeš svoj prljavi prst kojim si malopre pravio grudve od blata i fuškije. A može da nastúpi i trovanje krvi. Kada se to dogodi, ondá deca umiru. Stave ih u male pozlacené sanduke i nose ih na groblje, medu ruže. Na čelu povorke nose krst, a za sandukom idu dečakova mama i tata i, naravno, njegova sestra, ako je imao sestru. Majka je sva u crnini, ne vidi joj se lice. Samo tamo gde su oči, crna je svila vlažná od suza.
Jedna beloputna gospodica u crnoj kecelji gimnazijalke šedi u nekoj kristalnoj svetlosti što dolazi kroz poluspuštene žaluzine. Šunce črta na Ijubičastim bocama s kolonjskom vodom zvezdice od zlata.
E, pa, evo tajne mirisa Ijubičica: gospodica koja prodaje sličice leptirova i divljih zveri, kao i parféme, od svih mirisa najviše voli miris Ijubičica, i stavlja ga svuda štedro: na dlaňové, na bujnu ridu kosu (mada bi ridoj kosi, po, svoj prilici, bolje pristajao neki drugi miris)
Trebalo bi komponovati fugu za orkestar i jorgovan. Iznositi na podijum u mračnoj sali Ijubičaste bočice oplemenjenih mirisa.
One kóji bi tiho, bez krika, izgubili svést, iznosili bi u drugu sálu, gde bi lebdeo detinjasti, lekoviti miris lipe i kamilice.
Ulica divljih kestenova
Gospodine, da li biste znali da mi kážete gde se nalazi Ulica divljih kestenova? Ne sečate se? A mora da je negde ovde, imena se vise i ne sečam. Ali znám pouzdano da je negde ovde. Šta kážete, nemá ovde nigde ulice s drvoredom kestenova? A ja znám, gospodine, da ona tu mora da
2
postoji, nemoguče je da uspomene toliko varaju.
Da, još pre rata... Na uglu se nalazila škola, a pred školom arteški bunar. Ne mislite, valjda, da sam sve to izmislio. U toj školi sam išao u prvi razred, a pre toga u zabavište. Učiteljica se zvala gospodica Fani. Mogu vam, gospodine, pokazati jednu fotografiju gde smo svi na okupu: gospodica Fani, naša učiteljica, da, taj što šedi pored nje, to sam ja, Andreas Sam, moja sestra Ana, Fredi Fuks, voda naše bande... Da, gospodine, odlično, sada sam se setio. Ulica mora da se zvala Bemova ulica, jer ja sam bio borac u bandi čuvenih bemovaca, čiji je voda bio Fredi Fuks (zvani Aca Dugonja), Folksdojčer. Sjajno gospodine, da nije bilo ovog našeg razgovora, ja se uopšte ne bih setio da se ta ulica zvala Bemova ulica, po čuvenom poljskom generálu, četrdesetosmašu. Da li vam, možda, gospodine, to ime govori nešto: Bern, Bemova ulica. O, da, izvinite, naravno vi se ne môžete setiti, ukoliko niste tu živeli pre rata, no bar biste mogli znati da li ima tu negde neka ulica s drvoredom divljih kestenova? Ti su kestenovi cvetali s proleča, tako da je cela ulica mirisala pomalo otužno i teško, osim posle kiše. Tadaje, izmešan sa ozónom, m iris divljeg kestenovog cveta lebdeo svuda naokolo.
Oh, ja sam se zapričao, oprostite, moraču da pitam još nekog, mora da ima nekog ko če se setiti te ulice, pre rata se zvala Bemova, a bila je zasadená drvoredom divljih kestenova.
Zar se ne sečate, gospodine? Ni vi? Eto, sve što još mogu da vam kážem, to je da je na uglu bio jedan bunar, arteški, ispred škole. U blizini je bila kasárna, levo, iza ugla, na drugom kraju ulice. Mi, deca, dotle smo smeli da odlazimo. Tu saobračaj nije bio živ. A na uglu, kod kasárne, počinjale su šine (mali žuti i plavi tramvaji). Da, gospodine, zaboravio sam vam reči da je pored drvoreda kestenova, s desne strane, bilo uoči rata iskopano sklonište, u cikcak. Tu je boravila naša banda. Da vam, možda, taj podatak neče pomoci da se setite: bilo je iskopano veliko sklonište.
Naravno, svuda je bilo skloništa, ali dobro se sečam da divljih kestenova nije bilo osim u našoj ulici. Naravno, sve su to detalji, no hoču samo da vam kážem da se sasvim pouzdano sečam da je ta ulica bila zasadená divljim kestenom, a ovo, gospodine, ovo je bagrem, a bunar nigde ne vidim, pa ipak
3
mi se čini da je to nemoguče, možda ste vi pogrešili, mora da se neka druga ulica zvala Bemova, ova mi se čini premala. Uostalom, hvala vam, proveriču. Zakucaču na neka vrata i pitaču: Da li se ova ulica pre rata zvala Bemova ulica, jer sve mi je to vrlo sumnjivo, gospodine, ne verujem da bi tolika kestenova stabla nestala, makar bi jedno ostalo, drveče, valjda, ima duži vek, kestenovi, gospodine, ne umiru tektako.
Eto, ne verujem, gospodo, svojim očima. Niko nije u stanju da mi objasni gde su nestali ti kestenovi, i da nije vas, ja bih posumnjao da sam sve to izmislio ili sanjao. Jer, znáte, tako je to sa uspomenama, čovek nikad nije siguran. Veliko vam hvala, gospodo, idem da potražim kuču u kojoj sam živeo. Ne, hvala vam, više bih voleo da budem sam.
Onda on pride jednim vratima, mada to nisu bila ona vrata, i pritisnú zvonce. Izvinite, reče sasvim običnim glasom, da li tu stanuje Andreas Sam? Ne, ne, reče žena, zar ne umete da čitate? Ovde stanuje profesor Smerdel.
Da li ste sigurni, ponovi on, da ovde ne stanuje Andreas Sam? Pre rata je stanovao ovde, znam pouzdano. Možda se sečate njegovog oca? Eduard Sam, s naočarima. Hi se, možda, sečate njegove majke. Marija Sam, visoka, lepá, vrlo tiha. Hi njegove sestre, Ana Sam, uvek s masnicom u kosi. Eto, vidite, onde gde je ona leja s lukom, tamo je bio njihov krevet. Vidite, gospodo, ja se sasvim dobro sečam. Tu je stajala šivača mašina njegove majke, Marije Sam. Bila je to singer mašina, s nožnom pedálom.
O, ništa ne brinite, gospodo, samo evociram uspomene, znáte, posle toliko godina sve nestaje. Eto, vidite, na mom je uzglavlju izrasla jabuka, a singerica se pretvorila u bokor ruža. Od kestenova pak, gospodo, vidite, nemá ni traga. To je zato, gospodo, što kestenovi nemajú svoje uspomene.
Čuli ste, kuče nemá. Na mom je uzglavlju izrasla jabuka. Jedno kvrgavo, povíjeno stablo bez ploda. Soba mog detinjstva pretvorila se u lejú s lukom, a na mestu gde je stajala singerica moje majke - bokor ruža. Pored bašte se uzdiže nova trospratnica, u njoj stanuje profesor Smerdel. Kestenove su posekali, rat, Ijudi ili prosto - vřeme.
A evo šta se tu zbilo, u Bemovoj dvadeset sedám. Pre dvadesetak godina, koje sam hteo da preskočím jednim lirskim skokom unapred. Ulazi
4
moj otac, dva-tri meseca po našem odlasku, u kuču broj 27 u Bemovoj i iznosi naše stvari: dva ormara, dva kreveta, singericu moje majke. Kad su izneli i poslednji deo nameštaja, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, evo -gospodo Smerdel, ja još uvek s varna govorim - šta se zbilo: "Kada srno izneli i poslednji deo nameštaja, draga moja Olga, a to je bio onaj otoman u kojem pevaju federi, kuča se srušila kao kula od karata. Ne znám ni sam kakvim sam čudom uspeo..." (Iz pisma Eduarda Sama, moga oca, svojoj sestri Olgi Sam-Urfi).
Sada  je   tu   posaden   luk,   lepi   zeleni praziluk, gospodo...
Igra
Čovek proviri kroz ključaonicu i pomisli To nije on; nije Andreas. Dugo je još stajao tako povijen, misleči To nije Andreas. Stajao je uporno, nepomično, još i ondá kada je osetio bol u krstima. Bio je visok, a brava mu je bila skoro u visini nogu. No nije se micao. Nije se pomerio ni ondá kada su mu oči stale da suze pod staklom naočara, od čega mu se zamaglio vid. Iz sobe je strujala hladná promaja kao kroz hodnik. No on se nije pomerio. Samo mu je jednom staklo naočara dodirnulo bravu, i on tada pomeri glavu malo unazad. Ovo morám da pokazem Mariji, mislio je nekako zlurado, a da nije bio svestan ni toga da to misii, ni toga da ima u tome zluradosti. Moram pokazati Mariji Maksa Ahašveroša, trgovca guščijim perjem. Nije znao zašto, ali je imao potrebu da je vreda. A ovo če je uvrediti, mislio je zadovoljno. Treba da joj pokazem kako teku ponornice krvi. Kako Andreas nije zapravo njen Plavi Dečko (kako ona misii), nego njegova krv, unuk Maksa Lutajučeg. A to če je zaboleti. Večje unapred likovao i uživao u njenoj skrivenoj patnji i nemoci da se bar u sebi i čutke suprotstavi snazi njegovih dokaza, kada bude ugledala (kad joj on pokaze) kako njen Plavi Dečko, njen Andreas, nudi mušterije i ide od slike do slike, kao da luta kroz vekové. A to če je zaboleti. Zato mu se nije dalo da se odmakne od ključaonice, zato je odlagao taj trenutak zadovoljstva kóji mu je, eto, nadohvat ruke. Ali nije hteo, nije mogao da pruži ruku i dohvati
5
to zadovoljstvo da je muči. Zato je odlagao taj trenutak. Čekao je da on sazri sam od sebe, da pomodri i da padne kao zrela šljiva u blato. Zato nije hteo da odmah zovne Mariju, nego je uporno i dalje virio kroz ključaonicu kroz koju je strujala, kao kroz hodnik, hladná promaja čak odněkud iz bezvremenske daljine. A na kraju tog hodnika, negde u pomučenoj, zamagljenoj, dalekoj perspektivi, kao u súmraku, stajao je on, Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem, i nudio svoju robu, okretno, jevrejski. Čovek je mislio samo o njemu, morao je da misii o njemu, jer ga je gledao. No nije zaboravljao ni na tren da sve to treba da pokaže Mariji i da če je to zaboleti. Eto, zato je odmah nije zvao. Čekao je da taj trenutak sazri sam od sebe, da pomodri kao šljiva, pa da ga onda, kad padne, zgazi, utaba nogom.
Dečak je (medutim) sam u sobi. Oseča kako mu zebu ruke i vec odavno želi da prede u kuhinju da se zagreje, ali mu se to nikako ne da. Ovde ga niko ne vidi, a tamo, u kuhinji, pred pogledom starijih, ne bi mogao ovako da se igra. Možda mu i ne bi smetali, ne bi mu, verovatno, ništa prigovorili (naročito májka), jer ovo je, on to oseča, sasvim bezazlena igra (šta je to prema paljenju šibica u šupi ili prema pljuvanju na prolaznike). Ali ovo je ipak neka čudná igra. Ani ovo nikad ne bi palo na pamet. Zato uporno drži na ramenu cicáni jastuk kóji je uzeo sa kreveta i, šetajuči se po sobi, tobože poguren pod teretom, ide od slike do slike (ima u tome nečeg grešnog, on to oseča) i govori nešto u poluglasu. Pored šivače mašine, pred prozorom, na izribanom patosu leže njegove zaboravljene igračke: olovni vojnici, klikeri od gline i staklenci. Ali on sada igra neku drugu igru, mada još ne zna kako se ona zove. "Gospodo, želite li belog labudovog perja?" šapuče on uz poklon, zagledan u zagonetan osmeh Mona-Lize iznad Aninog kreveta. Na licu mu se vidi iskreno razočaranje. Ovo mu je bila poslednja prilika. Do sada su ga odbile toliké mušterije. I taj starac (sa smešnim šeširom i dugačkom lulom medu zečjim usnama), kóji visi nad očevim krevetom, i ta stará gospoda otmenog držanja (s grbavim nosem i smešnim siljatim cipelama na kopcu), i svi redom, pa sada i ova lepa žena što se tako zagonetno i dvosmisleno smeška, čas, misliš, kupiče sve, čas imaš utisak da to odbija s blagim prezirom. Dečak stoji pred njom uvreden i - zaljubljen. teka njen odgovor i jednako misii: Ovaj
6
posao i nije za mene. Ovoj bih ženi dao svu robu za lepe oči, za osmeh, i moja bi radnja propala. Ipak, neka propadne, misii on, dok mu oči blago blistaju. Neka, sve ču joj dati, neka spavá u mekoj postelji. Zatim naglo, glasno: "Gospodo Mona-Lizo, evo za vas od jednog mladog trgovčiča na dar za vašu postelju... Platili ste svojim osmehom, gospodo." Klanja se i crveni izistinski, mada zna da je sve to igra i obmana, ali se stidi svog nedoraslog kavaljerstva i izdajstva prema sebi, jer kad se več neko igra trgovca, treba da gleda da robu što bolje prodá, a ne da bankrotira zbog jednog osmeha.
Čovek proviri kroz ključaonicu. I vide svog pokojnog oca, Maksa Ahašveroša. To nije bio duh. To je bio glavom Maks Ahašveroš, trgovac guščijim perjem. Dolazio je odněkud iz daljine. Čovek je čutao. Osečao je kako mu se muti vid. Kroz ključaonicu je kao kroz hodnik strujala oštra promaja. Maks je naišao na musteriju: »Frau, wünschen Sie feiner gansgefeder?«, reče Maks uz šeretski poklon i skinu džak sa ramena.
Čovek je čutao.
"Gospodo Mona-Lizo", reče Maks, "ovo je najlepše perje u ovom kraju. To je perje s Ledinog labuda. Želite li čistog labudovog perja?" - Zatim, videči na licu mušterije osmeh, jedva osetan osmeh kóji je i prezir i milošta, ali kóji ipak malo obečava, on uze svoj džak na ráme i reče uz poklon: "Adios, seňorita, pokajačete se." - Tada se čovek trže. Njegove ruke, što su sve dotle mirovale prekrstené straga, počeše odjednom da govore nešto što žena nije mogla da vidi jer je bila okrenuta ledima. Eduard pak nije mogao da odvoji oko od ključaonice. No odjednom on se uspravi i obrisa oči maramicom, ne skidajuci naočari. "Marija", reče on u poluglasu, "pogodi ko je u sobi? Proviri! Samo pažljivo." Žena se okrenu ne ispuštajuči iz ruke džezvu po kojoj je lizao Ijubičasti plamen špiritusne lampe. "Ko, Eduarde? Ko?" Videla je kako se njegove zenice napinju pod staklom naočara. "Ko? Ko? Pogledaj! " viknu on razjareno. "Moj pokojni otac. Maks Ahasver!" Onda se umorno svali na jednu stolicu i pripali tigaretu. Ona skloni džezvu sa plameňa. Videlo se da i njene ruke drhte.
Vrata zaplakaše i dečak se trže. Žena ga zateče s jastukom u naručju. Osim njega nikog nije bilo u sobi. "Andi", reče ona, no nije mogla da prikrije
7
podrhtavanje svoga glasa. "Šta radiš tu u hladnoj sobi? Ruke su ti sasvim prozeble."
"Ništa", reče on. "Igram se."
"Ostavi taj jastuk", reče ona.
"Mama, pa ja se s jastukom igram", reče dečak, zatim stavi jastuk na ráme i stade pred nju. "Gospodo, želite li finog labudovog perja?" reče on uz osmeh i pokloni se. Žena je čutala. Dečaku se tada ugasi osmeh na Neu (da, znao je on to, osečao je, ima nečeg grešnog u toj igri). Ona mu istrže jastuk iz ruke i baci ga na krevet. Zatim krenu prema vratima, no tu zastade přikovaná čovekovim pogledom. Ispustivši dečakovu ruku, hitro prode pored njega.
"Jesi li videla Maksa Ahašveroša?" otkinu se s njegovih usana kao zrela šljiva što padá u blato.
"Da, Eduarde, da. Videla sam ga. Nudio mi je perje od labuda. Madam, želite li čistog labudovog perja."
"Bio jednom jedan car", poče žena da priča detetu posle molitve. "I?" upita dečak brišuči san sa očiju (no znao je da če ga, kao i uvek, njena priča uspávati, uzaludan je sav njegov nápor). "I on se oženi jednom Cigankom..." -"A zašto?" upita on. "Cigánka je bila lepa, najlepša u čitavoj carevini. I, tako, ona mu rodi sina kóji če naslediti očevu carevinu. Car je tada, srečan što je dobio následníka, naredio da ubijú Cigánku, jer kad bi se doznalo da je ona májka detetova, buduči bi následník izgubio presto. Tako on nikad nije ni doznao ko mu je májka. Srečom, dete se vrglo na oca i niko nije mogao da oseti u boji njegove kože jednu tamnu nijansu cigánske krvi." - "Ne razumem to", reče dečak. "Nije ni važno. Slušaj dalje", reče njegova májka, kajuči se pomalo što je počela ovu priču, no sad več nije mogla da se zaustavi; ne samo zbog deteta. "...Vaspitavali su ga najbolji učitelji i mudraci u carevini. Car je bio zadovoljan i srečan." Tu se mogla zaustaviti, jer ni sama nije znala kako da zavŕši priču; biče to teško za dete. No kada začu dečakovo "a onda?" (on je več bio svikao na obrte ), ona nastavi pre nego što je mogla da smisli završetak: "Jednog dana car zaviri u sobu svoga sina da se uveri spava li več carevič." "A onda?" - Malo je oklevala,  no nastavi: "Onda nade dete s
8
jastukom od baršuna i svile kako stoji pred slikom svoje majke i prosi: Koňcu hleba molim, silna carice, (oponašala je sad cigánski izgovor) i jednu krpicu da pokrijem svoju golotinju... Kao izbezumljen, car úlete u sobu i zgrabi siná. Šta to radiš, careviču? zavapi otac. Prosím, oče, reče carevič. Dosadile su mi sve druge igre, i konji, i sokolovi, pa se sada igram prosjaka." Govorila je sve tiše i najzad učutala. Dečak je bio zaspao. Onda ugasi lampu i krenu na prstima.
"Je li ubio i siná?" začu ona iz mraka i trže se. Onda se vráti da pomiluje dete. "Nije", reče šapatom, ne paleči svetio. "Nije."
Pogrom
Želja da ne propustím dogadaj u kóji su bile umešane manje-više sve meni poznáte ličnosti iz ulice, kao i moja potajna namera da razmrsim klupko švih tih dogadaja u koje se u poslednje vřeme bio upleo moj život, naterali su me da se hrabro pridružím gomili onih kóji su jurili zadihano i kóji su me povukli sa sobom. Išao sam ráme uz ráme sa financima i vatrogascima, dahtao kao na izmaku snaga i podešavao disanje prema njihovim koracima. Mislio sam da ču tako moči da ulovim smisao švih zbivanja koja su me tih dana potresala iz temelja i na koja nije znala da mi odgovori ni moja májka. Išao sam boreči se sa svojim strahom. Sneg nam je škripao pod nogama, tabao se i postajao tvrd kao pločnik, krt i zvonak. Gomila je tapkala po snegu kao kakva golema stonoga, a iz njenih se ústa podizala para, čistá i bela. Kroz závesu smrdljivih isparenja i dahtanja do mene je dopirao, i pored snežnog filtra, miris jeftinih parfema, nakisli miris znoja kóji se širio iz zelenih uniformi financa i plavih mundira vatrogasaca. Odjednom se začuo tresak stakla koje je svojim bleskom poput munje sevnulo iznad gomile, a za njim je usledilo, kao daleki eho, prštanje dasaka i, najzad, dah olakšanja kada je kapija popustila pod pritiskom.
Stajao sam uporno pod tremom magacina, hvatajuči se za peševe kaputa, za suknje žena, bivao potiskivan i odbacivan, vračao se opet uporno i zavlačio se kroz šumu nogu, nošen svojim strahom, uveren da sam tu, u srcu opasnosti, ponajbolje zaklonjen od tih Ijudi, znajuči da se ne smem udaljiti iz
9
sigurnog zaklona njihove razjarenosti, da se ne smem udaljiti od te mnogočlane mase ni za razmak jedné ruke, jer bi me mogli dohvatiti i zgaziti nogama.
Kako su se vrata magacina otvárala prema vani, iskrslo je pitanje kako da se raskrile, jer niko nije hteo da se udalji iz prvih redova, pa je nastala paklena galama, vitlanje štapova i urlici, toptanje nogu i zapomaganje. Odjednom su se, ni sam ne znám kakvim čudom, veliká jednokrilna vrata zasekla u tu crnu masu kao ostrica noža. Več je bio počeo da se hvata neki plavičasti súmrak u velikim kockama, poput nekog golemog lifta što se spušta izmedu visokih židova kao u svoje ležište. Vazduh je mirisao na petrolej i sapun, a iz razjapljenih ústa magacina kuljali su slojevi najrazličitijih mirisa, kao prethodnica narandži i limunova, mirišljavih sapuna i začina. Zatim su počele da nadiru, uz jeftine zvuke lima, neke četvrtaste konzerve koje su sevale u mraku svojim bezopasnim mesinganim sjajem, kao kakvi noževi iz escajga, svežnjevi sveca zavijenih u plavi pakpapir zveckali su kao sasušene kosti, jabuke su padale s tupim zvukom, da bi bile odmah zatim smrskane pod nogama, kao sažvakane. Iz mrkih papirnih džakova kuljao je šečer, škripeči pod nogama i mešajuči se sa razgaženom susnežicom. Ljudi su s mukom izlazili iz gomile, noseči u naručju neke zamotuljke, kao decu. Brašno je lebdelo u vazduhu kao púder, taložeči se na obrvama i dajúci Ijudima neki svečan izgled, skoro šaljiv, praznički. Jedna je žena zasecala zubima svitak svile, kóji je izvadila ispod kaputa. U svetlosti šibice, koja joj je na tren osvetlila lice, ugledao sam njene zube rumene u odsjaju svile. Gledao sam kako se jedna bála cica s cvetičima uporno mota oko nogu i oko glava gomile, kao trake krep-papira u novogodišnjoj noci. Taj je šareni cic počeo opasno da se steže; žene počeše da vrište. No kako se unutrašnje kretanje gomile time bilo samo još više uzburkalo, ljudi stadoše da se dave i da se otimaju, da cepaju taj cic razjareno, no on je odněkud jednako izvirao, kao reka, nadolazeči. Kada su u magacinu ostali samo goli židovi i mrak, gomila se poče hitro razilaziti, odnoseči svoj plen pod kaputima. Stajao sam sad po stráni, kao pravednik, pošteden osvete. Tada me primeti jedna žena dobra srca i, prolazeči pored mene, tutnu mi u ruku neku konzervu oblepljenu
10
šarenim papirom, na kome je pisalo velikim crvenim slovima SPAGHETI A LA MILANESE. Stiskao sam još dugo tu kutiju u naručju, ne znajuči šta da radim s njom, nemajúci hrabrosti ni da je bacim ni da je odnesem kuči. Gledao sam prestravljeno gospodina Antona, financa, kóji je stajao na jednom buretu i bacao uvis konfete.
Priča koja se c rve n i
Noc na otvorenom moru u blizini koralnih sprudova. Proveravam svoj pištolj ispod jastuka. Da, sve je u redu. Ukoliko dode do pobune mornara ili ukoliko se pojave na brodu Ijudi Džoa Mamuta. Treba samo otvoriti malo vise prozor na kabini: noc je tropska, zaparna. Čuje se kreštanje galebova. Treba da se naspavam. Sutra me čeká naporan dan.
"Hej, Sam, kako si izradio svoj zadatak?"
"Ne znám. Valjda če biti dobro."
"O čemu tu može da se piše? To je blesavo. O čemu si ti pisao?"
"O tome kako moja májka odlazi u Bakšu, ja je čekám kraj reke, dok mi čreva zavijaju kao u gladnog kurjaka. Ondá ona dolazi. To je sve. Opisao sam osmeh hleba u njenoj korpi."
"Sam, ti uvek nešto fantaziraš. Kakav je sad to osmeh hleba? Šta ti to znáči?"
"Tako. Valjda miris hleba. A o čemu si ti pisao?"
"O tome kako se peče hieb. Kako se moja májka popne na tavan, donese brašno, znáš več, stavi u peč hlebove i posle ih izvadi. Eto. Svi srno pisali to isto. Ti se jedini praviš važan."
"Gal, meni se jako piški, ali sam lenj da se pokrenem. Ovde u hladu tako mi je lepo da nisam u stanju da podem do vecea."
"Ista stvar. Bukvalno ču se upiškiti. A ti se opět praviš fin. Vece! To se zove zahod ili klozet, ili: tamo gde i car piški peške!"
"Zvono če da zazvoni i mi čemo se upiškiti. Tačno tako. Barem sa mnom tako stoji stvar."
11
"Okreni se na stranu i piški ovde. Ja ču te zakloniti."
"Mislio sam več o tome. Ali mogla bi neka devojčica da naide. I imam utisak da mi ne bi poteklo."
"Ti se, naravno, opět praviš važan. AN svejedno. Evo ti ruke i pokúšaj da se pridigneš. To ti ne pomažem zato što sam ti ja jedini drug u celoj školi, nego zato što se i meni piški. A ako zvono zazvoni, ondá srno gotovi..."
"Sam, ti mokriš kao konj. Čini mi se da piškim več čitav sat."
"Da li je več zvonilo?"
"Nije još, ali to je, po svoj prilici, neka zabuna. Možda je gospoda Rigo sprečena nekim važnim poslom ili je več i zvonilo a mi nismo čuli."
"Gde su ostali? Vidiš li ostale? Čuješ li neki glas?"
"Ne znám tačno. Imam utisak da su več ušli. Zaboga, zar ti, Sam, ne znáš da prekineš. Jednostavno - zaustavi česmu. Zavrni slavinu. Ja kad piškim pa neko naide, jednostavno se napravím da nešto tražim u žbunu ili iza drveta, a kad taj neko prode, ja ponovo otvorim slavinu i dovŕšim. Zar ti se to nikad nije dogodilo? Ti piškiš a neka od devojčica naide. Ili gospoda Rigo. Ili bilo ko."
"Gal, hajde, ti idi. Ja ne mogu na čas ovako. Morám da ispraznim bešiku, i tu nemá druge."
"Sam, zar ti ne môžeš malo da se nategneš?"
"Idi ti. Evo, imam utisak da če vodopád da se smanji. Ali sve mi se čini da se meni još piški. Evo, sad mi je laknulo..."
Odjednom mi sa úžasom ulazi u svést ja ovo sanjam, ja ovo sanjam i topia me tečnost obliva u predelu bedára. Gospode, šta če reči na to moja májka. A tek Ana! Ceo če me mešec zadirkivati, a možda če i ispričati nekom. Móram samo da proverim koliko sam se skvasio. Možda nije doprlo do čaršava. U tom slučaju, stvar je spasena. Obuči ču pantalone na mokré gače, pa če se osušiti u školi. Pridižuči se rukama na bok, opipavam dlanom čaršave. Úžas! Ležim na golemoj lokvi koja se širi. Koliko sam puta več rekao u sebi da mi se to više neče dogoditi. I uvek sam uspevao da se probudim u poslednjem trenutku. Skoro uvek. A sad me prevarilo. Stvarno, morao bih da se stidim. I kako se samo nisam setio. Smešno. Piškiti čitav sat u školskom
12
dvoristu. Dete od dve godine moglo bi da shvati da je to san. Sigurno je to zbog onog prokletog gorkog čaja što srno ga juče ceo dan pili.
Naginjem se prema majci i šapučem joj na uvo, tiho da Ana ne čuje:
"Mama, ja sam se upiškio."
Ona se polako budi, ne shvatajuči u prvi mah moje řeči.
"Sanjao sam da sam u školskom klozetu pa sam se upiškio."
Ona polako, još u polusnu, opipava rukom čaršave ispod mene, zatim, nasávši lokvu, počinje da se smeška. Uzima sat sa nahtkasne i prinosi ga uvu da proveri nije li stao.
"Treba da se presvučeš", šapuče mi zaverenički. "Vřeme je da se spremiš za školu."
Zatim polako, kako ne bi probudila Anu, ustaje iz kreveta, otvára ormar i daje mi da se presvučem. Neka prljava jesenja zora, vlažná i mrgodna, ulazi polako u našu sobu. Pomisao na ustajanje, na kišu, na školu deluje na mene porazno. To naglo budenje iz sna, ta sramota kojom mi se san narugao i kojom mi se osvetio, još vise me ubija. Odlazim s majkom u kuhinju i ona mi posipa iz lonca malo vode kojom trljam oči i nos. Sad mi je več bolje. Prebrodio sam srečno prljavu, m laku reku koja se prostire izmedu sna i života. U telo mi se uvlači neka životinjska toplota i več vidim sebe kako trčim bos do škole, kako ulazim i, prokisao i smrznut, sedám kraj péči, nemo, pun značaja zbog sazaijenja koje če izazvati moje bose noge i moji prokisli dronjci. A posle, kada se osušim, i kada budem sedeo na svom mestu (noge mi se ne vide, a rumenilo iz ruku mi je odbeglo kao da sam navukao bele rukavice), ponovo ču zadobiti svoj oreol prváka u razredu i sedeču s tom krunom, mudra držanja kao sova, dok če gospoda Rigo čitati najbolji zadatak (moj), glasom uzvišenim i raspevanim, a zatim če nastupiti u razredu tišina, dok gospoda Rigo ne bude došla k sebi od uzbudenja i saopštila da če taj zadatak dáti da se štampa u Dobrom pastiru, zbog njegove poučnosti i njegove nadahnutosti.
13
Serenada za Anu
Čuo sam neki žagor pod prozorom i pomislih da su došli da ubiju mog oca.
A onda je violina dovela sve u sumnju i oslobodila me straha. Taj kóji je svirao pod našim prozorom nije bio virtuóz, ali je, očigledno, bio zaljubljen u moju sestru Anu. Violina je imala glas skoro Ijudski. Neko je, do ušijú zaljubljen u zvezde, u moju sestru Anu, pevao stidljivo, trudeči se da dä svom glasu što veču muškost i dubinu. Ipak je to pevanje ličilo na šaputanje:
Zástoje Gospod stvorio Ijubav... Zašto su noci...
Onda Ana najzad pronade šibice i ja je videh pri toj svetlosti, kao u magnovenju, kako stoji iza závese, u belom. A kada se vrátila i ponovo legla, začuh kako moja májka, dirnuta, skoro poslovično reče:
"Ana, zapamti to jednom zauvek. Kada se nekom drži podoknica, onda treba zapáliti šibicu. To je znak otmene pažnje."
Smiren majčinim glasom, ja sam ponovo tonuo u san kao u šumu mirisa, kao u zelenu livadu.
Ujutro smo našli u prozoru grančicu jabukovog cveta, sličnu srebrnoj kruni, i dve-tri razbuktale crvene ruže. I još pre nego što nas je (sutradan u školi) pitala učiteljica: "Kóji je to magarac gazio nočas po bašti", ja sam još ujutro, tako reči po mirisu, prepoznao cveče iz bašte gospode Rigo, jer ja sam vezivao ruže, podsecao jorgovan.
Nisám hteo da kážem da je - sudeči po glasu - taj magarac što brsti ruže bio gospodin Fuks mladi, obučar, zaljubljen kradom u moju sestru Anu.
Ana, reci, da li sam sve to izmislio?
(Cveče i m irise.)
Livada, u jeseň
Otišli su cirkusanti, "atlete" i mečkari, jeseň je na izmaku. Tu na Malom polju ili na Grófovom zapečku, kako ga još zovu, ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene travé. Nasred livade nalazi se jama, duboka skoro metar i jasno vidljiva medu razgaženim krtičnjacima. Tu je
14
još nedávno bio zaboden šatorski jarbol, při dnu širok i netesan, a při vrhu tanak i vitak; na njemu barjak. Oko jame izrovano zemljište, sasvim golo, nazire se ilovača izvučena iz dubine. Nije to ona jama od prošle ili pretprošle godine, kako bi se moglo pomisliti. Jercirkusi dolaze i odlaze, mali provincijski cirkusi sastavljeni od Cigána i madioničara, od pelivana i "atleta", svake godine, s jeseni, kao poslednje slavlje leta, kao neki smešni paganski praznik. Ali to nikad nije ista družina niti isti šator, pa ni isti jarbol. Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sad se uopšte ne vidi i ne bi se moglo řeči gde je bila, jer ta je jama več zarasla kao rana, samo još temeljitije - nije od nje ostao ni ožiljak; prekrile su je zemlja, travé, korovi. A i ova če uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim če je neko vřeme skřívati sneg, a kad dodu prolečne m lake kiše i pljuskovi, zatrpače je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neče biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.
I nigde vise šarenog vašara, nigde pelivana, nigde kikota majmuna i barikanja tromih slonova. Cirkus je otišao, iznenadno kao što je i došao. Jednog jutra, ráno, pre izlaska sunca, mišičavi mladici u mornarskim majicama, kóji su tu danima izvodili svoje veštine od kojih je svima zastajao dah, povadili su kočeve, poskidali žice i konopce, oborili ružičasti šator i gordi jarbol sa zastavom. Zatim su sve to spakovali hitro i umešno u svoje drvené kučice, sličné velikim ladama. Ondá su krenuli, tiho, kao da se kriju, točkovi kučica su škripali tužno, a kroz prozore, pored zamahnutih zavesa, moglo se viděti kako posluju oko ručka čarobne žene-ribe, dok se iz dimnjaka dizao plavi dim, jedva vidljiv u jutarnjem plavetnilu neba. Životinje su rikale u kavezima, samo se slon vukao iza povorke, dostojanstveno i lenjo, hladeči se svojim golemim ušima.
Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi svěže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širém od kruga kóji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još světli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, več zardale koštice od voča, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja
15
i Ijudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, koře hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz dačkih svezaka s crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi. Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, "poni", zemlja je izrovana kopitima, tráva iskorenjena, samo se još nade pokoja vlát zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele. Malo dalje, vide se tragovi negdašnjeg šatora za majmune; četvrtasti plato, iz kojeg još vire, po uglovima, grubo tesáni klinovi od hrastovine, s gornje strane oljušteni ušicama sekire. Mada je prošlo tek několiko dana od odlaska cirkusa, travé se več mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada šišlo s njih Ijudsko stopalo ili konjsko kopito.
Izvan ovog utabanog polja, travé su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvečem, modrim i žutim, s napuklim zvončičima i svakojakim kôrovom kóji buja pobednički, daveči svojim pipcima, pri vrhu več zardalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih tráva. Ovo je poslednji zamah tráva, poslednji srk korenja. Bokvice su isturile svoje potamnele stabljike okičene grozdovima, lišče korova počelo je po ivicima da tamni i da se nabira, pretvárajúci se pri vrhu u kandže koje prodiru jedna u drugu. Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveče, pogodeno tom nezasitom návalom proždrljivih tráva, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Opijeni i poneseni tim mirisima, teškim i izmešanim, i tim bojama, zbunjujuče isprepletenim, pčele i insekti zuje bezglavo po tom mirišljavom razbojištu, sudaraju se sa zunzarama i osama, sa lažipčelama i leptirima. Poneki skakavac, podnaduo i težak, i sam boje lista kóji vene, proleti šumno preko livade, zatim padne, onako težak i trom, u gustu zapletenost bilja, kao divlji, zreli plod.
Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara...
Odjednom, sa zapadá, izranja iz tráva moj otac, zamahujuči visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveču pogubni učinak jeseni. Ondá mu se pogled zaustavlja na
16
parčetu zgužvane hartije koja sasvim strči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila. Prvo je dodirnu šiljkom svog štapa, kao što ptica dodiruje kljunom nepoznat plod, zatim se sagnu i raširi je, pa onako kratkovid, ne dižuči je sa zemlje, poče da sriče sa nje gótska slova. Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, slúžili cirkusanti i "atlete", kako bi sačuvali gumenú elastič-nost svog tela i čeličnu snagu svojih mišiča: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, s izrazom Ijutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseča. A moj otac ima oproban recept za kiselicu koja se spravlja bez masti, samo s vodom i solju, naravno s dodatkom nekog aromatičnog bilja i začina, dostupnih svákom, no čija imena još čuva u tajnosti. Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita s ironičnim osmehom na usnama. Zatim, ponesen tekstom, kóji ga samo još vise uverava u přednost njegovog načina, on okreče drugu stranu, ne obracajúci pažnju na več stvrdlu skramu Ijudskog izmeta kóji se nahvatao preko gotskih slova - dijagonalno. "He!" klice moj otac, "eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!" I, zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim precizním pokretom mačevaoca nabáda tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vřeme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Ondá ponovo zakorači u visoke travé, stiskajuči pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presováni cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodičine travé, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate...
Verenici
Bilo je to u vřeme kada njegov otac još nije pio (zapravo izmedu dva Veliká Opijanja, kako je kasnije govorila njegova májka) i kada on, Andreas Sam, još nije služio kod seljaka. Bilo je to, dakle, druge ili treče godine rata; dečak nije imao vise od osám, devět godina. Sedeo je u kolima opijen
17
mirisom tek sakupljenog sena i gledao kako šunce zalazi za horizont, crveno.
"Dobar dan, gos'n Sam", reče seljak i skide svoj masni šešir. To je bilo, dakle, u vreme kada gospodin Sam, to jest njegov otac, još nije pio.
Njegov otac skide svoj šešir s tvrdim obodom:
"Dobro veče. Vidite, sunce vec zalazi."
"Sutra če biti vetrovito", reče seljak. "Kada je na západu rumeno posle zalaska, znači biče vetrovito."
"Da, gospodine", reče njegov otac i nastavi da hoda za kolima koja su se tromo vukla. Dečak nije znao da li ga je otac primetio. Osečao je vrtoglavicu od sasušene divlje deteline i neku malaksalost. Odjednom zadrhta i zguri se u senu. Otac i gospodin Herman govorili su o njemu. Čuo je kada je njegov otac rekao: "Manite, postao je veliki mangup". Znao je da se ovo odnosilo na njega. Zato ništa nije progovorio, samo se još više zavukao u seno na kolima, skoro malaksao od guste opojnosti divlje deteline i kamilice.
"E, moj gospodine", reče seljak, "on če uskoro početi da trči za suknjama devojčica."
"Šta kážete?" reče njegov otac. "Uskoro?! On je, molim vas, pre neki dan učinio nešto tako da vam od šramote ne bih smeo reči."
Dečak je odjednom shvatio da otac zna za ono. Ali u svemu ga je najviše zabolelo to što ga je njegova májka izneverila. A bila mu je obečala da neče kázati ocu ništa. Ako se stvar ne ponovi.
"Kážem ja vama, gospodine..." reče seljak, no dečak je bio začepio uši rukama da ne čuje šta pričaju. Hvatala gaje nesvestica od sasušene kamilice i od - stida.
A evo kako je sve to bilo. Ta prokleta stvar zbog koje je sada morao da crveni. (Da ostanemo pri trečem licu. Posle toliko godina, Andreas možda i nisam ja.)
Igrali su se žmurke u dvorištu gospodina Saboa, Julijinog oca. To je bilo u subotu, posle škole. Dok je Farkaš brojao, krili su se zajedno, po parovima: Oto i Marika, Emika (Julijina sestra) i Oskar, Julija i Andi. On je več odavno bio zagrejan za Juliju. Išli su u isti razred i bili su najbolji dači. On medu dečacima, ona medu devojčicama. Ona je imala lepši rukopis od njega i
18
odgovarala je brže, a on je lepše crtao i pisao bolje sastave.
Andi je cesto odlazio k njima, jer je njegova májka plela džempere od angorské vune za gospodu Sabo i njene kčeri. Zato je on cesto navračao do njih, naročito zimi, da nešto pozajmi za jelo. Zastao bi na vratima i rekao: "Hvaljenisusimarija", i odmah dodavao: "Moja je mama zamolila gospodu Sabo da, ako imate i ako vam nije teško, da nam onda pozajmite kilo hleba. Može i starog. Moja se mama unapred zahvaijuje i káže da če idučeg leta da odradí sve ono što smo vam dužni." Onda bi uzimao hieb zavijen u laneni ubrus, zahvaljivao (još jednom), i odlazio trkom da obraduje svoju májku. Ali se nikad nije zadržavao u kuči gospodina Saboa.
"Napisaču ti jedno pismo", reče on šapatom.
Ležali su u pojati, na slami. Iz dvorišta je dopirao do njih Farkašev promukli glas: pedespet, pedešes, pedesedam, pedesosam...
"Znám o čemu češ mi pisati", reče ona.
"Ne znáš", reče on.
"Znám."
Morali su da začuté. Čuli su kako su zaškrípala vrata na pojati.
"Eto nekog u slami", reče Farkaš.
Znali su da ih ne vidi. Onda je nastala tišina. Znali su i to da je Farkaš još tu i da osluškuje. Zatim su čuli njegove korake na šljunku ispred pojaté. Nije zatvorio vrata.
"Ne znáš", ponovi on.
"Znám", reče ona.
"Daču ti ga sutra u školi. Staviču ga u veronauku. Strana trinaesta."
"Zašto trinaesta?"
"Tako", reče on.
"Dobro", reče ona. "Ali znám šta če biti u tom pismu."
"Zakuni se da nečeš reči nikom."
"Dobro", reče ona. "Ali znám šta če biti u tom pismu."
"Ne znáš", reče on. "Kada pismo procitáš, spali ga, a pepeo razduvaj."
"Zašto?" upita ona.
"Tako", reče on. "Da se ne bi moglo procitati šta je pisalo."
19
"Vec su ih sve pronašli", reče ona.
"Ti ideš prvá", reče on. "I kaži da si bila u stali."
Ona skliznu niz slamu i potrča. Tek kad je čuo njen zvonki smeh na dnu dvorišta, i on se spusti niz slamu.
Iduči krug, brojanica je ispala na njega.
No posle su se, kao po dogovoru, ponovo našli na istom mestu.
"Znám što če biti u onom pismu", ponovi ona. Imalaje pletenice iste boje kao slama, prčast pegav nos i veliká ústa. Mirisala je na sasušenu divlju detelinu.
"Hočeš li sada?" reče on. Jedva je mogao da izgovori. "Hočeš li to sada?"
"Ja se bojim", reče ona.
"I ja", reče on.
"Zakuni se da nečeš reči nikom."
"Kunem se", reče on.
"Ja se bojim", ponovi ona.
Ležali su sasvim jedno uz drugo. Ona je zažmúrila. On ju je poljubio. Imalaje rupicu na obrazu i pegav prčast nosič. Mirisala je na divlju detelinu.
"Ja se bojim", reče ona.
"I ja", reče on.
Jednom su se dugo zadržali u slam i i Farkaš ih je zatekao.
"Andi i Julija su muž i žena", rekao je.
"Nije istina", reče Andi.
"Oni su muž i žena", ponovi Farkaš. "Oni su stalno zajedno."
"Izmedu nas nemá ništa", ciknu Julija.
"Zašto ondá crveniš?" upita Farkaš. "Zašto onda crveni kad izmedu njih nemá ništa?"
Julija poče da plače i time izdade stvar. Posle je sve krenulo naopako. Andi je bio jači od Farkaša i zato ga je ošamario.
Farkaš je otrčao i požalio se Ani, Andijevoj sestri.
Zato je Andi bio rešio da se ne vráti kuči na večeru. Ni sutra na doručak. Da se nikad više ne vráti kuči. Preko leta če loviti ribu u reci, a zim i če iči od
20
sela do sela i pomagače seljacima. A kada skupi dosta novca, kupice čamac i otiči če svome dedi, na Cetinje. Ili bilo gde. Postače gangster ili detektiv. Svejedno.
Do mraka se krio na obali reke, ondá je zahladnelo i on je počeo da drhti. Od hladnoce i od straha. Sada ga májka i Ana sigurno traže svuda po selu. Možda če mu májka umreti od žalosti ako se on ne vrati kuči pre mraka. Zato je rešio da odloži svoje putovanje i da dode bliže selu. Čuo je Anin glas, kóji ga je dozivao. Odazvao joj se.
"Dodi kuči", reče Ana. No nije smela da pride vrbaku u kojem se krio, jer je znala da on drži kamenicu u ruci. "Izadi, neču reči mami."
"Šta imaš da joj kážeš?" reče on.
"Neču joj reči da si J u I i j i n verenik."
"Káži mami da se ja nikad vise neču vrátiti kuči", reče on, i oseti kako mu se steže srče od žalosti.
"Mama če plakati", reče ona.
"Zar si joj řekla?" upita on.
"Nisám", reče Ana. "Bogami, nisam."
"Ako joj ne budeš řekla ništa, neču iči u San-Francisko. Ni u Crnu Goru."
"Neču joj reči", ponovi Ana.
Uto stiže i njegova májka i poče da ga doziva. Andreas obrisa oči, udahnu duboko i izade iz skrovišta. Ondá šapnu Ani: "Váži, samo nemoj reči ništa o onome."
Ali njegova bi májka uvek primetila kada je plakao.
"Zašto je plakao moj mali?" upita njegova májka.
"Nisam", reče on i ote mu se jedan uzdah kao posle plača.
Ondá poče da plače. Seti se kako bi bilo njegovoj majci da je pobegao u svet.
Ana je htela da mu pomogne:
"Hteo je da beži opet u San-Francisko. Ili u Crnu Goru, dedi."
Sad je več morao da prizná da je plakao. I da káže i zašto je plakao. Naravno, ni za šta na svetu ne bi priznao da je postao Julijin verenik i da je spavao s njom u slami. Rekaoje samo ono što se moralo reči: krio se u pojati
21
sa Julijom, a Farkaš ga je zbog toga zadirkivao. Onda ga je on odalamio. To je sve. Da su ga stavili na točak ili da su mu zapálili šibice pod noktima, ne bi od toga vise priznao.
I bio je uveren da je njegova májka poverovala u to i da joj Ana nije ispričala ništa. Da je postao J u I i j i n verenik i sve ostalo.
A sad, eto, úpravo je shvatio da njegova májka sve zna, pa čak da je rekla to i ocu, jer inače zašto bi njegov otac rekao da je on (Andi) pre neki dan učinio nešto što se od šramote ne môže ni reči?
I zato je sada začepio uši rukama i zažmurio, zato mu se činilo da če umreti od stida i žalosti. Bio je skoro malaksao od guste opojnosti divlje, tek sasušene deteline.
Kada je otvorio oči, video je kako njegov otac, onako visok, sa štapom u ruci, sa svojim tvrdim crnim šeširom, zaostaje za kolima i kako se ocrtava na purpurnom horizontu.
Zamak osvetljen suncem
Izgubila se Narandža, najlepša medu kravama u selu. I on je mora nači po svaku cenu, makar tragao za njom cele noci. Gospodin Molnar ne bi mu to oprostio. Narandža je najbolja medu kravama gospodina Molna-ra. Zato če morati da pretraži celu šumu, pa i dalje ako treba. Reči če Viragu da potera sa svojim i krave gospodina Molnara i neka mu káže: "Narandža se izgubila. Kao da je u zemlju propala." I neka još káže: "Andi moli gospodina Molnara da se ne Ijuti na njega. On če sve učiniti da pronade Narandžu, jer on zna da je Narandža steona i da je to najbolja krava u celom selu. Ali, eto, kao da je u zemlju propala." I neka još káže: "Andi je poručio da ukoliko ne nade Narandžu do sutra ujutro - neka ga ne čekaju. On če otiči u svet, neče se više nikada vrátiti u selo. Neka se gospodin Molnar ne Ijuti." A gospodi Sam, njegovoj majci, neka káže da ne plače. "Andi je otišao u svet, jer je izgubio Narandžu." Samo neka to káže oprezno, njegova bi mama mogla inače da umre, na mestu. Zato bolje neka káže samo: "Andi je izgubio Narandžu. Neče
22
se vrátiti dok je ne pronade." Tako če řeči Viragu. I on je njemu, Viragu, pomagao uvek kada bi mu se izgubila neka krava.
A šta če reči gospodinu Moinaru ako nade Narandžu, pa je dotera kuči kašno, u duboku noč, kao prošli put? Reči če mu kako je Narandža pasia tu u blizini sa ostalim kravama, pa je u jednom trenutku nestala, kao da je u zemlju propala.
"Da li ti uopšte čuvaš krave?" reči če mu gospodin Molnar. "Da li ti uopšte čuvaš krave, reci! Šta ti to zapravo radiš u šum i, a?"
"Ništa, gospodine Molnar", reči če mu. "Znám da je Narandža steona i nikad je ne puštam da se odvoji od ostalih krava. Ali, eto, kao da je bila u zemlju propala." Tako če mu reči, ako je bude našao.
U tom trenutku dečaku se učini da čuje kako negde u gustišu pucketa granje i on zastade, zadihan.
"Narandža! Narandža!"
Oslušnuo je, zaustavivši disanje.
Negde u daljini čuo se čobanski rog. On shvati da je u šumi več počeo da se hvata mrak, uskoro neče moči vise da razabere stazu.
"Dingo", reče dečak, "gde je Narandža? Reci, gde je Narandža?"
Pas je stajao pred njim i gledao ga nemo.
"Dingo, šta čemo da radimo?" reče dečak.
Dok je govorio psu, gledao mu je pravo u oči i pas ga je razumeo. Zavrteo je repom i zacvileo, nakřivivši glavu.
"Ako ne nademo Narandžu uskoro, nečemo se vračati gospodinu Moinaru", nastavi dečak da razgovara sa psom, kóji je išao ispred njega cvileči.
Išli su uskom zaraslom stazom u pravcu Carskog duba.
"A ti češ sa mnom", reče dečak. "Gospodin Berki se neče mnogo Ijutiti što sam te poveo. On zna da si sa mnom i da ti neče ništa faliti. Zamisli kako bi bilo da ti mene ostaviš?" reče dečak. "Tek, vrátiš se jednog dana i zalaješ pred kučom. Svi bi řekli: Andi se, izgleda, neče nikada vise vrátiti. Naravno, ne bi to řekli glasno pred mojom mamom i Anom. Samo bi svi tako pomislili kad bi se ti jednog dana vratio sam u selo."
23
Pas zastade i poče da njuši.
"Gospode", reče dečak, "pomozi mi da nadem Narandžu."
Dingo zacvile i dečak shvati da je to bio svez zečji trag ili lisičja jazbina. Jedva je još mogao da vidi psa kóji je cvileči išao kroz gustiš.
"Zato čemo ti i ja zajedno u svet. Jer, zamisli, šta bi bilo da se ti vrátiš sam, a moja mama i Ana i gospodin Berki i svi stoje pred tobom i pitaju te prekorno: Dingo, gde je Andi? Moja bi májka odmah prepoznala po tebi da sam ja mrtav, pa bi se srušila, a Ana bi počela da čupa kosu. Gospodin Berki, moj rodák, počeo bi da ih teši i rekao bi: Zaboga, gospodo Sam, ne budite ludi. Kakav je to dokaz, molim vas, da sa Andijem nije nešto u redu? Dingo se jednostavno vratio, jer je ogladneo, ili ga je Andri sam oterao. - Tako bi rekao gospodin Berki i ne bi se Ijutio, jer bi i sam bio siguran da sam ja mrtav, ili da su me zarobili drumski razbojnici, ili me rastrgli vukovi ili me zarobila šumska vila. Ali on bi se pretvarao da mu ništa od toga nije palo na um, jer bi mu bilo žao moje mame i Ane... A šta bi on, zapravo, mislio o tebi, a? Tu pred svima ne bi ti ništa rekao, ali kada biste ostali nasamo, on bi te prezreo, možda bi ti čak pljunuo u njušku, zato što si me napustio. Ja znám da ti to ne bi nikad učinio, ali samo tako kážem. Sečaš li se one knjige Čovek, konj, pas, koju sam čitao prošle jeseni? Sigurno se sečaš, čitao sam je dok smo čuvali krave uz Rimski drum. Posle sam je pričao svima, i Viragu, i Laciki Tot i Beli Hermanu, svima. E, dobro, sečaš li se kako su bili verni jedni drugima, seti se samo. Ceo im Divlji Západ nije mogao ništa... A ako bi nas napáli vukovi? Ti môžeš da se obračunaš bar sa dva. A ja?
Šta misliš, koliko vukova mogu da ubijú Andi i Dingo kada ostanu zajedno u šum i? A ako nas uhvate drumski razbojnici? Ti češ mi odvezati konopac dok oni spávajú. Posle čemo več lako. Oni če biti na spavanju, a ja ču se domoči jednog pištolja. Ne, dva pištolja. U svaku ruku po jedan. Misliš li ti da ne znám da rukujem pištoljem? Ja mislim da ti u to ne sumnjaš. A posle čemo ih odvésti u policiju. Oni če se čuditi i dugo če nas ispitivati. Posle če pozvati moju mamu i gospodu Rigo, moju učiteljicu. Moja če májka biti jako uplašena, jer kada je zovu u policiju, to znači ili da sam ja naden mrtav ili da sam učinio neki veliki prestup. A oni če joj čestitati i reči če joj da sam uhvatio
24
najopasniju i najkrvoločniju bandu drumskih razbojnika, za kojima je raspisana poternica i za kojima se godinama več uzaludno traga. Ondá če joj předati nagradu. Ogromna suma. Da je tri dana i tri noci brojíš, ne bi je izbrojao. Ali toliku sumu ne dajú u ruke deci, makar i razoružali najopasniju bandu drumskih razbojnika. Gospoda Rigo je tu da izbroji pare i da joj kážu kako je po zákonu dužna da opravda sve moje izostanke. A sutradan, u školi, reči če: Andi, ustani. Ondá če Laci i Virag da pom isle kako če im učiteljica reči da idem i donesem iz bašte šibú kojom če me posle isprašiti. Umesto toga, ona če kázati: Deco, Andreas Sam, učenik naše škole, uhvatio je najopasniju bandu drumskih razbojnika. Naravno, reči če da mu je pomagao i njegov pas, zváni Dingo. A Julija Sabo če zaplakati od uzbudenja kad se seti šta mi se sve moglo dogoditi."
Govorio je več glasno. Osim psa, nije bilo nikog ko bi ga mogao čuti. U šumi je več bilo mračno, samo se iznad visokih grana drveča pomaljalo tamnoplavo nebo. Išao je kroz šiblje, za psom, zaklanjajuči lice rukama. Bosim je nogama gazio čas po mahovini, čas po svelom lišču, ili bi nagazio na suvarke kóji su mu pucketali pod nogama. Govorio je glasno, jer je šumá odjednom počela da šumi hiljadama treptaja i dečaku se činilo da je sve zauvek izgubljeno. Nigde nije vise čuo glas čobana, a daleko mukanje krava več je dávno bilo zamrlo. Sada je več Virag sigurno oterao krave gospodina Molnara i več mu priča, onako kako mu padne na pamet, jer još nisu bili uspeli da se dogovore. Sigurno mu je ispričao sve najgore, izdao ga je. Kao što ga je izdao i prošle godine, kada je on, Andi, jahao na Zemički, pa je gospodin Molnar to doznao i zapretio mu da če ga otpustiti. Dakle, taj Virag je uzeo lepo i sve ispričao: kako su čuvali u Grofovskoj šumi, kako su naložili vatru i kako je on, Andi, pričao svima Kapetana Srebmog zvona. Posle, kada su hteli da priteraju krave bliže, jer se šunce več bilo klonilo západu, a čobani iz Bakše i Čestrega več terali kuči, ondá je Andi primetio da mu nemá Narandže. Sigurno če ga gospodin Molnar pitati i to - pre koliko je vremena, otprilike, Andi poslednji put pogledao gde su mu krave. A on če, taj smeteni Virag, Ciganin, reči da su se on i Bela Herman dogovorili kako če tog dana Bela da čuva i svoje i Andijeve, to jest gospodin-Molnarove krave, a da če
25
Andi dovršiti Kapetana Srebmog zvona i posle im ga ispricati. Eto, tako če reči Virag. Kada je Bela Herman rekao da mu nemá Narandže, on je samo poslao psa da je potraži i nastavio odmah priču tamo gde je stao: kako je Meleskinja ušla u brodsku kabinu i řekla Alehandru Hijaventu da če se otrovati, iz Ijubomore. Na dlanu je držala jednu málu belu pilulu, a oči su joj blistale sjajem Karipskog mora...
"A šta bismo uradili", reče dečak glasno, govoreči psu za čijim je cviljenjem išao skoro naslepo, "šta bismo uradili kada bi nas začarala šumska vila? Vidiš, dobro je što si ti sa mnom. Koliko je meni poznato, ni šumske vile ni věštice nemajú moč da začaraju pse. Zato bi ti, čim bismo ugledali zamak, zastao malo iza mene da vidiš šta če se sve dogoditi. Nemoj se čuditi, možda čemo za kóji minut ugledati takav zamak. Samo nemoj da se uplašiš. Ako to bude lep, starinski zamak, poput onog grofovskog, tamo iza Carskog duba, i ako bude osvetljen, ondá je to zamak šumske vile. Misliš da ču pobeči? Ni po koju cenu. Možda je ona i Narandžu odvela samo radi toga da bih je tražio, pa da padnem u njene mreže. Kada je ugledam, pravicu se da ne znám da je ona šumska vila. Samo ču je pozdraviti lepo, učtivo, i pitaču je: da nije gospodica izvolela viděti jednu steonu kravu boje narandže. Ona če se, to da znáš, samo smeškati da bi me zavela, i krenuče prema zámku, tobože postidena. A znáš li kako ču je najsigurnije poznati? Biče sva u belom, kao u svili, samo nešto još finije i providnije. Jer vile se uvek oblače u belo. Ja ču onda da se pravim kao da ništa ne primečujem, samo ču lepo zahvaliti i nastaviču da idem dalje, ukoliko budem mogao. Ako se probudim, to je onda san. A ako se ne probudim, a ne budem mogao da idem - to znači da sam začaran. Onda ču ostati kod nje neko vreme, ti se nečeš Ijutiti. Vratičeš se i pokušačeš da objasníš mojoj majci i gospodinu Berkiju da ja nisam mrtav -začarala me šumska vila. Da ne brinu. Ja ču ostati tamo godinu dana, možda i dve. A znáš li, Dingo, koliko je to opasno? Za to se plača glavom. Odatle još niko nije pobegao. Hi zato što im je bilo toliko lepo da im se u svésti izbrisala svaka druga uspomena, ili zato što ih je sustigla kazna. Ali ja ču pobeči. Ja sam vest. Ne znám još kako, ali ču pobeči. Zbog mame. Ona če znáti da ja nisam mrtav i čekače me. Samo ti, Dingo, nemoj ništa da se plašiš kada
26
budeš ugledao zamak, sav u svetlosti."
Onda se odjednom malo razdani. Ispred njih, kao da je u šumi buknuo požar. Dečak i pas zastadoše za trenutak.
"Našli smo ti Narandžu", reče Virag. "Doveli su je čobani iz Bakše. Prepoznali suje."
Nasred čistine, pri svetlosti zalaska, stajala je Narandža, rumena kao višnja.
"To je najlepša krava u selu", reče dečak. "Zato su je prepoznali."
Odjednom mu bi žao što su pronašli kravu. Setio se da bi Virag mogao ipak da sve ispriča gospodinu Molnaru. A možda bi u onom zámku ostao i cele tri godine.
Livada
Išao je obalom reke, ka Bakši. U vazduhu se osečao m iris ozona pomešan s mirisom več prezrele zove. Sveži su se krtičnjaci crveneli kao kraste. Onda odjednom granu sunce. U trávi planuše Ijutiči. Zamirisa kamilica, polje postade teško od obilja mirisa. Gledao je kako njegov pas grize jagorčevinu, dok mu se niz njušku cede zelene bale. Onda i on leže u trávu potrbuške, kraj krtičnjaka kóji se isparavao kao pogača. Grizao je zubima stručak još vlažne kiselice.
Bio je bosonog, u kratkim pantalonama od tamnoplavog lana. Izmedu prstiju na rukama korile su mu se ranice od šuge.
(U to vreme još nisam ni pomišljao da ču ikada pisati priče, ali sam pomislio: "Gospode, kako sam nemočan pred ovim cvečem!")
A u džepu je stiskao dva milióna plavih ratnih novčanica, kojima je trebalo da piati sumpor u šipkama. Pred lekarevom kučom trzao se na lancu veliki bernardinac. Bio je besan od presitosti.
(Znao sam da ču morati da lažem: dva milióna, zapravo, ne vrede ništa.) "Štaje, momče?" upita lekár. Bio je u belom mantilu kóji je mirisao na mentol-bombone.
27
On pruži ruku i raširi prste: "Šuga", reče dečak. (Sve to ne može trajati věčno, mislio sam u sebi. Neka se lekar pozabavi mnome póla sáta, plus put natrag, cela ova neprijatnost završiče se najdalje za jedan sat. Kroz jedan sat, kroz póla sáta čak, vračaču se obalom Kerke, a doktor, pretvaranje, laž i stid -sve če to biti prošlost. Sve če mi to biti iza leda, kao rep u bernardinca. Sve če to biti prošlost. A nikad dotle nisam pravio razliku izmedu ta dva vremena. Tada sam, tog dana kod lekára, naučio: kada ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku.)
Lekar mu napisa recept, po navici, ondá se predomisli i pocepa ga i dade mu dve šipké sumpora umotane u celofán. Dečak ondá pokvasi grlo i vrati se sa livade kojom je več koračao u mislima:
"Koliko vam dugujem, gospodine?"
"Koliko imaš novaca?" upita lekar.
"Dva milióna, gospodine", reče dečak.
(A več je išao livadom i odsecao štapom glave zvončiča. Lekareva se vila i pas, i sve to več nalazilo iza njega. I da je hteo, nije mogao da to vřeme ponovo dohvati - mogao bi se samo vrtěti ukrug kao pas kóji hoče da dohvati svoj rep zubima.)
"A šta se može kupiti za dva milióna, mladicu?"
"Ne znám, gospodine."
(Aznaoje. Jedno jaje. Najviše toliko.)
"Ništa", reče lekar.
(A on je več bio sasvim blizu svoje kuče. Bio je zapravo več na brvnu i gledao je na trenutak kako voda otiče, kao vřeme.)
Išao je, dakle, obalom reke ka selu. Išao je kao pobednik. U jednom je džepu stiskao dva milióna plavih ratnih novčanica, a u drugom dve šipké sumpora zavijene u celofán.
I več je video: Ana, njegova sestra, i njegova májka pred vratima. Ana krvari izmedu prstiju.
Baciče šipké na sto i reči če:
"Razmutiti u masti. Mazati uveče, pred spavanje."
Ondá če za trenutak zaboraviti (namerno), pa če se prisetiti. Baciče
28
novčanice na sto:
"Ovo nije hteo da uzme", reči če. "To ništa ne vredi. I on zna da to ništa ne vredi."
AN pre toga: stajače na brvnu i gledače kako voda otiče.
Zamišljao je svoju májku kako muti sumpor u limenoj zdelici. Kao žumance. Dode ti da ga pojedeš.
Vračao se obalom reke ka selu. Pobednik nad vremenom, još uvek nemočan pred cvečem i livadom.
Dok mu bistu kosu
"Andi, ostáni posle časa", řekla je gospoda Rigo, njegova učiteljica. Nije kázala: Andreas Sam. Nego samo Andi... Znáči opět če morati da joj očisti kokošarnik - ima več dva-tri meseca kako ga nije čistio.
I dok su svi lupali klupama, izlazeči, on je sedeo kao postiden, i mislio je kako če ga gospoda Rigo pozvati posle posla da ga nahráni. Naravno, on če morati pre toga da se dobro umije. Da očisti drvcetom prljavštinu ispod nokata i da ispere ústa.
Ali ne može da ne misii na ono što dolazi pre toga, pre umivanja. Sasušeni kokošiji izmet hvata mu se za jezik i ulazi mu u pluča. Nozdrve mu se slepijuju od prašine. Mete i struže klečeči na kolenima. Kada više ne može da zadržava dah, podiže dva črepa sa krova i pomalja glavu. Njegova raščupana glava na dugom tankom vratu iznad kokošarnika liči na divlju pečurku. Pljuvačka mu je gusta i tamna kao svež kokošiji izmet.
Posle vrača na mesto crepove koje je pomerio i izlazi natraške, puzeči. Kada oseti pod nogama prečagu na lestvicama, dohvata oběma rukama stari lavór, napukao po ivicama i skoro bez emajla, napunjen vrškom stvrdnutím kokošijim izmetom boje pepela. Olinjalu krátku metlu naslanja u ugao klozeta u dnu dvorišta, a izmet prosipa u ružičnjak.
Jeseň je, ruže se več krune. Bele se popadale latice na suvom lišču. Jedna jarkocrvena ruža bukti kao sunce na zalasku.  Njen miris mu na
29
trenutak zapahne nozdrve i dečak je dodirne nosom. Ruža se námah raspada. Vazduh zamirise na sušenu alevu papriku.
Sada se umiva u drvenom koritu pored šupe za drva. U početku voda je bistra i u njoj se bele oblaci. Kada se bolje nagne - vidi svoje lice. A dno je korita obloženo tamnozelenim baršunom.
Uranja glavu u korito.
Kokošije vaši plivaju po vodi.
A u ustima mu još uvek ukus pilečih bataka sa kojih nije dobro očerupano perje.
Posle kuca (ne zamišlja; kuca) na staklena vrata. Otvára mu Atila, sin gospode Rigo, njegov vršnjak. Dečak gazi po čilimu bosim nogama - čilim je kao dno korita, baršunast. Postavljaju mu večeru u kuhinji. Sto je prekriven kariranom mušemom koja miriše na zagorelo mléko. Na tanjiru čvarci, malo večsasušeni. U porcelanskoj beloj činiji -jabuke, rumene, i jedna narandža.
On je gladan, ali ne može da jede jer ga posmatraju. Prevrče u ustima masni zalogaj; premešta noge ispod stola. Ne vidi, ali zna - na betonu ostaje vlažan trag njegovih stopala. Biče mu krivo sutra, kad ogladni.
Zažmúri - narandža liči na ružu.
Ustaje i zahvaljuje najljubaznije.
Gospoda Rigo stavlja mu u kesu čvarke koje nije mogao da pojede. I još mu daje jednu jabuku koju on, zbunjen, stavlja u nedra.
Zažmúri - narandža liči na šunce pri zalasku.
A kod kuče, malo zatim: leži u krevetu potrbuške, go, samo mu glava viri ispod jorgana. Njegova májka i Ana, njegova sestra - bištu mu kosu. I šavove na košulji. I dok mu májka prebira po kosi, pucketajuči noktima, njega svladava san, nagao kao nesvestica. Dolazi mu, ko zna zašto, da zaplače. Ali nemá snage ni za to. Oseča samo miris svoje kuče i svog jastuka i dolazi mu u svést ona crvena ruža što se raspala u ružičnjaku. Ta mu ruža za trenutak blesne u svésti takvom silinom da, stisnuvši oči kao od jaké svetlosti, može da oseti njen miris - miris aleve paprike.
I to je poslednje što još može da jasno razabere. Taj iznenadni miris i sjaj. Taj rumeni blesak.
30
Kapci mu se zatvárajú, a san, poput nesvestice, naglo ga uljuljkuje.
Još čuje samo kao iz veliké daljine, odněkud iz ružičnjaka, glas svoje sestre Ane:
"Gle ti nje, gde se zavukla, prokletnica! Čak pod pazuho. Mislila je da je tu neču pronači!"
Priča o pečurkama
"Jednostavno, ovde ih niko nije tražio", reče dečak.
"Gospode", reče gospoda Sam ushičeno i izruči u trávu šišarke.
Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Šunce je oblivalo crvenom svetlošču sasuseno lišče i borové iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.
"Ovde ih niko nije tražio", ponovi dečak.
Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su veliké pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.
"Kada srno ovuda prošli, nije ih bilo", reče Ana.
"Da", reče gospoda Sam poučno, "vrganji mogu da izrastu za svega několiko sáti. Naročito posle kiše."
"Kad srno bili kod Carskog duba", reče dečak, "padala je kiša".
"Da", reče gospoda Sam, "sevalo je sa zapadá. Mora da je pljusak tuda prošao."
"Imam utisak da je zemlja još vlažná", reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišča.
Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih. Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odněkud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišča. Ondá se ispod zemlje pomalja mrká glatka kapa, kao těsto koje se rumeni i nadolazi.
Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajuči pristima sloj vlažnog lišča kóji je
31
zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naiči neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Več su čitavu jeseň krstarili šumom, skupljajuči šišarke koje če ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.
"Eto", reče dečak, "gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šumá."
"O ovome nemoj nikome da pričaš", káže Ana s prekorom u glasu. "Nemoj odmah da se izbrbljaš."
"Tako je", káže gospoda Sam. "Našli srno ih iza Carskog duba. Tako čemo reči."
"Gospodin Molnar káže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje", reče dečak. "I to nikom ne kazuje".
"Samo se bojim da ih neko ne otkrije", káže Ana. "Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava."
"Moraču da pitam gospodu Sabo kako se suše", reče gospoda Sam. "Da napravím zalihu za zimu."
"Samo se iseckaju, ovako, uzduž", reče dečak. "Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih súši na krovu."
"Na krovu?" káže Ana sumnjičavo.
"Da, na krovu kokošarnika", reče dečak. "Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zade sunce, ona ih pokupi. To je sve."
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.
"Dakle, nikom ni reči", ponovi gospoda Sam. "Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita."
"Što se mene tiče", reče Ana, "ja se neču izbrbljati."
"Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrané", reče dečak. "Samo ih pogleda i več sve zna."
"On to káže zato", reče Ana, "što če se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži".
"Ne znám samo šta če mu taj Virag", reče gospoda Sam.
Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na západu, iza sela, dizali su se
32
rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli čutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospoda Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijuči svěže krtičnjake svojim štapom od klena.
"Dobro vece, gospodo Sam", reče stari Horvat. "Danas srno bili vredni, a?"
"Dobro vece, gos'n Horvat", reče gospoda Sam i premesti džak na drugo ráme.
Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.
"Gle", reče on, "čemu če vam ti otrovni vrganji?"
"Kako otrovni, gospodine Horvat?" upita dečak.
"Savetujem vam, gospodo Sam", reče seljak, "da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela... Gospode, da nisam naišao na vřeme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!"
Gospoda Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da káže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.
Mačke
U jorgovanu iza kuče dečak je pronašao četiri šlepa mačeta. Mada je po njihovom cviljenju shvatio da ih je neko odvojio od njihove majke, koja ih sada sigurno traži na drugom kraju sela, plačuči po krovovima, ipak se ponadao da če ih prisvojiti neka druga mačka, neka mačka usedelica, ili neka mačka nerotkinja ili bilo kakva mačka dobra srca.
Treba přiznati: dečak je ušao u baštu da krade ribizle. Ležao je poleduške ispod žbuna i razgrtao lišče. Crveni su grozdovi visili nad njegovom glavom kao minduše. Pri dnu su bili poprskáni sitnim kapljicama blata - sinoč je padala kiša. Ribizla se nalazila odmah uz živicu od jorgovana.
Mačkicama se učinilo, mada ga nisu mogle viděti, da im se to bliži neki ogroman mačor. Nisu znale da dečak krade ribizle i da usput uhodi ptice. Pištale su kao sasvim mala deca.
33
Dečak utrča u kuču i stavi u limenku malo hleba i mléka, zatim tutnu redom mačje njuškice u limenku. One su samo pištale bespomočno, naprežuči svoje krmeljive kapke.
To je bilo před vece.
Ujutro ráno, pře nego što je krenuo da istera krave gospodina Molnara, dakle vrlo ráno, pode u baštu iza kuče da proveri šta je s njegovim mačičima, nije li ih prekonoc usvojila neka mačka usedelica, neka mačka nerotkinja ili bilo kakva mačka dobra srca. Drhtali su na rosi, bez drugog znaka života. Limenka je stajala kraj njih, nedirnuta. Samo je hieb bio nabubreo, upivši mléko.
"Nemá pravde na svetu", reče dečak u sebi. "Ni medu Ijudima, ni medu mačkama!"
Ondá ugleda kraj sebe jedan velik kamen, podiže ga i spusti naglo. Jedno mače ciknu kao gumená igračka, a glava mu osta pod kameňom. Samo su mu se šapice istezale i grčile. Medu kandzama bi se tada pojavila ružičasta lepeza. Kada podiže kamen, on ugleda mačkinu glavu umrljanu krvlju i jedno zlatnozeleno oko ispod napuklih kapaka. Dečak ciknu i ponovo podiže kamen.
Bio mu je potreban čitav sat dok ih je sve pobio.
(Videči ga tako zajapurenog i prestravljenog kako drhteči stoji pred njim, kao da mu je pozlilo, gospodin Molnar mu nije rekao ništa.)
Sahranio ih je tek uveče, kraj živice od jorgovana. Zajedno s mačkama zakopao je i kamen. Nije stavio nikakav znak.
Kruške
Seljak se penje na drvo i otresa kruške koje šumno padajú u trávu. One zrelije pucaju, i iz njih se izliva njihova tamna útroba boje zrelih smokava. Na njih se ustremljuju ose, opijene slašču. Seljanke, koje kiselo mirišu na znoj, lome kruške preplanulim rukama, tražeči manje zrele, sočnije.
Jedan dečak, kóji je celo pre podne skupljao i vezivao klasje, prinosi
34
kruške nosu, zatim ih zagrize ili bača daleko od sebe da se ne bi sakupljale ose.
"Gle!" káže gospoda Molnar, dečakova nova gazdarica, "ovaj mali Sam bira kruške, Bože mi prosti, kao pas, njuhom. Moračemo da ga vodimo u lov, sa psima. lonako imamo malo pasa..."
Konji
Dečak je ležao poleduške na drvenom sanduku i zurio u oblake dima što su se vukli po tavanici. Iz dima bi se katkad pojavile crne masne grede s kojih se cedila čad, sjajna i gusta. Iz limenog šporeta vetar bi u naletima isterivao pramenové dima, kóji bi za tenutak zalepršali oko visokog tankog čunka, kao griva. Uljanica napunjena petrolejom i kolomazom probijala je závesu od dima, pucketajuči. Raskvašena ilovača zaudarala je na konjsku mokraču. (Tu su pre několiko godina bili smešteni konji.) lako je prostorija bila prekopana, i nabíjena nova kao vosak žutá ilovača, ipak je još zaudaralo. Vlaga se pela uz zemljane zidove i razjedala ih kao kiselina.
Napolju je padao sneg, a vetar bi kroz pukotine na prozoru i ispod vrata ubacivao pregršti igličastog kristala. U šporetu su cvrčale vlažne šišarke, kao pljuvačka na vrelim usnama.
"Kako ne crknete u ovom dimu!" reče vojnik trljajuči oči zaslepljene dimom.
"Navikli smo", reče dečak. "Proširite čebe ovde dole, biče vam toplije. A i dima je manje."
Vojnik, brkajlija-trečepozivac, prostře čebe pored dečaka i uze da krpi raskvašeno sedlo. Dečak je ležao pored njega na tvrdom sanduku, zavijen u očev stari kaput. Drhtao je i, zatvorenih očiju, samo njuhom, oštrim kao u psa-pričara, u nekoj vrsti bolesnog polusna, pratio šta se oko njega zbiva. Miris nakisele konjske mokrače, miris vlažne ilovače, kao miris svežeg testa, truli miris petroleja, sveza struja šumske smole. Onda miris štale što ga unese vojnik. (To je bio jedan od konjušara kóji im je bio dodeljen na kvartir.)
35
Odjednom začuše kako neko otresa sneg sa cipela před vratima. To je bio drugi konjusar. Pomoli glavu kroz odškrinuta vrata i reče, kao da objavljuje pad Turskog carstva:
"Sultan je pao!"
Dečak se uspravi naglo. Vojnik zabode krivu iglu u sedlo i žurno izade. Dečakza njim.
Plamen uljanice zaleprša po stali kao preplašena buljina.
Sultan je ležao na boku u tankoj strugotini, nepomično. Oči su mu bile tamnoljubicaste, bez zvezde u njima. Samo mu je na čelu još blistao srebrni polumesec.
"Sultane!" lupi ga vojnik po sapima. "Ne daj se, Sultane!"
Sultan je ležao ukočeno, kao svrgnuti spomenik.
Ondá stariji vojnik reče:
"A sutra če major da se dere na nas. 'Ajde ti dokáži sad njemu da nemá sena. Ukradi - veli - izmisli, rodi ga. A kako da ga izmisliš, kako da ga rodiš, šunce li mu!... Ne sme, veli, da se krade, ali konji moraju da imaju sena. Makar mi, veli, svi pocrkali. Odakle ti glava zna! Pa sad, eto, ubedi ti njega!"
Ondá ritnu konja cokulom u rebra. Sultan samo zamahnu glavom, bespomočno.
"I ova če za njim", reče mladi vojnik i udari Bulu cokulom u sapi. Kobila se zaljulja na svojim tankim nogama, ali se ne sruši.
'"Ajd, ubedi sad ti njega!" reče brkajlija žalosno. "Rodi ga, veli, izmisli."
"Treba ih podupreti", reče mladi vojnik. "Ne sme major da ih nade ovako."
Ondá donesoše na brzinu konope i prebaciše ih preko greda na tavanici, iznad kobile. Jedan su joj konop provukli iza prednjih nogu, oko trbuha, drugi ispred sapi. Ondá zategoše konopce. Dečak je držao uljanicu, zaklanjajuči plamen prozeblim prstima.
Za Sultánov spomenik morali su da pozovu několiko vojnika iz susedstva. Prebaciše opět konope preko greda, zatim ih provukose ispod Sultanovog trbuha i iza prednjih nogu, kao malopre. Vojnici počeše da viču složno "Hu! - Hu! - Hu!" i konj se polako uspravljao, krůt i zelen kao bronza.
36
Ujutro je dečak otrčao u štalu. (To je i pre nekad bila stala, a posle je slúžila za šupu, gde je njegova strina držala strugotinu za svoju velikú peč.) U stali je bilo hladno, magla se bila uvukla pod tavanicu. Konji su lebdeli nad zemljom, kao spomenici u zimsko jutro. Glava Bule počivala je, krutá i opuštěna na vratu, sasvim na zemlji i pisala je gubicom po strugotini jednu istú ravnu črtu - vetar ju je Ijuljao tamo-amo. Sultánova je glava ostala zakačena medu visokim praznim prečkama, gde je stajala rukovet vlažnog sena, iznad jásala, odakle se belasao njegov ugasli polumesec.
Major je došao malo zatim, zadihan, crven u licu od besa i hladnoče. Konjušari su stajali pred njim u snegu do kolena, u stavu mirno, podnaduli od nesanice. Major im zapreti prekim sudom. Pisár sastavi zapisnik, kóji mu izdiktira civil-veterinar. Onda major ode sa svojim posilním, psujuči. Vojnici udoše bez reči u štalu i popustiše konopce. Bula se sruši u tanku strugotinu. Zatim svrgoše i Sultánov spomenik, kao u revoluciji.
"Crkni!" reče brkajlija. "Znao sam da češ crknuti!"
Stomak rage odjeknu kao bronza.
Vojnici onda natovariše mrcine na sánke i odvukoše ih na konjsko groblje. Sánke je vukla jedna raga na kojoj se moglo viděti da če i sama uskoro dospeti tamo. Za sankama je tapkao jedan dečak žalosna srca (koga su zvali Andi) i jedan pas, koga su zvali Dingo.
Čovek kóji je dolazio izdaleka
Tri dana i tri noci su prolazili vojnici ispred naše kuče. Môžete li da zamislite koliko je to vojnika kada tri dana i tri noci prolaze ispred vaše kuče bez prestanka! Išli su peške i na kolima, na konjima i kamionima. Tri dana i tri noci. A ja sam celo to vreme stajao u záklonu od jorgovana. Trečeg dana posle pôdne prošao je i poslednji vojnik. Bio je zaostao daleko iza švih. Glava mu je bila zavijena, a na ramenu je nosio papagája. Tek kada je prošao, izvukao sam se iz jorgovana i izašao na ulicu. Ne biste mogli ni po čemu primetiti da su kroz selo tri dana prolazili vojnici. Osim, možda, po tišini.
37
Pomalo mi je več bilo krivo što nemá nijednog vojnika da prode kroz selo. Kada vam tri dana i tri noci prolaze vojnici ispred kuče, več počinjete da se privikavate na njih. Posle vam se sve čini tako pusto. Niko ne jase konje, niko ne svira u harmoniku.
Ondá ugledah na dnu sela kako se iz oblaka prašine pomaljaju neka kola i pomislih da opět nailazi vojska. No to su bila jedna jediná, smešna mala kola. U njih su bile upregnute dve mule (zapravo mazge, kako če se kasnije viděti). Prašina im je bila toliko izmenila boju da su ličile pře na dva miša nego na mule ili mazge. Na dva miša koja su izašla iz džaka sa brašnom.
Kako u selu nije bilo nikog ko bi u to vřeme stajao na ulici i zurio u svakog ko naide, to se čovek obrati baš meni. Rekao mi je nešto na někom stranom jeziku, no ja ga nisam baš najbolje razumeo. Znao sam samo to da kada jedan čovek i jedna žena dolaze iz daleka na tako malim kolima, da im je sigurno potřebná voda. Zato rekoh:
"Sigurno dolazite iz daleka?"
Znao sam da če me razumeti. Otac mi je jednom objasnio da se dva čoveka kóji govore različite jezike ipak mogu nekako sporazumeti ako su Ijudi dobre volje i dobre paměti. U takvim prilikama treba samo govoriti polako i mudro, i ne treba, naravno, postavljati teška pitanja. Zato sam ja pitao sasvim polako i sasvim jednostavno da li dolaze iz daleka. Pri tom sam još pokazao rukom negde neodredeno, u pravcu odakle su došli. Time sam hteo da podvučem značenje svojih reči.
"Mladicu", reče čovek silazeči s kola, "neka ti je dovoljno to da dolazimo iz daleka i da nam se žuri. Zato reci gde možemo da napojimo ove mazge."
"A ja sam mislio da su to mule", rekoh.
"Mada najviše liče na miševe. A što se tiče vode, môžete da svratite u naše dvořiště."
Čovek ondá uhvati mazgu za uvo i potera kola u naše dvořiště. Ja utrčah u kuču i rekoh majci da je svratio k nama jedan čovek kóji dolazi iz daleka i kóji govori tako da se čovek môže s njim lepo sporazumeti, mada je stranac. Ondá uzeh kantu i donesoh vode s bunara, kóji je bio na uglu. Kako se naši rodáci nisu bili vrátili iz logora, to sam ja raspolagao dvořištěm i
38
štalom. Rekoh, dakle, čoveku da može ispregnuti mazge.
Dok se on umivao (žena je i dalje sedela u kolima), pitao sam ga da nije, možda, usput sreo negde mog oca. Jer kada čovek dolazi iz daleka, sigurno sretne usput mnogo sveta. Rekao sam mu da je moj otac visok, pomalo pogrbljen, da nosi crni šešir sa tvrdím obodom, naočari sa gvozdenim okvirom i štap sa šiljkom. "Odvelí su ga pre dve-tri godine", rekoh, "i od tada nemamo nikakvih vésti o njemu."
Čovek mi reče tada da je zaista sreo usput mnogo Ijudi, jer kada čovek dolazi iz daleka, sretne mnogo sveta. "Bilo je medu njima", reče on, "i takvih sa crnim šeširom i štapom, pa je, bez sumnje, neki od njih bio i tvoj otac."
"Išao je", rekoh, "pomalo smešno, jer je imao ravne tabane." I ondá ga upitah nije li neki od tih Ijudi koje je sreo sa crnim šeširom i štapom imao pomalo čudan hod.
"Možda je", reče čovek, "neki od tih Ijudi koje sam sreo bio zaista dustabanlija. Kada čovek putuje mesecima, ondá sretne sigurno i nekog ko ima smešan hod."
"Kada je otišao od kuče", rekoh, "imao je na sebi gerok i tamně pantalone sa svetlim straftama. Kosu je češljao po sredini i imao je visoki okovratnik od kaučuka. Niste li sreli slučajno usput jednog takvog čoveka?"
"O", nasmeja se čovek - pomislivši valjda da sam neki veliki lažov ili šaljivčina - "zbilja sam sreo jednog takvog čoveka. Nosio je crni šešir sa tvrdim obodom, naočari sa gvozdenim okvirom, štap i sve ostalo. Imao je smešan hod i nosio je crni gerok i pantalone sa svetlim straftama. Imao je visok okovratnik od kaučuka. Bilo je to", reče, "pre ravno četiri godine u Bukureštu. Taj je čovek bio, mladicu, japanski ministar teške industrije!"
39
Iz baršunastog albuma
i
...Na šumu se bese naglo spustio mrak. Moja je majka imala neko čudno predosečanje, neku nemirnu slutnju, pa nas povuče za ruku. Džak sa šišarkama teglili smo naizmence, ne želeči da ispustimo tu bogatu berbu, tužnu berbu naše jeseni. Moja se majka nije bila prevarila. Čim smo dospeli nadomak sela, ugledasmo svetlo u kuči naših rodáka: iza stakla se nazirala avetinjska svetlost-lutalica. Zadrhtasmo. Da li je moja majka želela njegov povratak? Da li mu njeno dobro srce bese sve oprostilo? Zacelo, jeste. Jer kada udosmo u dvořiště, ne bez sujevernog straha, i kad zakucasmo na vrata gospode Rebeke, moja majka ustuknu. Očekivala je, bez sumnje, da če u kuči zateči našeg oca, da če nači na okupu svu njegovu rodbinu, sad več izmirenu zajedničkim patnjama i križnim putem celog plemena. Ali u kuči zatekosmo samo strinu Rebeku, i njen nam izgled ne uli poverenje. U prvi mah nismo mogli da dodemo do reči od zaprepaščenja. Gospode, kako se bese izmenila! Od nekadašnje njene kosmatosti ne bese ni traga ni glasa, crna punda njene kose bese spala, fitilji njenih zulufa behu nagoreli, kao na plamenu. Stajala je sa teškim sedmokrakim svečnjakom u rukama, i mi videsmo s čudenjem da je samo u jednom čiraku gorela bela stearinska sveča, dok ostali kraci behu pražni. Taj svečnjak s jednom jedinom upaljenom svečom bese tu, bez sumnje, zato da nam svojim ugašenim plameňom, svojom prazninom, ukáže na ono što če nam strina Rebeka i sama saopštiti (zatresla je svojom sasušenom glavom, sporo, dostojanstveno, s puno značenja, prvo levo, zatim desno, pa onda ponovo, još sporije): nemá ga! Da li to bese čas olakšanja ili nemi očaj, kóji nas bese obuzeo? Moj otac - mrtav! U svákom slučaju, ja sam prema njegovoj smrti ispoljio potpunu sumnju. Bio sam uveren da strina Rebeka ne govori istinu, mada su njen izgled i njeni pokreti glavom imali prizvuk neke tragičnosti. Svejedno, meni je sve to ličilo na velikú podvalu, na
40
želju gospode Rebeke da otpiše mog oca na najbezbolniji način - tim sporím mahanjem glave. Ona nam se unosila u lice (jer bese postala kratkovida), približavajuči nam uz sam obraz plamen sveče, zatim je to svoje odrečno mahanje glavom ponovila za svakog ponaosob, i uvek s drugim prízvukom punim značenja: mojoj majci s nekom vrstom iskrenog sažaljenja, Ani sa pedagoškim prízvukom - sad oprezno, mala moja kuzino! - a mení s nekom potajnom zlura-došču: tvoje če verovanje u njegovu besmrtnost uskoro bití sasvim obořeno, mali naduvenko; vreme če obesnažiti tvoju veru! Žmirkajuči znacajno, lukavo osmehnutih očiju, dok joj lice i ústa behu skamenjeni, ona je dugo držala plamen sveče kraj mog obraza i, zagledana u moje zenice, mahala je levo-desno svojim velikim nosem. Da lije bilo još nekog značenja u njenoj pantomimi? Šta se još krilo u tim velikim crnim očima ludačkog sjaja? Sve mi se čini da je taj zlobni prizvuk poticao iz želje da mi se saopšti činjenica da moj otac ne samo što nije umro kao heroj, s nekom besmrtnom rečenicom na usnama, koja če se pamtiti i navoditi kao primer filozofskog držanja i múdre hladnokrvnosti pred licem veliké smrti, nego naprotiv, da je pred svojim dželatima... Oh, ne sumnjam. Začelo bese naslutio značenje opake igre u koju ga behu uvukli, i kad su ga stavili na levu stranu, medu žene i decu, medu bolesne i nespôsobné za rad - (jer on je bio sve to istovremeno, veliki bolesnik i histerična žena, žena bremenita od neke večne i lažne gravidnosti kao od nekog golemog tumora, a bio je i dete, veliko dete svoga doba i svoga plemena, kao što je bio i nesposoban za rad, za svaki rad, fizički i umni podjednako, jer se krivulja njegove genijalnosti i njegove aktivnosti opasno izvijala i dospevala tako, u svojoj kružnoj putanji, do polazne tačke, do apsolutne nule, do svoje potpune negacije) - na levu stranu, dakle, od Boga i od života, on je za trenutak, ali samo za trenutak, bez sumnje pomislio da je to njegova podvala, njegov smisao za humor, njegovo snalaženje u komplikováním životním situacijama, no odmah zatim mora da je osetio, svojim crevima i svojom ludom glavom, da je stao na stranu smrti dobrovoljno, glupavo, da su mu, dakle, podvalili kao detetu... Zlobné oči gospode Rebeke davale su mogučnost da se nasluti gorka i tragična istina: iduči u toj koloni nevoljnika i bolesnika, med užasnutím ženama i prestravljenom decom, iduči
41
83
s njima i uz njih, onako visok i pogrbljen, bez svojih naočara, i bez štapa, koje mu behu oduzeli, gegajuči se nesigurnim koracima u toj koloni žrtvovanih, kao pastir med svojim stádom, kao rabin sa svojom pastvom, kao profesor na čelu svojih daka... ah, ne. Udarali su ga pendrecima i kundacima, on je jaukao i padao, žene su ga hrabnle i podizale, a on je, jaoj, plakao kao malo dete, dok se iz njega širio m iris njegova tela, grozni zadah njegovih   izdajničkih čreva.
2
Od naših rodáka vratio se još samo moj strie Andrej, i on opaljen nekim čudnim suncem, nekom adskom svetlošču, koja je dávala koži boju bolesne memljivosti - pogubni pečat nekog ernog sunca. On je doneo sa sobom pesme novih vremena, tužne logorske balade i rabínske naricaljke, koje je pevao u poluglasu, bez sluha, ili ih je svirao u okarinu, hukčuči kao sova.
Dan-dva po povratku, on poče da prekopava štalu na onom mestu gde su nekad bili smešteni vojnički konji, čemu se bese uzaludno protivila strina Rebeka. Zemlja, koju je izbacivao iz dubine bese vlažná i zaudaraše na konjsku mokraču. Uskoro je u tom bunaru što ga je sam iskopao sasvim potonula glava mog strica Andreja, a glas mu je dopirao, dok je izdavao krátka naredenja strini Rebeki, kao iz grobnice. Na moje ogromno zaprepaščenje, nemalo zatim ugledah strinu Rebeku kako izvlači iz tog smrdljivog bunara svitak cica išaranog buktečim ružama, ervenim i plavim! Slagala je kraj nogu tu svoju lovinu, te ruže što se behu upetljale u mrežu cica kao sjajne dubinske ribe. Kakav ulov! Ugledavši prve ruže, još retke i sitne, tek u pupoljku, tu sitnež plave ribe upetijanu u okca mreže, gde su ležale dugo te behu več počele da zaudaraju i da biede, moja strina poče da grabi cic nervozno, povlačeči ga s grozničavim náporom. O, nesreče! Ta ogromna bála, zakopaná ovde uoči rata, zavijena u voštano plátno i stavljena u tvrd sanduk, bese sasvim razjedena kiselim rastvorom konjske mokrače, koja je sve pretvorila u prah i pepeo - ruže su zaudarale kao trule, crknute ribe. Sutradan je strina Rebeka pokúšala da spase što se spasti môže: svoju je golemu mrežu razastrla po plotu, u petostrukom sloju, računajuči zacelo na blagotvorni uticaj sunca. Oko kuče bejaše, dakle, prekonoč nikla živica od
42
ruža-puzavica, kao oko starinskih zámková, ali dvořiště je zaudaralo na mokraču. Uzalud. Na cicu se samo jasno pokazao pogubni uticaj vremena i pomrčine, zemlje i čilibarskog mlaza što su ga vojnički konji tokom ratnih godina upravljali u zemlju, koso, poput sunčevog zraka. Sa suzama u očima, strina Rebeka je pokušavala da spašava to svoje jedino bogatstvo, taj svoj skriveni rudnik, pa je počela da iseca makazama parčiče platná, jedva duze od lakta, no na kraju je morala da baci sve na dubre, jer se cic raspadao pod prstima kao paučina. Svu noc su ona i stric Andrej, krišom od seljaka, bacali te bofl-ruže na dubrište, vilama. O, koliko je te noci palo groznih kletvi na teška oruda ratnih konja, koliko opakih anatema, koliko blistavih i strašnih poredenja.
3
Valjda pod uticajem našeg oca, uticajem čijim se pogubnim zamkama opirala sve dok je on bio živ, moja se majka počinje i sama zanositi mišlju da konstruiše mašinu za pletenje - od dasaka i od žica starih amrela. Mada je svoju rukotvornu veštinu bila dovela do savršenstva, jednako u brzini kao i u lepoti izrade, ostvarivši svojim iglama od paoka točkova bicikla čitavu málu manufakturu, dovoljnu da snabde ceo okrug svojim proizvodima, moja se majka spremala da svoju radionicu proširi tom rukotvornom mašinom za pletenje i da počne da snabdeva ne samo okrug nego i celu županiju. To če joj omogučiti da nas, Anu i mene, "povuče sa njiva", kakoje govorila, i da nam vrati naše gradansko dostojanstvo. Na žalost, tu svoju ideju moja majka napušta, teška srca, več posle prvih, pripremnih radova - nije uspela da nade stare amrele. Rad nastavlja, dakle, rukom, noču, uz petrolejku u kojoj još uvek gori ratni kolomaz pomešan s petrolejem i pastom za obuču, vitla svojim iglama sjajnim poput platine. Te dve igle... Kazem dve igle, a trebalo bi, zapravo, reči da su u taj pribor za pletenje ulazili i njeni prsti, sasvim ravnopravno, ne samo kao deo ruke i izvršioci volje nego i kao deo pribora za pletenje, kao igle; tu mislim, u prvom redu, na ispružene kažiprste, kojima su one dve metalne igle (i one pravljene njenom rukom) dodáte samo kao dopuna.  I ne znajuči za to, moja majka bese ostvarila svoju mašinu za
43
pletenje: preko nežnog hrpta kažiprsta, tamo gde jednako teče meká nit, urezao se tanak kanál, kao pod oštrom, čeličnom žicom instrumenta. Iz tog tuceta zavitlanih igala, iz tog čudesnog rukopisa, ispredale bi se, poput bajke, duge bele stranice pletiva od angorské vune, i kada biste duhnuli u to pahuljasto paperje da bi se malo razmaklo, nazreli biste čudesne šare, poput onih sa istočnjačkih čilimova. Tajná majčine veštine bila je prosta - ona se nikad nije ponavljala. Kada bi gospoda Fanika naručila isti onakav džemper kakav je gospodice Marije, moja je májka, ne mogavši da dokazuje svoje razloge sitnoj sujeti seoskih lepotica, prihvatala narudžbinu bez primedbe, ali je na zadatu ternu pravila novu varijaciju, samo na izgled sličnu uzoru, pa je, menjajuči rukopis i šaru, stvárala jedan sasvim nov stil, samo na izgled sličan prethodnom, tek toliko da se po njemu prepozna ruka majstora, njegov lični pečat, neponovljiv. Ona je to činila iz sasvim praktičnih razloga - njeni proizvodi, zbog prestiža firme, moraju biti unikati, dakle neponovljivi čak i za nju samu. Njena je radnja cvetala, ali ne zadugo. Seoske žene i ratne udovice, ponesené njenim primerom i iskrenim divljenjem (koje se, naravno, kako to obično biva, uskoro pretvorilo u závist i ogovaranje), počeše i same da pletu za dugih zimskih večeri, s početka nevěsto, a zatim sve spretnije, rukopis im postajaše vrlo sličan njenom, savršena imitacija originala, ali imitacija, no dovoljno vesta e da bi neupučeni mogli viděti razliku i uočiti svu bědu tih lažnih tvorevina bez tanane iskrenosti pravog nadahnuča i pravog doživljaja. U početku je moja májka pokušavala da se suprotstavi toj naváli oponasanja time što je počela da menja svoj rukopis, da svojoj veštini daje oblik neprivlačne virtuoznosti koja obeshrabruje, ali uzalud. Njeno maj-storstvo, stečeno dugim besanim nočima, mukom i radom, pletenjem i nadahnučem, paranjem i rasparivanjem, razvlačilo se po seoskim radionicama, podražavano s bezočnošču. Uviděvši da su šarlatáni u stanju da oponašaju virtuoznost majstora, ona je pribegla jednostavnosti, golotinji stila i izraza, ne propuštajuči pri tom da u taj "glat" uplete neku tajanstvenu šaru, mističnu ružu nadahnuča i pečat majstora. Uzaman. Lažne su ruže počele da se pojavljuju u angorskom pletivu na istom onom mestu gde i njene i, mada veštačke, neupučeni nisu znali da ih razlikuju od pravih.   (A trebalo je
44
1
samo zaviriti u naličje majčinog pletiva, tamo gde beše utisnut simetrični negativ njene rukotvorine, pa viděti, po čvoričima i vezama, po sitnom korenju pletiva, koliko je truda bilo potrebno da se iz tih rasparanih niti, iz otpadaka i kratkih končiča napravi lice pletiva, gde talog i tvoračke zavrzlame ne behu vidljive, nego je sve delovalo čisto i lako, kao pravljeno od jedné jedine niti, u jednom jedinom zamahu.) Najzad je moja majka, posle teških iskušenja i nesanica, digla ruke od svega i ponovo izišla na njive da pabirči - běže ostala bez ijedne narudžbine.
4
Ulazimo u voz sa svojim smešnim prtljagom, vučemo sa sobom čergu svoga lutalaštva, žalosnu prčiju mog detinjstva. Naš istorijski kofer, sad več oguljen i s kopčama koje svaki čas popuštaju sa zardalim praskom, kao stari pištolji-kremenjače, isplovio je iz potopa sam i pust, kao mrtvački sanduk. U njemu sad leže samo žalosni ostaci mog oca, kao u urni pepeo: njegove fotografije i dokumenta. Tu su još i njegova krštenica i školská svedočanstva, te neverovatne tore ispisane kaligrafskim rukopisom neke daleké prošlosti, skoro mitske, dragocena svedočanstva mrtvog pesnika, istorijski arhiv njegove boljke: prepisi sudskih parnica, papiri Fabrike četkarskih proizvoda u Subotici (koju je on doveo do bankrotstva), dekreti, rešenja o postavljanju, unapredenja za šéfa staničnih postaja, zatim dva njegova pisma - "Veliko i Malo zaveštanje" - kao i otpusnice iz bolnice u Kovinu...
Kakvom sam tada bio mišlju voden kad sam tu čudesnú arhivu prokrijumčario u naš kofer, krišom od svoje májke? To beše, bez sumnje, rana svest o tome da če to biti jediná prčija mog detinjstva, jedini materijalni dokaz da sam nekad bio i da je nekad bio moj otac. Jer bez svega toga, bez tih rukopisa i bez tih fotografija, ja bih danas zacelo bio uveren da sve to nije postojalo, da je sve to jedna naknadna, sanjana priča, koju sam izmislio sebi za utehu. Lik mog oca bi se izbrisao iz sečanja, kao i toliki drugi, i kad bih pružio ruku, dohvatio bih prazninu. Mislio bih da sanjam.
Tu porodičnu arhivu, koju sam probrao tada pred odlazak, a po svojim sopstvenim merilima, sad vidim - pouzdanim, prokrijumčario sam u kofer
45
zajedno sa svojim dačkim sveskama i knjigama, odabranim: od svezaka sam poneo samo dve, one sa svojim školskim sastavima, a od knjiga dačku Bibliju, Mali katehizis, vrtlarski priručnik za drugi razred, Mein zweites deutsches Buch od gospode Lujze Haugseth Lamacs, Hodočašče dečjih srdaca, koje je, na osnovu crkvene pesmarice, sastavio Dr Carolus Gigler, censor dioecesanus. Tu je još bio i jedan od mojih najdražih romána iz petparačke serije, Kapetan Srebmog zvona, i, najzad i pre svega, kao kruna tog arhiva, Jugoslovenski zemaljski i internacionálni KONDUKTER, autobuski, brodarski, železnički i avionski, iz 1938. godine, čiji je glavni urednik bio moj otac (i kóji če doživeti svoju ponovnu afirmaciju i svoju čudesnú metamorfózu, svoje uzašašče, u jednoj od mojih knjiga). Taj sam kondukter stavio medu svoje stvari, medu moje knjige, kao dragoceno naslede.
5
Med retkim dokumentima mog detinjstva nalazi se i jedna knjižica, zelena poput lista, i ne veča od njega - danas več i ona požutela kao list. Pored dve metalne kopče stavljene u prevoje, u přeponě listova, na nju je naknadno dodata još jedna kopča koja skrozira tanku sveščiču, od korica do korica. Tu sam kopču stavio ja, svojeručno, probivši prethodno stranice pomoču majčine pletače igle, jer sam bio iscepio jedan od listova, čime su parne stranice izgubile svoju ravnotežu, i jedna, jedna od prvih, ostala da landara, na moj velik úžas. Mislim da je fatálna greška bila napravljena time što sam za razlog izostanka upisao u tu kontrolnú knjižicu, po savetu svoje majke, nešto što mi se nije činilo dovoljno ubedljivim, neku bolest, magareči kašalj, boginje ili slično, a meni se vise svidala gola-golcata ponižavajuča istina, (stvar koju sam, barem u književnosti, i do dana današnjeg sačuvao). Posle izvoda iz strogog disciplinskog pravilnika, kóji laskavím rečima poživa profesore i roditelje na saradnju i uzajamno poštovanje ("Molimo cenj. roditelje da gospodu profesore u poseti prime s blagonaklonošču"), knjižica se zavrsava opomenom da je učenik dužan da knjižicu sačuva u čistom stanju sve do kraja školské godine (otud moj strah zbog iscepane stranice) i da upisane primedbe mora da pokaze još istog dana "onima kojih se to tiče". Na
46
sledečoj stráni - mesta za potpise. Kod imena majke: udova Eduarda Sama. Kod imena oca - duga, talasasta linija: pusto more. Tu je liniju, kao i krivotvoreni potpis moje majke, upisala Ana, moja sestra. Linija ide dužinom cele črte, zatalasana, zatim se, pri kraju, uspinje i lom i. U toj jednoj jedinoj krivulji, nemirnoj i zupčastoj, tek sa po kojim blagim talasanjem, a pri kraju sasvim neurasteničnoj i izlomljenoj, čitamo liniju života našeg oca, njegov vrludav korak i pad, njegov hropac: pomahnitali kardiogram, rukopis njegova srca!
6
O čemu još govore njeni paragrafi, pražne rubrike koje je ispisivala nevidljivim mastilom mašta dečaka? One samo postavljaju prosta pitanja o učenikovom vremenu, o njegovom rasporedu, o onom u školi i onom izvan škole: šta uči? ko ga uči? kad ima časové? koje jezike? Tu, u tim upitnicima, u tim pitanjima bez odgovora, posejano je seme nostalgije za znanjem, gorka závist, seme potajnih snová i detinjih ambicija. U tim shematičnim pitanjima (klavir? violina?) nalazi se slutnja jednog sveta meni nedostupnog, nepoznatog. Iz te knjižice, iz njenih rubrika, sličnih belim staklenim vratima, pomaljaju se učtiva lica domačih učitelja i guvernanti, světli saloni i spokoj popodnevnih sáti kad zazvoni zvonce na vratima, i u učeníkovu sobu ulazi bledá guvernanta (od 4 do 6) sa božanskim bonjour na usnama, pa se u sobu zajedno sa njom useli slutnja jednog sveta kóji je sad još u šiframa, no čije tajne ključeve nosi ona, pod jezikom kao medaljon, a značenje šifri polako se pomalja. Nemalo zatim (hajde da sanjarimo!) opět zvoni zvonce na vratima, zvonkije i lepše, jer pred vratima je gospodin profesor klavira, gle, več prebira po klavijaturi dugim belim prstima, kaplju etide, prodiru iz dečje sobe sa spuštěním zavesama. A zatim? Zatim dolazi profesor... ne; profesorka! Uz njen tanak struk bolje pristaju otmeni oblici violině, njoj se ne stvára podvoljak kad nasloni svoju tužnu glavu na instrument. (Ne, sad vise ne žalim za tim. Zacelo bejaše lepše i korisnije - i tu reč pišem sa zebnjom -gaziti u hladná jesenja popodneva bosim nogama toplu kravlju balegu.) Sa smislom za istinu i verujuči u otmenost patnje, upisujem u tu svoju knjižicu, u
47
31
rubriku razlog izostanka - nedostatak obuče (13. február 1944), a za peti, četrnaesti i dvadeset četvrti február - mečava...
7
Ali zašto smo vukli sa sobom te "dunje", te grozne bale uvijene u pakpapir i stegnute kanapima? Zašto smo ih vukli sa sobom, ta moja se májka s lakočom rastajala i od vrednijih stvari (kao od svoje singerice svojedobno) nego što su bile te ukiseljene perine, vlažne i grumuljičave, sa zadahom budi, i iz kojih se cedilo sitno paperje i lepilo po kosi i po odeči, kao prljav vlažan sneg. Kroz proredeno sito tankog cica pomaljali su se, pored paperjastih pahuljica, još i ostri, rožnati šiljci tamnog perja peradi, vukuči za sobom ufitiljena i slepljena krilca. Nije bilo teško uočiti, po tamnoj boji bez preliva i sjaja, rdastoridoj i crnoj, da je i to perje bilo lažno, kao što su i perine bile lažne i neudobne, jer osim neznatne količine nekad čistog paperja tovnih panonskih gusaka, one su bile ispunjene tvrdim nečijanim perjem kokošaka, medu kojima pomori behu tako česti. Bez sumnje, moja je májka znala za tu podvalu koja se bila uvukla u naše snové i naše nesanice, ali za nju su te perine značile isto toliko mnogo, što znáči sve, koliko za mene relikvije moga detinjstva: očeva dokumenta i moje knjige. Za nju su te ofucane "dunje" bile simbol našega detinjstva i njene Ijubavi za nas, uspomene onih idiličnih večernjih sati kada bi nam te perine, tada još nove i s navlakama od batista, podavijala pod leda i pod noge, udarajuči po tom golemom kiselom testu svojim raširenim dlanom, dok su nam se ispod njih pomaljale samo kudrave kose i rumeni vrhovi noseva...
Ne verujem da je mojoj majci mogla da izmakne grozna činjenica koje ja tada još nisam bio svestan: da su te perine, ispunjene lažnim guščijim perjem, samo nastavak, možda poslednje poglavlje, one lutalačke, ahasvere istorije koju je započeo moj otac, zapravo još njegovi preci, trgovci guščijim perjem, a kóji su dospeli tu negde iz dalekog mraka istorije - teško, nasledno breme koje smo mi još jednako vukli, besmisleno.
48
Dečak i pas Pas kóji govori
Roden sam, po pričanju moje majke, iz jedné njene lakomislene avanture, koja joj je donela sedmoro dece i mnogo bede. Dva moja brata i jedna sestra umrli su odmah po rodenju. A ja sam progledao u kuči gospode Albíne Kniper, seoske babice, u godinama rata, početkom jeseni. I moja májka i gospoda Albina mnogo su se brinule za mene, hranile me i tetošile. Korpa mi je bila obložena krpama i perjem, kao gnezdo kakve ptice. Majka me poučavala životu: kako se maše repom, kako se pokazuju očnjaci, kako se čisti krmelj iz očiju i kako se teraju dosadne muve. Tu smo uvežbavali medu sobom i osnovne zahvate napadá i odbrane. Bila je to lepa i bezopasna igra. Nasrtali smo jedni na druge kao seoski džukci, ali smo očnjake prekrívali velurom, a kandže smo držali u šapama, kao kárne u futroli.
Ali jednog dana odvojiše me od majke, i zapravo tada počinje moj pasji život. (Ovo "pasji" nemojte da shvatite pogrešno, ne žalim se na život. Nego kážem prosto: moj život.)
Kada je gospodin Berki (tako se zvao moj budúci gazda i gospodar) platio gospodi Kniper, još nije bilo odlučeno koje če od nas da pode s njim, a ja sam malo razumeo od svega toga što se zbivalo oko nas. Sečam se samo da je májka bila vrlo tužna i da je celo vreme plakala. Tek sam mnogo kasnije shvatio zašto se nije opirala i zašto nije ništa preduzela. To je sve ona radila, u stvari, za moje dobro. Ko zna kakva bi me sudbina zadesila da me gospodin Berki nije uzeo tada. Od nas četvoro preostalih, samo nas je dvoje ostalo u životu. Ja i moj brat. Njega su prodali u drugo selo někom lovců. A moje dve sestre zadesila je tužna sudbina: gospoda Kniper im je vezala kamen oko vrata i bacila ih u nabujalu reku. Gospoda Kniper je i sama bila žalosna, i znám da bi im se smilovala da nisu bile teške ratne godine, makar zbog moje majke. Jer gospoda Kniper je volela životinje, čak i one kenjkave mačke, no šta čete, a la guerre comme a la guerre, kako bi rekao onaj veliki Ijubitelj životinja, Lafonten. Od velikog bola, moja je májka sasvim poremetila umom. Danima ništa nije jela, samo je plakala i naricala, jurila po dvorištu i po selu,
49
zavirivala u svaki budžak. Ondá joj je jednog dana řekla gospoda Kniper: "Lolo" (tako se zvala moja májka), "morala sam! Oprosti, Lolo, morala sam!" Moja je májka ležala ispred nje, načulivši uši da bi dobro čula sve što joj káže gospoda Kniper, i gledala ju je tako tužno, očiju punih suza, da se i stara gospoda Kniper rasplakala: "Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako. Morala sam. Znáš i sama kako teško izlazimo nakraj." - No moja je májka i dalje gledala gospodu Kniper pravo u oči, izbezumljena od bola.
"Nemoj, Lolo, nemoj da me gledaš tako", reče gospoda Kniper. "Bacila sam ih u reku!"
Ondá je moja májka shvatila da su se njene sumnje obistinile, vrisnula je i poletela ka obali. Jurila je, jurila nizvodno, cvileči kao pas, bože mi prosti, kao čovek. Našla je moje sestre u pličaku, nasúkané, u ataru drugog sela, zakačene o vrbu, s kameňom oko vrata.
Vrátila se moja májka pred vece, samo da umře kraj mene.
Ležao sam na verandi gospodina Berkija, mog novog gazde, i razmišljao o sudbini, o svojoj nesrečnoj majci, o svojoj brači i sestrama, o gospodi Kniper, o životu uopšte. Razmišljao sam i cvileo, vise od tuge nego od zime.
Tada se pojavi jedan dečak i poče da me miluje i da me greje u rukama, kao da sam, ne daj bože, vrabac, a ne pas. Ondá mi se zagleda u lice i poče da se smeje.
"Ana, Ana", reče on. "Dodi da vidiš nešto. Vrapčič!"
"Baš je sladak", reče Ana i uštinu me za obraz.
"Ovaj me pas na nekog podseča", reče dečak. "Bogami, jako liči na nekog."
"Zbilja", reče Ana, njegova sestra, "na koga li me podseča?"
"I tebe?" reče dečak.
"To je da čovek umre od smeha", reče njegova sestra.
"Zbilja, to je da crkneš od smeha", reče dečak.
Držao me jednako na dlanu, kao vrapca.
"Znám na koga liči", reče dečakova sestra.
"Reci, Ana, na koga?" reče dečak. "Molim te, reci mi. Podseti me."
50
"Seti se", reče Ana. "Hajde, seti se sam."
"Molim te, reci mi", reče dečak. "Ne mogu da se setim. Samo znám da me ovaj pas... to je, zbilja, da crkneš od smeha."
"Na stáru ženu", reče Ana.
"Na gospodu Kniper, babicu!" reče dečak.
"To je da crkneš od smeha", reče njegova sestra. "Pljunuta gospoda Kniper!"
Tako sam počeo i sam da sumnjam u svoju sličnost sa gospodom Kniper, mada ja, iskreno, ne nalazim da sam bio imalo nalik na nju. Možda nam je samo tuga dávala isti izraz lica, jer gospoda Kniper je bila veoma nesrečna zbog onoga što je bila počinila, a ja sam tugovao za svojima. A što se tiče sličnosti, mogu vam reči da sam bio nalik na svoju májku. Iste křupne tamně oči, modrosive, kao šljiva, iste uši, zašiljene i pri vrhu malo povijene. Možda sam jedino svoj stas nasledio od svog (nepoznatog) oca, jer sam se kasnije razvio u vitku psinu dugih nogu, kakve moja májka, ako se dobro sečam, nije imala. Od majke sam nasledio još i boju dlake, žutoridu, i večinu osobina: preosetljivost, pokornost, trpljenje, věrnost, odanost, nervozu, kao i izvesnu lenjost i lakom islenost.
Jedan pas kao što sam ja nemá neku uzbudljivu istoriju o kojoj bi se moglo mnogo govoriti. Ja sam imao dosta srečnu mladost (ne govoreči, naravno, o rastanku sa svojom porodicom), iako sam živeo u ratno vřeme. Možda úpravo zato. Objasniču vam na šta mislim. Rat odnosi Ijude, uskračuje im něžnost, rat unosi u Ijude strah, čini ih nepoverljivim. U takvim uslovima, jedan pas, veran pas kao što sam ja, mnogo znáči. Ako niste dete i niste preosetljivi, njega môžete voleti bez očajanja, bez straha da četě poludeti, da četě umreti od bola ukoliko vam ga rat uzme, môžete ga voleti a da ne činite sebi nikakve ustupke, môžete mu se slobodno ispovedati, bez straha da če odati vaše tajne i skrivene želje. U ratna vremena psu je teško samo dok mu ne izrastu očnjaci. (Zato su nastradale moje sestre, pokoj im duši.) A za jednog odraslog, za jednog jakog psa, rat je blagodet. Tada vladaju pomori med stokom, ginu konji, a vojské zatrpavaju mrcine tek toliko da ne vire iznad zemlje. lonako če ih, vele, razneti psi i Cigáni.
51
Koga još može da interesuje moja biografija, kad nisam bio ni čuveni lovac (nego sasvim prosečan), ni proslavljeni trkač, kada ne samo što nemam plemičko poreklo s pedigreom nego sam čak, po svému sudeči, vanbračno dete, kopile dakle, a nisam se proslavio ni na bojnom polju, nisu mi podigli za života spomenik i nisam nikad dobio neko odlikovanje od Crvenog krsta ili od bilo koga. Ja sam, dakle, običan pas i moja je sudbina prosečna. Ono što me u neku ruku čini izuzetnim, to je moja sposobnost da govorim. A do mislosti govora uzdigla me Ijubavjednog dečaka, mogao bih reči nesrečna Ijubav.
Jednog se jutra pojavi gospodin Berki, moj novi gazda, i reče:
"Andi, kako ti se dopadá ovaj pas?"
"Kao bog!" reče dečak. (Voleo je da preteruje.) "A kako če se zváti?"
"Dingo," reče gospodin Berki moje ime.
"Dingo?" reče dečak. "To mi se ime ne svida. Voleo bih da mi gospodin Berki objasni šta to znáči."
"Australijski divlji pas", reče gospodin Berki.
"To mi se ime jako svida", reče tada dečak.
lako mi je zvanično gazda bio gospodin Berki, ja sam ipak, dušom i telom, pripadao dečaku. Od švih Ijudi na svetu s njim sam se najbolje slagao i najbolje sporazumevao. Mislim da su tome doprinele, osim njegovih godina, i neke naše zajedničke osobine. Verujem da ne grešim dušu ako kazem da smo on i ja bili po mnogo čemu slični: po lenjosti, po razuzdanosti, po odanosti, po želji za avanturom. Mislim da ne grešim ako kazem i to da je taj dečak imao u sebi nečeg psečeg: što se tiče njegovog njuha i njegove preosetljivosti na mirise, siguran sam da ne grešim. Usamljenost i tuga spojiše naše živote. Njegova tuga za ocem i moja tuga za roditeljima stvoriše medu nama neku vrstu prijateljstva zasnovanog na srodnosti. Kako sam počeo naglo da rastem i da stičem ugled medu seoskim džukcima, kao mudar i učen pas svog malog mudrog gospodara, dečak je postajao sve manje usamljen, sve ponosniji na mene i sve odvažniji. Jer ja sam ga oslobodio ne samo njegovog urodenog straha od pasa (od te je iste boljke bolovao i njegov otac), nego je i uopšte postao hrabriji, jer je znao da u meni ima sigurnog i
52
odanog zaštitnika. Zauzvrat, on me naučio raznim korisnim veštinama koje izazivaju poštovanje. Umeo sam da doteram zalutale krave, da otkopavam krtičnjake (to iz pustog zadovoljstva, kako bismo prekratili vřeme), da jurim zečeve, da otkrivam lisičje jazbine i gnezda barskih ptica, da lovim divlje pätke, žabe, leptire, zmije. Čak sam naučio od dečaka da razgovaram sa njim u časovima usamljenosti! Sečam se, jednom, kada nam se bila izgubila krava Narandža, zamalo nismo pobegli u svet. Dečak mi je usput poverio teške i odgovorne zadatke. Jedna je njegova poruka bila tolika da sam ličio sebi pre na goluba-pismonošu nego na psa. Čim bismo bili jako nesrečni, odmah smo kovali plan da bežimo u svet. A nismo, eto, dospeli nikad dalje od trečeg atara. Dečak je znao katkad da mi priča priče ili da mi ih čita. Mislim da ne preterujem ako kážem da sam več bio naučio napamet onaj román Čovek, konj, pas, što ga je dečak toliko puta pričao čobanima, izmišljajuči cesto i doterujuči ga.
Ne, moj život nije román. On je sav od malih priča, od mnogih malih dogodovština, veselih i tužnih, no u tim je pričama uvek prisutan dečak, kao što sam i ja prisutan u njegovim pričama.
Primečujem u poslednje vreme da je dečak tužan. Postao je i prema meni nekako hladniji, obazriviji. Vidim, krije nešto od mene. Ali sam uskoro shvatio o čemu je reč i, eto, ponovo me skolila ona moja stará pseča tuga. Dečak se opet sprema da ode u svet. Ovoga puta izistinski! U to nemá sumnje. Shvatam i to zašto me izbegava: hteo bi da olakša sebi taj rastanak. A i ja sam se od te iznenadne tuge razboleo. Kunjam pred dečakovim pragom kako mi ne bi pobegao bez oproštaja. Kunjam i razmišljam o svom životu.
Osečam, ovaj rastanak neču preživeti.
A-uuu! A-uuu!
Pismo
Dragi gospodine Berki, ovo vam pismo pišem iz daleka i hoču da vas pozdravím i pitam za zdravlje. Polako se privikavam na nove drugove u školi, ali mi se svi rugaju zbog moga izgovora. Još uvek sanjam noču da sam tamo kod vas, pa me mama budila baš sinoč, jer sam plakao u snu. Mama káže da
53
je to nostalgija i da če sve to brzo proči.
Dragi gospodine Berki, molim vas najljubaznije da mi se ne smejete zbog ovoga što ču vam sada řeči: ja sam sinoč plakao najviše zbog mog psa Dinga. Ana mi se još uvek podsmeva i káže da sam ja zaljubljen u tog psa, a možda je to i istina, no ja verujem da četě me vi razumeti i da mi se nečete rugati.
Ispričaču vam sada kako mi je bilo teško kada srno krenuli na put, kako me potresao taj rastanak. Sečate se da sam ja, před sam polazak kola, bio nestao i da sam došao u poslednjem trenutku, pa su me svi grdili. Kazaču vam sada gde sam ondá bio. Odveo sam Dinga na obalu Kerke, da se pozdravím s njim. Zatim sam ga vezao kaišem za vrbu, a on se nije opirao, samo je cvileo. Hteo je da křene za mnom i molio me da ga pustim, no ja sam mu rekao da ostane, da je život takav, i da znám da nikada neču naci boljeg prijatelja od njega, ni medu psima, ni medu Ijudima. Ondá sam čuo kako me zovu, pa sam otrčao da se pozdravím sa svima varna. Sečate li se, svi srno plakali, i moja májka, i Ana, i vaša mama, i vi. Znali srno da se nečemo nikada vise viděti. Ondá su kola krenula, a ja sam još uvek plakao, srče mi se kidalo od plača. Sečao sam se švih onih godina koje srno tamo proveli, mog pokojnog täte, kóji se nije nikad vratio, vas i vaše mame, gospode Rigo, učiteljice, Bele Hermana, Lacike Tot, Julije Sabo i ostalih. Usput nisam smeo da se osvrnem, kako ne bih još jače zaridao kada budem ugledao poslednji put selo, zvonik, Grofovsku šumu i sve ostalo. No ipak nisam mogao odoleti. I zamislite, gospodine Berki, koga sam ugledao? Za nama je trčao Dingo i cvileo iz sveg glasa, a mi srno svi opět zaridali. Ondá sam zamolio čika Martina da ga otera bičem i da potera konje brže, jer nisam mogao da podnesem vise to cviljenje. Dingo je, môžete zamisliti, bio na kraju snaga, jer je trčao za nama sve do Cestrega! Bio je sav zapenjen, isplazena jezika. Ja sam počeo da vičem, da urlam, tako da je čika Martin morao dobro da ga išiba dok ga nije primorao da se zaustavi, zapravo da se skljoka od iscrpljenosti nasred druma. Čak i kada je voz krenuo, ja sam jednako gledao kroz prozor i plakao. Sve mi se činilo da čujem njegovo cviljenje i da još uvek juri za nama.
54
Eto, dragi gospodine Berki, to sam hteo da vam ispričam i da vas zamolim da mi napíšete jedno pismo o svému. Pišite mi i o tome kako je Dingo. Još bih vas samo zamolio, ako mi se nečete smejati, da mu procitáte ovo moje pismo i da mu kážete da ja nisam křiv, da ga nisam mogao povesti sa sobom i da ga neču nikada zaboraviti. Kažite mu i to da ču jednog dana, kada postanem pesnik, napisati o njemu pesmu ili basnu. U toj če básni pas da govori. I zvače se, naravno, Dingo. Molim vas, dakle, gospodine Berki, da mi učinite to, on če sve da razume, samo, dok mu govorite, gledajte ga pravo u oči i ponavljajte mu moje ime. Recite mu: "Andi, Andi, Andi te pozdravio." Govorite mu polako, kao sasvim malom detetu. Videčete da če vas razumeti. Počeče da cvili kada mu budete pomenuli moje ime. To če značiti da je sve razumeo.
Na kraju vas još molim da ga pažite i da mu kúpite dobru večeru za ovaj novac kóji vam šaljem. On najviše voli konjetinu (sa dosta kostiju), a to môžete sigurno da kúpite u Bakši, kod gospodina Feješa, mesara. Takode vas molim, dragi gospodine Berki, da u vašem pismu mojoj mami ne pominjete ovaj novac (to je od moje uštedevine), jer bi mi se Ana sigurno rugala. Zato je najbolje da pišete meni lično, onako kako sam vas zamolio. Zásada neka bude dosta.
Vas i vašu mamu, kao i gospodu Rigo i sve moje drugove, a posebno Belu Hermana, Laciku Tot i Juliju Sabo i sve ostale najsrdačnije pozdravlja i švih se rado seča.
Vaš jadni
Andreas Sam, učenik
Odgovor
Dragi moj Andi, radujem se što si dobro i što si dobar dak, kao što vidim iz pisma tvoje mame. A iz tvog pisma vidim da još uvek lepo sastavljaš i da ti je rukopis sve bolji. Verujem da češ jednog dana da postaneš pesnik, a sudeči po tvom pokojnom ocu, varna Samovima fantazija ne fali. Što se tiče tvoje molbe, dragi moj pesniče, mogu ti reči samo da bih ti je vrlo rado ispunio da se nije dogodilo ono što znám da če ti biti vrlo žao da čuješ.
55
Dingo se onoga dana kada ste vi otputovali vratio umoran i isprebijan, i dugo je cvileo i zavijao. Ceo dan nije hteo ništa da okusi, mada smo mu izneli čak i džigericu, samo je pio mnogo vode, halapljivo.
Sutradan smo ga našli crknutog pred vratima.
Dragi moj A. S., nemoj da se suviše žalostíš zbog toga, ima u životu i težih stvari - videčeš kada porasteš. Mogu ti samo reči da ga je i meni bilo jako žao, to je bio zaista divan pas, a mama je čak i zaplakala. Naravno, ti češ to da prežališ i da sasvim zaboraviš jednog dana. Za ovaj novac kóji ti šaljem (ovo ti je kamata) kúpi sebi naliv-pero i pokúšaj da napišeš o tom dogadaju neki sastav, u stihu ili u prozi, pa mi to pošalji. Ako bude dobar, pokazaču ga i gospodi Rigo, tvojoj učiteljici, a ona če se, sigurno, mnogo obradovati. Ako joj se bude svideo, možda če ga i objaviti u Dobrom pastiru.
Tvoji te drugovi svi pozdravljaju. Budi dobar i nemoj se mnogo žalostiti.
Tvoj čika Berki
Eolska harfa
Harfa je instrument kóji više od bilo kojeg drugog instrumenta sjedinjuje u sebi srednjovekovnu formulu lepog (perfectio prima) i svrsishodnog {perfectio secunda); da bude dakle lepa na oko, što če reči napravljena po pravilima formálne harmonije; ali, iznad svega, da bude prilagodena svojoj osnovnoj svrsi: da daje prijatan zvuk.
U svojoj devetoj godini imao sam harfu. Ona se sastojala od električne drvené bandere i šest pari žica vezanih za porcelanske izolátore nalik na rasparen komplet za čaj. (Jedan sam izolátor okrnjio pračkom, pre nego što sam otkrio, u okviru mog eolskog instrumenta, mužičku funkciju tog kompleta od kineskog porcelana.)
Kako je ovim opisan sistem za štimovanje, mogu preči na ostale delové.
Da bi se, dakle, dobila eolska harfa, potrebno je još (pored pomenutih porcelanskih dugmadi za štimovanje žica) imati najmanje dve električne bandere od običnog nakatranisanog jelovog stabla. Ideálna razdaljina izmedu
56
stabala iznosi pedeset metara. Bandera třeba da bude dugo izložena (od 5 do 10 godina najmanje) naizmeničnom uticaju kiša, mraza i sunčane žege, tako da se, pod naglim promenama temperature (izmedu + 36°C i - 22°C) drvo raspukne, uzduž. A raspuknuče se, kao žalosno srče, kad shvati da je konačno i neopozivo prestalo biti stablo, drvo, zelen-bor, i da je, konačno i neopozivo, postalo električna bandera.
Tada, kad ranjeno, napuklo stablo shvati da je zauvek tu ukopáno do kolena i iznad kolena, i da mu, dakle, nemá bekstva, tada mu ne ostaje ništa drugo nego da gleda u daljinu, ka šumama koje mu mašu glavom.
I da shvati da su mu najbliži prijatelji, prijatelji i drugovi, ona druga dva stabla na nekih pedeset metara od njega, levo i desno; isto tako ojadena i ukopaná do kolena u crnu zemlju.
Kada se, dakle, bandere spoje žicama i namésti im se na glavu, umesto zelenih grana, taj kineski komplet za čaj (šest pari prevrnutih šolja iz kojih neče moči piti ni ptice), tada če propevati, tada če početi da sviraju u svoje žice. Treba samo nasloniti uvo na banderu; no to nije vise nikakva bandera, to je sad harfa.
Neki neiskusni čitaoci (kóji nikad nisu naslanjali uvo na drvenu električnu banderu) pomisliče da je tu sad potreban vetar.
Ne. Ideálno vřeme za takvu harfu je vreli julski dan, kanikule, kada jara treperi u vazduhu a "baba tera kozlice"; kad je stablo sůvo i zvonko kao da je šuplje.
Umalo ne zaboravih: ideálno mesto za postavljanje takve harfe jeste uz obronke nekog prastarog druma. Ova o kojoj pričam bila je postavljena uz Poštanski put, izgraden još u doba kada su Panoniju naseljavali Rimljani. Zahvaljujuči toj činjenici, stub harfe, poput anténe, hvata zvuke i iz davnina; melodije dopiru iz prošlosti i iz budúcnosti.
Jedan komplet žica hvata celu oktávu u molskoj skali, i, preko dominante, lako prelazi u dur.
Toliko o samom instrumentu.
Sad se samo treba osvrnuti da se uverite da nemá nikog na Cárskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu. Ukoliko nailaze kola
57
natovarena senom, lucerkom ili žitom, nitro se sakriti u odvodni kanál ispod druma i sačekati da kola produ.
Jasno vam je: tu je potřebná samoča. A i šta če vam to da pričaju o varna da ste ludi kao vaš otac i da se pitaju što li to naslanjate glavu na električnu banderu. Neko če još pomisliti da ste toliko blesavi da verujete da se u suvoj, napukloj električnoj banden roje pčele, pa ste se polakomili na med; neko če možda řeči da osluškujete dolazak savezničkih aviona i da o tome izveštavate nekog; a neki mogu iči u svojim fantazijama tako daleko da če pomisliti kako primate neke tajanstvene poruke iz etera.
Zato je (izmedu ostalog) najbolje prověřiti da nemá nikog na Cárskom drumu, nikog u žitu, nikog u jarku, nikog na horizontu.
Priznajem, kada bi neko neupučen u muziku naslonio uvo na banderu, zaista bi pomislio da čuje daleko brujanje aviona i odmah bi pobegao s druma i sakrio se u jarak; ili bi potrčao glavom bez obzira da obavesti selo da nailazi eskadhla bombardera. No to je samo prvi (pogrešan) utisak; to je samo pratnja, bašovi, u kojoj sluh dečaka prepoznaje zvuk vremena; jer iz dubine vremena i istorije dopiru zvuci kao sa kvazara, dalekih zvezda. (Miris istopljene smole tu je samo nadražaj, kao kad se u hramu pale mirišljave travé, sandalovo drvo ili tamjan.)
Evo, dok drži sklopljene oči, evo šta mu peva harfa na uvo: da če uskoro přestati da radi kao sluga kod gospodina Molnara; da se njegov otac neče nikad vrátiti; da če napustiti udžericu sa nabijenom zemljom umesto podá; da če dospeti najzad u Crnu Goru kod děde; da če imati nove knjige; da če imati 1500 olovaka, 200 naliv-pera, 5000 knjiga; da če mu májka uskoro umreti; da če sresti devojku koju če věčno voleti; da če putovati; da če viděti mora i gradove; da če - prodiruči u daleku istoriju i u biblijska vremena - istraživati svoje mutno poreklo; da če napisati priču o eolskoj harfi od električnih bandera i žica.
NAPOMENA
Mada je nastala nekih petnaest godina posle štampanja knjige Ranijadi, phča "Eolska harfa" tematski pripadá tom ciklusu. Stoga sam je, u okviru
58
Sabranih dela, uvrstio u ovu zbirku, na kraju balade, kao neku vrstu lirskog epiloga.
Jula1983. D. K.
BELEŠKA O PISCŮ
Danilo Kiš je roden 1935. u Subotici. Detinjstvoje proveo u Madarskoj, a gimnaziju je učio na Cetinju. Diplomirao je na grupi za Opštu knjizevnost sa teorijom književnosti u Beogradu. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik na univerzitetima u Strazburu, Bordou i Lilu.
Kišova dela objavljena su u deset knjiga („Globus", Zagreb - „Prosveta", Beograd, 1983) i obuhvataju románe, pripovetke, dramske tekstove, eseje i polemike: Mansarda, Psalam 44, Raní jadi, Bašta, pepeo, Peščanik, Noč i magla, Grobnica za Borisa Davidoviča, Čas anatomije, Homo poeticus, Enciklopedija mrtvin.
Kišova dela su převedena na mnoge svetské jezike i dobila brojna priznanja i nagrade publike i kritike.
Dobitnik je NIN-ove, Andričeve, Sedmojulske i AVNOJ-eve nagrade.
Danilo Kiš je umro 15. 10. 1989. u 54. godini, u Parizu.
59