1. Одломак из приче Изненадни пљусак – Миљана Мирковић прошло време Ветар је почео све јаче да дува. Муње су севале. Киша је падала све јаче и јаче. Бујна зелена трава је утонула у воду. Жбуње је изгледало као да ће се ишчупати из корена и скочити на нас. Дугачке гране дрвећа ломио је ветар. Убрзо смо биле мокре до голе коже. Трчати више није вредело. Дрвеће нам није било никакав закон. Једна грана је пала испред нас. Јако смо се уплашиле. Решиле смо да нађемо неки заклон док киша не престане. Наишле смо на најстарије дрво у шуми које је имало огромну крошњу. Киша је ту мање падала. Одатле смо посматрале шуму која се претворила у језеро. Уплашене птице прелетале су изнад наших глава и тражиле помоћ. То је све био један тужан и застрашујућ призор. Полако је постајало светлије. Шуштање кише је престало. Кренуле смо према кући. Сунце је осветљавало пут пун бара. Свуда по путу лежале су поломљене гране дрвећа. Све је изгледало као неред у мојој соби. садашње време Ветар почиње све јаче да дува. Муње севају. Киша пада све јаче и јаче. Бујна зелена трава тоне у воду. Жбуње изгледа као да се чупа из корена и скаче на нас. Дугачке гране дрвећа ломи ветар. Убрзо смо мокре до голе коже. Трчати више не вреди. Дрвеће нам није никакав заклон. Једна грана пада испред нас. Јако се плашимо. Решавамо да нађемо неки заклон док киша не престане. Наилазимо на најстарије дрво у шуми које има огромну крошњу. Киша ту мање пада. Одатле посматрамо шуму која се претвара у језеро. Уплашене птице прелећу изнад наших глава и траже помоћ. То је све један тужан и застрашујућ призор. Полако постаје светлије. Шуштање кише престаје. Крећемо према кући. Сунце осветљава пут пун бара. Свуда по путу леже поломљене гране дрвећа. Све изгледа као неред у мојој соби. 2. Шетња шумом садашње време Кад год се ужелим мира и тишине, звукова, боја, мириса и додира природе спакујем свој ранац, ставим га на леђа и лагано кренем у шетњу шумом, уским путељком који вијуга између високих стабала обраслих маховином и ниског грмља. Корачајући том кривудавом, људским ногама утабаном шумском стазом око себе могу да видим само чистоћу, свежину и бескрајну лепоту шумског пространства. С леве и десне стране путељка поносно стоје изборана стабла храста из чијих старих и дебелих грана ничу нове глатке гранчице прекривене ситним зеленим листовима. Путељак на једном делу пресеца бистри шумски поточић који кроз осунчани пропланак нестаје дубоко у шуми. У сред пропланка усамљено стоји дрво са великом крунастом крошњом, пуно лишћа и ситних белих цветова, а на крајевима пропланка грмови леске препуни лешника одевених у своје зелене кошуљице. Жубор потока надјачава весели цвркут птица, а негде у даљини се чује како детлић својим кљуњом удара у дрво тражећи гусенице и ларве. Храстова шума полако прелази у букову у којој међу сивим и дебелим буковим стаблима, без набора и пукотина штрче високе брезе и уска стабла горског јасена. Иако нема ни трунке ветра листови брезе нежно трепере обасјани сунцем. Додирујући их својим прстима чини ми се да осећам њихов живот и да чујем како животни сокови жуборе у њиховим безбројним танким жилицама. Уз једно стабло спретно се пење мала сива веверица. Њено витко тело и густи реп брзо нестају у мору зеленог лишћа. Корачајући даље, шума постаје све гушћа и непрегледнија. Дрвеће се диже високо у небо, а око њега расте ниско бодљикаво жбуње. Сунчеви зраци се тешко пробијају кроз густу крошњу и не допиру до земље, тако да је она влажна и са ње се свуда около шири мирис трулог лишћа које је прекрива. Испод једног дрвета чије је дно обрасло маховином вире беле печурке, на великом трулом листу одмара се кишна глиста, а мало даље од њих у плиткој рупи лежи јеж са накостешеним бодљама. Путељак се полако шири и прелази у шумску стазу око које дрвеће није тако збијено, а ниског растиња готово и нема. Између храстова и букви су стабла дивљих крушака и граба која обавијају трновите гранчице дивље купине. На самом излазу из шуме, стаза се спаја са покошеном ливадом. Мирис шуме помешан са мирисом тек покошене траве шири се око мене дајући посебан печат том прелепом шумском пејзажу. Шума је драгуљ природе. Она је рај за биљке, животиње и човека, место на коме је природа чиста и неокаљана и шетња кроз њу представља прави доживљај и незаборавно искуство. прошло време Кад год сам се ужелео мира и тишине, звукова, боја, мириса и додира природе спаковао сам свој ранац, ставио га на леђа и лагано кренуо у шетњу шумом, уским путељком који је вијугао између високих стабала обраслих маховином и ниског грмља. Корачајући том кривудавом, људским ногама утабаном шумском стазом око себе сам могао да видим само чистоћу, свежину и бескрајну лепоту шумског пространства. С леве и десне стране путељка поносно су стајала изборана стабла храста из чијих старих и дебелих грана су ницале нове глатке гранчице прекривене ситним зеленим листовима. Путељак на једном делу пресецао је бистри шумски поточић који је кроз осунчани пропланак нестајао дубоко у шуми. У сред пропланка усамљено је стајало дрво са великом крунастом крошњом, пуно лишћа и ситних белих цветова, а на крајевима пропланка грмови леске препуни лешника одевених у своје зелене кошуљице. Жубор потока је надјачавао весели цвркут птица, а негде у даљини се чуло како детлић својим кљуњом удара у дрво тражећи гусенице и ларве. Храстова шума полако је прелазила у букову у којој су међу сивим и дебелим буковим стаблима, без набора и пукотина штрчале високе брезе и уска стабла горског јасена. Иако није било ни трунке ветра листови брезе нежно су треперели обасјани сунцем. Додирујући их својим прстима чинило ми се да сам осетио њихов живот и да сам чуо како животни сокови жуборе у њиховим безбројним танким жилицама. Уз једно стабло спретно се пењала мала сива веверица. Њено витко тело и густи реп брзо су нестали у мору зеленог лишћа. Корачајући даље, шума је постајала све гушћа и непрегледнија. Дрвеће се дизало високо у небо, а око њега је расло ниско бодљикаво жбуње. Сунчеви зраци су се тешко пробијали кроз густу крошњу и нису допирали до земље, тако да је она била влажна и са ње се свуда около ширио мирис трулог лишћа које ју је прекривало. Испод једног дрвета чије је дно било обрасло маховином вириле су беле печурке, на великом трулом листу се одмарала кишна глиста, а мало даље од њих у плиткој рупи је лежао јеж са накостешеним бодљама. Путељак се полако ширио и прелазио у шумску стазу око које дрвеће није било тако збијено, а ниског растиња готово и није било. Између храстова и букви била су стабла дивљих крушака и граба која су обавијале трновите гранчице дивље купине. На самом излазу из шуме, стаза се спајала са покошеном ливадом. Мирис шуме помешан са мирисом тек покошене траве ширио се око мене дајући посебан печат том прелепом шумском пејзажу. Шума је драгуљ природе. Она је рај за биљке, животиње и човека, место на коме је природа чиста и неокаљана и шетња кроз њу је представљала прави доживљај и незаборавно искуство. 3. Одлазак од куће садашње време Неко одлази од своје куће са жељом и намером да јој се после одређеног времена поново врати. Неко ко је немирног духа, исувише храбар и спреман за изазове оставља све иза себе и иде у непознато јер жели нови почетак, ново сутра. Постоје и они који напуштају свој дом и одлазе далеко јер су присиљени на то и немају други избор. Тај одлазак је најтежи и најболнији. Ниједно дете окружено пажњом, топлином и љубављу својих родитеља не жели да оде далеко од њих, нити размишља о томе да ће једног дана одрасти и можда на неком другом месту започети самосталан живот који је потпуно другачији од живота у родитељској кући. Чак ни тинејџери, иако их родитељи често нервирају и због тога прижељкују да буду сами, не размишљају о одласку од куће јер у дубини душе знају да још увек нису спремни на тако велики корак. Међутим, када одрасту и постану зрелији, дође и тај неизбежни тренутак. Факултет, посао, други град, други људи.... У срцу се обично јавља нека чудна стрепња и узбуђеност због новог почетка, али ако имаш циљ испред себе и знаш шта хоћеш од свог живота, ништа није исувише тешко. Понекад, чак и ако су воља и жеља за одласком јаки, није лако напустити родитељско гнездо, јер у њему је најлепше и најсигурније. Неки, недовољно сигурни у себе никад то не учине. Сваки одлазак од куће је тежак, јер представља искорак у један нови и непознати свет. Отићи не може свако. То могу само они који имају велику жељу, храброст и снагу да се суоче са свим потешкоћама, они који су спремни да самостално корачају кроз живот и отварају нова животна поглавља. будуће време Неко ће отићи од своје куће са жељом и намером да јој се после одређеног времена поново вратити. Неко ко је немирног духа, исувише храбар и спреман за изазове оставиће све иза себе и отићи у непознато јер ће желети нови почетак, ново сутра. Постојаће и они који ће напустити свој дом и отићи далеко јер ће бити присиљени на то и неће имати други избор. Тај одлазак ће бити најтежи и најболнији. Ниједно дете окружено пажњом, топлином и љубављу својих родитеља неће желети да оде далеко од њих, нити ће размишљати о томе да ће једног дана одрасти и можда на неком другом месту започети самосталан живот који ће бити потпуно другачији од живота у родитељској кући. Чак ни тинејџери, иако ће их родитељи често нервирати и због тога ће прижељкивати да буду сами, неће размишљати о одласку од куће јер у дубини душе ће знати да још увек нису спремни на тако велики корак. Међутим, када одрасту и постану зрелији, доћи ће и тај неизбежни тренутак. Факултет, посао, други град, други људи.... У срцу ће се обично јавити нека чудна стрепња и узбуђеност због новог почетка, али ако имаш циљ испред себе и знаш шта хоћеш од свог живота, ништа неће бити исувише тешко. Понекад, чак и ако воља и жеља за одласком буду јаки, неће бити лако напустити родитељско гнездо, јер у њему је најлепше и најсигурније. Неки, недовољно сигурни у себе никад то неће учинити. Сваки одлазак од куће ће бити тежак, јер ће представљати искорак у један нови и непознати свет. Отићи неће моћи свако. То ће моћи само они који имају велику жељу, храброст и снагу да се суоче са свим потешкоћама, они који буду спремни да самостално корачају кроз живот и отварају нова животна поглавља.