Испеци па ми реци


Наш савремени књижевни језик, у свом развитку од Вука до данас, стално се развијао, богатио,
усавршавао, остајући у основи каквим је Вук почео да пише. Затим, с јачањем политичких, привредних
и културних веза с великим европским народима, људи који пишу потпадали су под њихов утицај,
узимали или узимају и непотребне туђе речи и стил, неки нехотице, а неки с намером да би показали
своју ученост. Има наравно и оних који то чине искључиво из помодарства.


Против оваквих негативних појава за све време развитка нашега савременог књижевног језика стручњаци
за језик подизали су свој глас и писали упутства за правилно писање. Први је сам Вук, за време
своје револуционарне борбе за увођење народног језика у књижевност, у полемикама с разним својим
противницима, изнео много поучних упутстава о правилности књижевног језика.


Међутим, оно по чему се наш језик разликује од осталих језика јесте његово основно начело које је
Вук прокламовао: пиши као што говориш, читај као што је написано. Ако томе додамо и то да у нашем
језику сваки глас има и свој знак, онда можемо рећи даје то право савршенство, ако оно у језику
постоји.


Да би човек на најбољи начин исказао то што жели, мора да уме да искористи све могућности које му
пружа језик. То није увек лако, а старо народно правило каже: испеци па реци. За то није довољно
бити само писмен, у ужем смислу те речи, тј. знати читати и писати. Писменост, у ширем смислу,
подразумева одређени степен језичке и опште културе. А још кад се човек нађе на отвореној сцени,
пред каквим скупом, камером, микрофоном, па нема потребну прибраност и смиреност већ страх шта и
како рећи а не погрешити, па и, како Његош рече: „Поглед смета мисли и језику.“


Као илустрацију можемо да наведемо пример неких ТВ водитеља (водитељки које мисле да им је за тај
посао довољна њихова лепота и да су богомдане за све), кад услед недостатка концентрације па и
потребног знања, почну да замуцкују или се служе фразама и поштапалицама као што су, нарочито у
последње време, „Како се каже..“; „Како се зове… Или кад хоће нешто да похвале знају само да кажу
„Супер“.


И тако се на крају потврди она народна да „Није свачије кроз село певати“.